133 године касније Србија је и даље хумана, бар онај њен део који није поклекао, потонуо у јаду свакодневнице, онај део Србије свестан или несвестан, али са јако израженим осећајем за племенитост.
Кад кажем свестан, пре свега мислим на људе који и даље мисле својом главом, упркос медијском терору који свакодневно трпе са свих страна. Несвесни су поклекли, заблудели, поништили себе, али ипак у њима пламти осећај људскости и човекољубља. Не треба кривити никога, наравно, осим оних који су сасвим свесни своје одговорности ипак дозволили да се задесимо овако неспремни у вртлогу који је комбинација психолошког рата, опште пљачке, отимачине и урушавања свих моралних вредности које нас одвајају од стада!
Неће бити да је ова земља толико сиромашна, да нема новац за лечење болесне деце!
Неће бити да министар може некажњено о томе да лаже у недоглед!
Новац пореских обвезника није новац који они поклањају властима, како би се власти играли скривалице, да се не изразим нешто погрдније.
Председник, онај свемогући летач, главна улога Лаже и Паралаже данима се хвали суфицитом у буџету, прича бајке малим хипнотисаним хрчцима пред спавање…
Ја нећу бајке!!!
Хоћу чињенице и јасан одговор на питање, где је разлика новца од војног буџета у протеклих 12 година?
Ништа више.
2006. године у време када престаје да постоји војска Србије и Црне Горе буџет тадашње армије износио је милијарду и триста милиона долара.
12 година касније, тачније сваке претходне године, Војска Србије кубури са буџетом од око 700 милиона долара.
Разлика је више него уочљива!
Господо потрошено је 7,2 милијарде долара разлике само тог новца, да кажемо потрошено, премда је велико питање за економисте где и како?
Јер порези су далеко већи него тада, примања за нијансу или на том нивоу и онда се поставља сасвим логично питање, како то да данас, поред вишка тог новца, децу лечимо СМС порукама?
И није само војска у питању, није само тај новац проблем, нестало је са српског буџета много више него што се троши на оних придошлих сто хиљада пензионера које финансира буџет уместо пензионог фонда.
Зар сте заиста толико бахати, зар сте заиста толики нељуди, зар се заиста толико ничега и никога не бојите?!?
Жути, плави, црвени офарбани, како вам воља, овај народ је бесан. Ћути, али је ужасно љут, мислите о томе на време, да не буде касно!
Владимир Гредељевић (Ужичка недеља 995)
