Живот проткан пругама

- Цео овај период је пратио оптимизам, заразни ентузијазам и синергија у којој је свако урадио више него што може и мора. Кључна реч је, свакако, љубав према завичају, што је код Мокрогораца посебно изражено - жеља је да воз стигне и до Ужица старом трасом и Бранешког поља, оносно Златибора, о чему су припремљене иницијативе и подлоге за израду пројектног задатка. Међутим, овај мега - пројекат који предвиђа обнову Старог града, слично Голупцу, Биоштанску бању и низ туристичких садржаја, који би се финансирали из приватних капитала, могућ je само ако иза свега стане град Ужице и држава -

Glibetić prvi s leva
Glibetić prvi s leva

СУГРАЂАНИ: РАДОВАН ГЛИБЕТИЋ
Мокрогорац Радован Глибетић, чији је живот проткан пругама, за Ужичку недељу говори о стварању Шарганске осмице и плановима за даље.

УН: Господине Глибетићу, реците нам нешто о Вашој младости?
– Детињство, младост, каријера, све је везано за железницу и возове. Рођен сам у Мокрој Гори, која је у прошлом веку дала више од 400 железничара, већина чланова шире породице су железничари. Вишеградску гимназију завршио сам путујући возом, касније Економски факултет у Београду и честа путовања Ужице-Београд такође возом, запослио се на железници, магистрирао на Правном факултету, на тему „Европско тржиште железничких услуга“. Практично цео живот је испреплетан са старим и савременим возовима.

УН: Ви сте се први заузели за обнову Шарганске осмице. Реците нам како сте дошли на ту идеју и како сте је почели спроводити у дело?
– Идеја да се „Шарганска oсмица“ сачува и активира у музејско-туристичке сврхе, потиче још из времена укидања пруге 1974. године. То је била иницијатива више грађана из нашег краја, који су гледали мало даље у будућност, што је подржало тадашње руководство општине Титово Ужице и неке републичке институције. Међутим, у наредне две и по деценије кризе, ратова и убрзаног пражњења села око укинуте пруге, ова, као и многе друге добре идеје, полако je пала у заборав. Предивне станице су убрзано пропадале, тунели зарушени, траса пруге обрасла и непроходна. Идеја о обнови се више није ни помињала, осим у ужем кругу Мокрогораца.
– Тако је све и почело средином 90-их, Завичајни дани, на којима су главни гости били руководиоци из железнице и привредници из целе Србије, практично пословни Бизнис форум, формирање Удружења Мокрогораца у Београду, амбициозни програми уређења села, који су брзо и успешно рeализовани, тако да је место убрзано мењало свој изглед и постало привлачно. Посебан импулс и добро искоришћена шанса су програми уређења лековитих извора, који су, после емисије Бранка Станковића „Ипак се окреће“, привукли пажњу медија и прве посетиоце. За Мокру Гору је коначно чула шира јавност, чиме је отворен простор за лобирање обнове шарганске пруге, као главног циља свих Мокрогораца, али и љубитеља историје железнце из Беогрда, Ужица и шире.
– Прва иницијатива према пословодству железнице покренута je почетком 1995. године. Одлука о обнови донета je пет година касније, у августу 1999. године. Из овог периода сачувано je неколико пропагандних филмова о историји ове пруге, пуних емоција, којима је тешко одолети, медијских прилога наклоњених ужичких новинара, писане подршке музејско-туристичких асоцијација из Европе и тадашњег општинског руководства и још много тога. У сваком случају, упорно лобирање је коначно дало резултат. Од доношења Одлуке у ЖТП-у, група железничара у формираном Одбору за обнову „Шарганске oсмице“ је у наредне три године успела да повеже Шарган и Мокру Гору са обновљеним станицама, туристичким садржајима, пронађе и обнови вагоне и локомотиве, који датирају из прве половине прошлог и краја 19. века.
Цео овај период је пратио оптимизам, заразни ентузијазам и синергија у којој је свако урадио више него што може и мора. Кључна реч је, свакако, љубав према завичају, што је код Мокрогораца посебно изражено.

УН: Да ли је било препрека у спровођењу обнове Шарганске осмице и каквих, или је било опште прихваћена од стране тада владајућих сртуктура? Ако је било препрека, како сте их превазилазили?
– Наравно, цео пројекат је имао и своје противнике, више пута је био на граници обуставе радова, са извесном судбином више сличних пројеката у Србији, који су завршили у евиденцији промашених инвестиција. Осмица није имала право на било какву грешку или неуспех. Међутим, кад год је било критично, многи људи из саме железнице, Европских музејско-туристичких асоцијација, а посебно из Ужичког краја, стали су у одбрану. Пројекат је ипак преживео и економски успео изнад свих очекивања и амбициозних пројекција из студије изводљивости и пројектне документације.

ćira železnica

УН: Данас када погледате Осмицу, да ли сте задовољни са оним што сте урадили? Пруга је поново спојена са Вишеградом, једино можда недостаје део пруге до Ужица. Да ли је реално да та пруга поново дође до Ужица?
– Све заједно је била добра подлога за обнову пруге до Вишеграда, иза које је стала Железница и Влада Републике Српске, и продужетак пруге од Шаргана до Кремана, што укупно износи 48 километара. Цео пројекат је добио регионални карактер, са прекограничном димензијом, што све заједно гарантује сигурнију будућност. Наравно, жеља је да воз стигне и до Ужица старом трасом и Бранешког поља, оносно Златибора, о чему су припремљене иницијативе и подлоге за израду пројектног задатка. Међутим, овај мега – пројекат који предвиђа обнову Старог града, слично Голупцу, Биоштанску бању и низ туристичких садржаја, који би се финансирали из приватних капитала, могућ je само ако иза свега стане град Ужице и држава. У сваком случају, бајковита лепота целог потеза дуж пруге и долине Ђетиње, потенцијал града Ужица, најављен аеродром Поникве и предузимљивост народа овога краја, свакако би покренули економски развој, који би превазишао и најсмелија предвиђања. Уосталом, слично се десило са Мокром Гором и Вишеградом, где су шансе биле неупоредиво мање. Било би лепо да ова генерација отпочне са овим или сличним пројектом због лепше будућности.
Свакако, заједништво, слога, вера у успех критичног броја људи, по правилу производи успех, колико год он био на први поглед недостижан. То би могао бити рецепт за развој и напредак сваког краја, места или села, јер свака средина има неки свој потенцијал, неку своју посебност, око које се може окупити и покренути ново време и лепша будућност.

УН: Према Вашем мишљењу, шта још недостаје овој прузи, да би била онако како сте је Ви замислили?
– У Мокрој Гори је остало нереализовано неколико веома интересантних програма, комплементарног карактера постојећим туристичким садржајима, као што је обнова 44 воденице и ваљарице, са амбијенталном стазом у кањону Бараковац изузетне лепоте, која би повезала Мокру Гору и Заовине, омладинско село од дрвене грађе веома инересантне изведбе, базен и балнеолошки здравствено-рехабилитациони програми и још неколико пројеката, који би својим идејно атрактивним изгледом и функицијом додатно обогатили простор и понуду.
– У оквиру илустоване музејске поставке о историји и обнови ове пруге, у станици Мокра Гора, исписана је захвалница градитељима, донаторима и свима који су на неки начин помогли цео пројекат. Сличне захвалнице су постављeне и у завичајном парку, током три деценије одржавања манифестације „Завичајни дани“.

sargan8

УН: Пре неколико година било је говора да се врше истраживања у Мокрој Гори везана за никл. Реците нам Ваш став о томе.
– На сву ову прошлост, а верујем да на још лепшу будућност, тачку може ставити извесна „никл пошаст“. Од овог зла смо се некако одбранили протеклих година и сигурно ће бити још сличних покушаја, за које треба бити спреман.

УН: На крају реците нам, колико често долазите у Мокру Гору? Како бисте описали тренутну ситуацију у железници?
– Железница се у последњих годину дана налази у сложеном процесу реструктурирања и статусне промене, везано за стендбај аранжман Владе Републике Србије и ММФ-а, уз стални надзор тимова Светске банке, тако да, због велике заузетости, веома ретко долазим у Мокру гору. „Шарганска осмица“ је у овом периоду у другом плану.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.