Стање америчке нације
Говор председника Трампа који је одржао у оба дома Конгреса 6. фебруара, неки ће запамтити по дужини, неко по броју аплауза којима је прекидан, неки по смешном аплаудирајњу спикерке у Конгресу, Ненси Пелоси, неки ће се и даље питати зашто је Меланија Трамп носила само једну кожну рукавицу, многима ће у сећању остати слика жена у белом, нових чланица Конгреса, али ћу га ја запамтити по речима да, упркос упорним настојањима прогресивних левичара, Америка никада неће бити социјалистичка земља. Право у очи, или пред очима Ненси Пелоси, која је из пристојности морала да устане и подржи председникове речи, заједно са својим партијским борцима, док је јадни Барни Сендерс (који се изгледа још није вратио из Вудстока) седео, разочарано вртећи главом.
Одмах након говора који је трајао сат и 25 минута, спремни аналитичари са обе стране кренули су у спектралну анализу – Демократе тврде да је председник поново извртао чињенице, нарочито оне о повећању броја радних места и стопи незапослености, расту зарада и смањењу броја корисника социјалне помоћи. Левичари и даље нешто од ових помака приписују претходном председнику Обами, заборављајући да је он у историју ушао са рекордном стопом незапослености и такође рекордним бројем корисника социјалне помоћи. Републиканци још увек аплаудирају, надајући се да ће Трампов говор бити одлична улазница за председников други мандат 2020. А обични грађани, и даље збуњени. Од једног сам чула – “Ја се стидим садашњег председника, иако, искрено, морам да му честитам за успехе у економији”. Дакле, није ово био говор једној снажној нацији, јер је она и после њега још снажније подељена.
Говор о стању нације (ово је други Трампов) био је одгођен због актуелног сукоба председника и владајуће већине у Конгресу – Председник тражи новац за изградњу зида према мексичкој граници, конгресна већина новац не даје; савезне државне институције биле су затворене више од 30 дана, потом краткорочно отворене, до новог дијалога, заказаног за 13. фебруар. Ни једна ни друга страна не верују у скоро немогући компромис. Па, иако су и левичари годинама предлагали изградњу зида и снажније обезбеђење граница, свесни су да сада са одобрењем средстава за изградњу Трамповог зида не смеју пред бираче. Дакле, поново на сцени огољена, прљава политика, у њеном најружнијем издању.
Пажљиви бројачи избројали су да је Трампов говор нацији био прекинут аплаузима 98 пута, нарочито су снажни били они посвећени гостима у ложи, ратним ветеранима, родитељима чија су деца жртве помахниталих гангстера-илегалних имиграната, херојима који су спасавали жртве масовних убистава… Ипак, остаће запамћен и онај који је дошао после председниковог помињања повећања броја жена у Конгресу (приписујући и то себи и својој администрацији као заслугу), и сопствено залагање за потпуну једнакост полова. Говорио је и о енергији, али не много о истраживањима тешких болести и њиховом финансирању, скоро уопште о ношењу и држању оружја, али је, обраћајући се првенствено својим сународницима, инсистирао да ни овај скуп не сме бити скуп две партије, него једне, уједињене нације.
На жалост, далеко је то од реалности. Нација је располућена, што се показало и одговором Демократа, који се залажу за расподелу богатства, промену капиталистичког система, социјалну једнакост, здравствено осигурање за све… Добро звучи, али, на жалост, не пије воду. Нарочито не на овој страни света. Онда су Демократе кренуле са још већим утопијским плановима, представљајући Green Dream програм нових енергија, којим предлажу тотално укидање коришћења угља, нуклеарне енергије, гаса, претећи да ћемо постати потпуно зелени кроз једну деценију, без трунчице загађења. Радикализација декарбонизације била би погубна за америчку економију, као што је свака радикализација суштински погубна и инсистира на јачању улоге државног апарата и повећање државне регулативе у свим сегментима друштва. Заслепљени својим ноћним морама, представљају их као важне атракције неосоцијализма, можда недовољно свесни да се неће реализовати док је Трамп у Белој кући.
Мила Филиповић, Чикаго (Ужичка недеља 1005)
