JEZERO VINIPEG
1.
Bilo je to vreme, i to skoro, kad se činilo da su tajne svemira nadohvat ruke; samo što ih nismo sve razotkrili. Još malo moćniji teleskop i dorađeniji program u kompjuteru, utreniraniji analitičari i naučnici, i slike periferije našeg sveta biće na ekranima.
Svidelo se to Zemljanima, Vinipežanima naročito.
Onda je neko doneo uznemiravajuću vest: 99% kosmosa je tamna materija u kojoj tamna energija obavlja neke poslove o kojima mi, obasjani svetlošću zvezda, pojma nemamo.
Uznemirujuće.
I to što pojma nemamo, i to što smo se, izgleda, nastanili u carstvu tame.
Te teške vesti podneli smo samo zbog neobičnog zaključka naučnika da nema naročitih razloga da se sve ovo ne raspe i pustoš ne prevlada; opet.
A to što smo na videlu, nimalo ne znači da smo baš svi stvorenja svetlosti.
2.
A kad su se moćni teleskopi i dorađeni programi umorili od tumaranja po mraku, odmarali su se posmatrajući Zemlju; ta boja, takoreći plavo-zelena, odmara sočiva, opušta algoritme i godi očima analitičara.
Dobro sad, možda to nisu isti sateliti i isti posmatrači, i možda nisu baš tražili tračak svetla u mraku, već su prepipavali pogledom Zemlju tražeći tračak mraka u ovom plesu svetlosti, svejedno; našli su su vode u neprimerenim bojama.
Crvena i plavo-zelena.
Tu plavo-zelenu, praznik za oči, grafičari zovu cijan; bakteriju koja boji vode svojim cvetanjem i najavljuje propast ribarskog carstva, biolozi zovu cijanobakterija i obojila je hiljade lepih jezera.
Uključujući i četristo kilometara jezera Vinipeg, Tamne Maglovite Vode po sudu Kri Indijanaca, po novom Nativ Amerikanaca.
I truje.
Na naučnom kanalu kažu, pobi sve živo u vodi i izvan nje.
Ne kažu, a jasno je: kao što lek za naše boljke sasvim sigurno postoji u prirodi, tako i lekovi za prirodu nalaze se u nama.
Stornoway Productions
Documentary-maker Paul Kemp has investigated the scourge of algae blooms in Lake Winnipeg.
3.
Na početku, bar onom nastankom života merenim, Zemlja nije bila zeleno-plava, nije bila okougodni cijan. Atmosferom su kovitlali pramenovi otrovnih gasova, sumporovitih i smradnih, vode su bile ljuta hemija.
Beživotno i beznadežno.
U tom košmaru, odavde gledano, rodila se cijanobakterija, verovatno od žara svoga htenja, pa propala; pa se rađala sve dok nije naučila da se hrani onim što se ne jede i da pritom u atmosferu plasira čist kiseonik, čist zrak.
Sve da bismo mogli da ga dišemo u pet do pet, kad krenemo na radne zadatke.
Koliki trud, koliko rađanja i stvaranja da bi smo disali i uživali u životu, koliko još sitnih organizama ima da potroši milione godina da nas nauči kako se uživa na ovom našem domu, jedinstvenom u vidljivom svemiru i nekolicini tamnih s kojima se, očito, mešamo.
Zato, izgleda, i vraćamo dug: prosipamo otrove slične onima s početka u vode i telesne sokove, u vazduh i nejaka pluća.
4.
U tom Vinipegu, Kapiji zapada, na potezu između Ostrva irvasa i ušća reke Saskačevan, sve je propalo.
Od ribolova i turizma lepo su živeli, a sad njihovu ribu, sve malobrojniju, ne jedu ni oni što ne znaju šta jedu; na njihovim plažama sve je manje savesnih i svesnih omladinaca, koji uz vatru, muziku i nešto stimulanasa slave život u svetu nasleđenom od cijanobakterije.
Kad god satelit zadužen za kućni red pljasne sliku, tužna je: modro-zelena boja ovladala je jedanaestim jezeru po veličini na modro-zelenoj Zemlji; kad god teleskop zadužen za svemir okrene sočiva naniže da se ne bi bavio tminom, pramenovi otrova u čistoj vodi su vodljiviji.
Ima sezona u kojima je celo jezero zabojeno.
Posle zgranutosti, pojavili su se stručnjaci, aktivisti i hobisti, i svi su umeli da upere prstić, umazan cijanom, u nekog drugog, krivljeg. U debatama, burnim, meštani i ostali ljutili su se na temperaturu, na plitke zalive Tamne maglovite vode, zlu sreću i Usud kao takav.
Baš su šašavi ti Vinipežani.
5.
Bilo je 99% tame u svemiru i 99% supstanci pogubnih za nas na Zemlji, osvetljenoj doduše.
Ako su cijanobakterije, rođene žarom svoga htenja, umele da preoblikuju našu planetu, Majčicu i omogućile nam da uživamo u vazduhu, vodi i lepoti, znači li to da generacijskim predanim radom možemo i mi preoblikovati svemir i učiniti ga svetlim i prozračnim.
Lepim?
Znači li to da će neka nova stvorenja svetlosti u tako oblikovanom svemiru biti ljuta ako se i kad se mi, praktično tvorci, namnožimo?
I procvetamo?
Naoko, nije umesno porediti trunčicu, koja ne zna je li bakterija ili alga, i čoveka, koji ne zna šta će sa svom tom tamom i tamnom energijom i što se sve ovo obasjano ne raspe; a šta nas briga za naoko kad se sve oko nas u mraku rešava?
6.
Istočno od Manitobe, ili zapadno, zavisi odakle kreneš, u gradiću na obalama Male svete reke, živeli su Dalton Rajski i Dalton Pakleni.
Blizanci o kojima ima šta da se ispriča.
Davnog proleća, na Trg partizana izmilelo je sve što mileti može, da izbije studen iz koski i tupost sivila iz pogleda. Razdragan, kao Rudolf na Ostrvu irvasa, Dalton Rajski je jurcao i preskakao kosine pod cvećem i, naravno, zapeo je patikom s tri linije o žicu sivo-maslinaste boje, i prosuo se po granitnim pločama.
Dreka je bila znatna, šteta nije: uspeo je da slomi samo jedan prednji zub, što je kod nepažljivih posmatrača dočekano s olakšanjem: sad će ih razlikovati i neće ispadati glupi u društvu.
To veče bila je igranka u Gimnaziji. Feniksi su svirali, razuzdana mladež je plesala na način osoben mladim Užičanima tog doba: džentlmenove ruke bile su vrlo nisko na daminoj pozadini i uključene na stalni pritisak. Takvo vreme bilo.
U sred Vojnika sreće potukli su se Pećo i Gića, i niko nije tačno video čija moćna pesnica je promašila protivnikovu glavu i slomila jedan prednji zub Daltonu Paklenom.
Pakleni je drečao kao da ga kolju, četiri pesnice su tukle kao maljevi, a oni što su se dokopali plesa nisu se puštali.
Takvo vreme bilo.
7.
Kažu, nije retko da blizanci izgube isti zub u nestvarno kratkom roku.
Kažu, iako ne liče i srazmera je smešna, da su Tamna maglovita voda i Vrutci blizanci, jednojajčani, od tamne materije tajanstvenog svemira oteti.
I mi smo većali i svašta mudro zaključili, samo nećemo glasno da kažemo da je uzrok cvetanja modrozelenog čuda čovek.
Po Vinipegu se nešto koprcaju, puštaju rogoz da na malim splavovima pije fosfor iz otrovne vode.
Jer, prijatelji moji, za tvorce ove kisonične lepote „fosfor je droga, a mi smo njeni dileri“.
Sekne se doza još koječime, ali to je to.
Nema fosfora, nema plača.
8.
Ućutali smo se, mi istočno, Dinarska kapija.
Ili zapadno, zavisi odakle kreneš.
Ućutali bi se i kod Kapije zapada, ali golemo je Vinipeg jezero; ne može nestati tamo na periferiji vidnog polja i daleko od puteva.
Neću da budem diler.
Hoću da budem svodnik, koji podvodi Rajske otoke i virove neiskusnim pustolovima i pustolovkama.
Ako cijano čuda pojedu taj komadić sveta što donosi nebrojena zadovoljstva, nemam vere u tamnu materiju da će ga dostojno zameniti.
Dragan R. Filipović (Užička nedelja 954.)
