МИЛОВАН СРЕТЕНОВИЋ МИКШ – МУЗИЧАР
Када слушамо музику, оно што нас покреће је ритам, а тај ритам дају бубњеви. Данас постоје клавијатуре са снимљеним звуком бубњева, али то није ни прићи оном правом звуку бубњева када их слушате уживо. Бубњеви су инструмент за који се музичари ретко одлучују да свирају, пре свега због своје масивности и компликованости за њихово постављање и расклапање. Међутим, Миловану Сретеновићу, многима у граду, а и шире, познатији као Микш, то није представљало проблем, а његова врхунска свирка потврђује напред наведено. Он већ мало више од три деценије свира бубњеве.
– Одувек ме је занимала музика и све у вези ње. Као мали, доста сам слушао Елвиса, Стоунсе…, а од наше музике Лабораторију звука, Галију, Прљаво казалиште… Осећао сам музику као једну емоционалну динамичку ствар. Још са осам година позајмљивао сам гитару од неких другара, а позајмљивање у мојој кући није смело да се ради. И тако сам у 11. години, за рођендан, од оца добио словеначку акустичну гитару. У то време у робној кући „Београд“ имали су да се купе инструменти. Купио ми је гитару, да је не бих узимао од других, а и родитељи су схватили да волим музику, да ме то занима. Кренуо сам да свирам, а музику сам скидао са касета и радио станица. Мало је било оних у граду који су хтели да ми покажу. Увек су били важни и нису хтели да се бакћу са нама клинцима. Али, вежбао сам сам и после сам често свирао друштву на плажи и тргу – сећа се Милован својих првих корака у музици.
Међутим, гитара као инструмент, како каже, није одговарала његовом темпераменту.
– То сам схватио у првој години средње школе. Схватио сам да мом темпераменту треба нешто друго. И онда се десила неочекивана околност. Сачекао ме је човек исред школе и питао ме да ли знам да свирам бубњеве. Одмах сам рекао да знам. То је била група која се тек формирала. И на проби одмах сам сео за бубањ и оно што сам знао да одсвирам је један обични рок ритам. Буквално је тако кренуло. И тада сам схватио да бубањ највише одговора мом темпераменту, довољно је гласан и даје енергију. Од тада, од прве године средње школе, почињем да свирам бубањ. У трећој години сам купио овај инструмент и кренуо озбиљно да свирам – казао је Микш.
Почео је да свира у тадашњој ужичкој групи „Мауна Лоа“, које је име дато по вулкану. Било их је седам у групи, међу којима и Оливер Јездић, који је касније свирао клавијатуре у Галији и са њима издао два значајна албума. Микш је годину дана провео у тој групи, а потом је ушао у „дарк“ фазу.
– Почео сам да свирам у Кохерентним коњима и ми смо били тада „људи у црном“ са црним наочарима. Били смо популарни у граду и имали смо више концерата. Било је и неколико концерата у старом биоскопу. За тај концерт смо урадили уметничке црно-беле плакате. Стајале су у излозима у којима се најављују филмови за биоскоп. Били смо заједно око три године и било је врло обећавајуће или смо ми превише веровали у то. Наша музика је била нешто другачије од других и то је била музика коју после никада више нисмо чули – каже Микш, а тадашњи састав Кохерентних коња поред њега чинили су Ненад Милојевић-клавијатуре, Зоран Радибратовић-гитара, Синиша Јовановић Сићо-вокал, Велибор Герзић Вецо-гитара и Жељко Ковачевић.
Након тога, 1989. године дошло је време да иде у војску, а војни рок је служио у Кичеву, у Македонији.
– У војсци сам прошао оно редовно, обуку, а све сам гледао како да дођем до војничког клуба и инструмената. И успео сам, па сам постао одговоран за војнички клуб и приредбе које сам ја спремао. Чак сам на радију имао војничку емисију, где сам радио интервјуе са војницима о животу у војсци, одaкле су, шта раде и слично. Војска ми је тако у неком смислу постала занимљива, јер сам некако био на свом терену. Да бих другара, кога сам упознао у војсци, извукао из свакодневних војничких обавеза, а свирао је бубањ као и ја, узео сам бас гитару, а њему сам препустио да свира бубањ. На брзину сам савладао читав тај репертоар који смо свирали у војсци. Од тада смо имали свирке за војнике сваког петка и суботе – сећа се наш саговорник.
Када се вратио из војске, десила му се „Тина“. Са Срђаном Миливојевићем Сикцом, Владом Витезовићем и Владом Милојевићем у „Тини“ издали су два албума Кључеви сна и Јутро.
– Били смо популарни на просторима бивше Југославије. У то време, 1991, 1992. и 1993. године, свирали смо у свим тадашњим републикама, данашњим државама. Овде у Ужицу смо пар пута напунили халу, а исто тако пунили смо хале у Подгорици, Сарајеву… Сећам се концерта у СКЦ-у, у Београду када је била промоција „Тине“. Ужичани су баш волели ту групу и увек су нас бодрили. Међутим, Београђанима се визуелно и ауди свидело, али смо ми за њих били неки који долазе из провинције. И то нас је, кад год смо били у Београду, на неки начин пратило, јер ако неко хоће да дође у Београд, мора прво да дође преко медија, а не преко железничке станице. Та свирка у СКЦ-у била је феноменална, било је доста битних људи из битних бендова, то је било нешто што су људи још увек желели да чују. Али, убрзо је рок и блажи метал, који смо иначе свирали, почео да губи код нас, али у целом свету. Касније смо схватили, а и тако се испоставило, да од те музике и од тога посла нема ништа, јер се дешава нека друга музика. Рок и хеви групе су пропадале и код нас и у свету, па тако да смо и ми имали такву судбину. Након свега, кренуо је рат и ми смо се после једне свирке ћутећи разишли и никада се нисмо састали.
После „Тине“ у Миловановом животу настаје празан простор, али ипак се нешто друго дешавало.
– У току 1996. и 1997. године нити свирам, нити се нешто специјално догађа. Пошто ништа нисам радио, одлучио сам да упишем Економски факултет. Дошао сам до апсолвента и остало ми је још неколико испита, а вероватно их никада нећу завршити. Али, пре уписа на тај факултет, два пута сам покушао да упишем глуму, али нисам прошао. Међутим, други пут на пријемном ме је приметила редитељка Лилијана Ивановић. Дружећи се са браћом Трифуновић, Сергејом и Браниславом, они су ме довели до позоришта. Три године сам радио хонорарно у позоришту. Играо сам у представи „Како насмејати господара“, ауторке Виде Огњеновић, у режији Кокана Младеновића, затим у представи „Капетан Џон Пиплфокс“ од Бранка Радовића у режији Бранка Поповића, Неки људи су ми обећавали да ћу остати у позоришту, али то није испуњено. Тај период у позоришту био ми је међу лепшим у животу. Моја прва улога била је у представи „Како насмејати господара“, где сам глумио полицајца, који је прекинуо забаву. Као што рекох, то је била моја прва улога и та представа је победила, мислим да је то било на првом Југословенском фестивалу. То је за мене било велико изненађење. Прва представа, па још победа, и рад са Коканом Младеновићем. И колеге су биле сјајне. Мислио сам да је позориште оаза љубави. Али, после те представе то више није било тако. То је био задњи моменат где је та заједничка игра била поштована – рекао је Микш, а у тој представи глумио је са Слободаном Љубичићем, Олгицом Несторовић, Банетом Трифуновићем и Немањом Ранковићем, који је сада уметнички директор у ужичком позоришту.
Након повратка у Ужице са факултета, почео је сарадњу са Дејаном Петровићем. У његовом оркестру је провео четири године, а потом се одселио у Сомбор, где је свирао у групи Рич Бич.
– То ми је, поред позоришта, заиста леп период живота. Свирали смо свуда, у свим републикама старе Југослaвије, у Мађарској, Аустрији, имали смо турнеје. Свирали смо и на Егзиту и то на ВИП тераси, где су били сви познати. То је био трећи или четврти Егзит по реду. Било је феноменално, ту су били сви битни људи који било шта важно раде на Егзиту. Најлепше у том периоду ми је било када смо свирали у Елингтон џез клубу у Хајату. У то време у Хајату су одседали странци. То је било место где смо договарали свирке у Мађарској, Аустрији, Словенији. Свирала се само страна музика, највише џез и фанк. То је најгoсподскија свирка коју сам свирао. Када смо били у пуном јеку, спонзор нам је био Левис, па смо радили фотке, како бисмо промовисали ту фирму тамо где свирамо живе концерте и на телевизијама – казао је Микш.
Ипак, то је било време крај деведесетих, када је био изражен период националности. Иако су били мешовит састав, састављен од Срба, Буњеваца и Хрвата, на својој кожи су осетили шта значи национална нетрпељивост.
– Били смо у Словенији, негде на мору. Били смо ангажовани од стране неког Словенца. Свирали смо једну журку у хотелу, а у исто време су биле руска, хрватска и словеначка журка. Кроз све те журке појавили смо се на хрватску журку, где су се одигравале караоке. Онда је наш певач, који се звао Богдан Богдановић, сада покојни, хтео да се пријави. Упозорили смо га да не иде, јер нема шансе да га приме. Ипак је отишао, када је рекао како се зове, одмах су му рекли „не може“. Онда смо имали проблема у Зеници, што смо баш ту дошли да свирамо,
Након растанка са Рич Бичом, Микш се вратио у Ужице. Тада се и оженио, а потом добија децу.
– Почео сам поново свирам са Дејаном Петровићем. Тада се оформио оркестар Биг Бенд, И у том периоду десио се „Вртлог“. Он је настао тако што је та мелодија изашла из мене негде дан-два од када ми је супруга јавила да је трудна и да носи близанце. Осетио сам да ми се све окренуло као вртлог око мене. И тако је настао хит. Цео успех те композиције се десио због те неке есенцијалне искрености која је изашла из мене и када је мелодија таква, она једноставно продре и не морам много да радим на њој. Дејан је ипак пуно на њој радио. А онда је постала не само балкански хит, већ и светски. Гледао сам Јапанце да то свирају, а свирала се и у Јужној Америци. То доживљавам као нешто због чега је вредело бавити се музиком.
На Сабору трубача на Златибору 1999. године Микш је добио награду за најбољег бубњара.
– То се десило неколико месеци по свирању у Биг Бенду, и када сам прешао на ту врсту бубња. Тај бубањ, у односу на бубањ који ја свирам је наопак. Имао сам проблема од почетка да се на њега пребацим – насмејано је рекао наш саговорник.
Оно што му је остало посебно у сећању је концерт Светлане Ражнатовић Цеце.
– Ја једино још нисам свирао у симфонијском оркестру. Свирао сам са Цецом на Маракани и Ушћу, када сам био са Дејаном Петровићем. То помињем јер пуна Маракана је пуна Маракана, ма шта да се догађало. На том концерту трибине и сам терен је био пун. Изгледало ми је као да сам као у неком великом свемирском броду и та страшна енергија аплуза или било каквог звука од публике је невероватна. Када све то упијете, осећај је нестваран. Ја сам после 15 дана левитирао. Није битно чији је то концерт био, битно је то да се доживи.
После тога Микш се, како каже, вратио у домаће воде.
– Крећем да свирам на весељима са ансамблом Траг и са још једним бендом који се зове Тројка, јер нас је тројица и свирамо поп-рок за своју душу. У Тројци идемо да свирамо када нас неко позове.
На питање коју он лично воли музику, одговорио је:
– Сада свирам сву музику, али сам највише волео тај период са Рич Бичом, јер то је период фанки и џез музике. Одговара ми темпо те музике и највише њу волим да свирам. Волим дувачке секције, које је имао Рич Бич. Када сам почео са њима да свирам једноставно сам осетио да је све на свом месту, осетио сам да сам тамо где треба да будем. Ја сам човек од енергије и препознајем моменте када треба шта урадити. Ако је мени досадно на некој свирци, онда знам да нешто не ваља.
У Ужицу се често дешавало да је један бубњар свирао у више бендова или оркестара. Зато смо питали Микша, да ли сада у Ужицу недостаје бубњара.
– Бубњари су дефицитарни. Људи се тешко одлучују за тај инструмент, јер је велики, има доста посла да их намести, размести, склопи. Затим, иако је бубњар темељ свирке, најмање је у првом плану. Онда је разумљиво да се људи одлуче да буду солисти, да били фронтално распоређени. Ако је неком уписано да буде бубњар, онда ће бити бубњар без грешке. Мени је центар пажње увек одговарао, то ми апсолутно прија и слободно сада могу да кажем да је глума претекла музику, не би ми сметало, или обрнуто, ни то ми не смета, јер мени је сцена душевна храна, јер ту се најбоље сналазим. Чим изађем на сцену у било којој варијанти мени прија. Радио сам и на Радио Луни, прво као тонац, а после имао сам ауторску емисију, где сам имао укључења, а раније свирање гитаре на плажи где су сви око мене, па у групи, моји су сви око мене, био сам у позоришту на сцену, тако да ми све то прија. Сцена је нешто што ми тотално одговара.
Међутим, све је више електронског звука бубњева, а на ту констатацију Милован каже:
– Бубњара је најлакше заменити, јер имају ритам машине. Постоји једна ковница „кратеж“, а тако зовемо када не иде цео оркестар или бенд, већ два или три музичара. Раније су нас тражили у мањем броју, али ми у Трагу на то не пристајемо.
Милован сада ради два посла. Један је свирање у ансамблу „Траг“, а други посао је посао књиговође. Али, има неке планове, за које се нада да ће их можда и остварити.
– Сада радим два посла. Пре подне сам књиговођа, а поподне музичар. Имам троје деце и самим тим врло мало простора за неки маневар. Оно, чим би се сада највише бавио, то је ауторска музика. Не бих више ни јавно свирао, можда само у специјалним приликама, а све своје слободно време, укључујући и део спавања, проводио бих у студију стварајући музику. Имам пуно минијатура, како их ја зовем, а то су као неки џинглови, који ми спорадично излазе и ја их бележим. Имам их доста и када бих имао могућности могао бих да урадим албум, где бих могао и да певам.
На крају разговора Микш је о члановима „Трага“ рекао:
– Сарађујем са дивним људима којима је једини циљ да забаве оне које их слушају. Уживам са њима да свирам, они су пуне енергије, подигну атмосферу, они су сјајни.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 998)
