Пише: проф. др Биља Грујичић
Пита Исидора Бјелица на твитеру шта да радимо са некултурним комшијама које на “Добар дан“ ћуте. Поздрављати их упорно, не поздрављати их више, молити Бога да постану пристојни? Размислим мало, за шта да гласам, процентуално гледано у свим тестовима, највећи проценат тачних одговора је под А; но шалу на страну, мислим да ми немамо таквих проблема. Истини за вољу, драги моји, све предности живота у малом граду огледају се управо у томе. Тај фамилијарни однос међу комшијама одлика је ушушканости малог града. Готово да не умем да наведем ниједног комшију коме се у блоковском распореду мога места становања не јављам. Сећам се како сам летос била почаствована понудом кајсија из оближњег дворишта, сетиће се и комшија, а знате како миришу кајсије и знате каква им је боја у дзему који скувате… Знам, рећи ће неко, а комшијска знатижеља? Па, она је људска, све док није у мом лонцу и кревету! Све што је људско није ми страно! А Феме и Фемице… А кафе и кафице, ситна размена рецепата, помагање у изношењу каце са купусом заосталим од прошле године, све сте то заборавили и све бисте то мењали за ћутећу вожњу у лифту без осмеха до 17. спрата? Ја не бих, прво не волим лифтове, друго волим осмехе, а треће већ ме сад хвата паника ако не стигнем да од Милана на пијаци узмем млади сир. Не бих се одрекла тога да познајем човека од кога наручујем сланину и пршуту, да моја шнајдерка најбоље зна где да уштине, а где да попусти, да моја фризерка попије са мном ораховачу, да имам од кога да позајмим топломер и да немам број сервиса за поправке у кући. Тренутно се питам ко прави најбоље домаће чварке. Зове ли се то бураз-политика? За мога до мојега? Не знам и није ме брига, ја само користим предности обичног, малог, комшијског живота! Никад нисам одбила, када сам била у ситуацији да могу да помогнем, али су због тога и многи чули моје куцање. Мислим да је то филозофија без филозофије.
Нисам овога пута хтела о Фестивалу, јер толико тога сјајног речено и написано. Избор представа је незапамћено добар. Све долазе са ових транзиционих простора. Иако све говоре на различитим језицима, српском, црногорском, бошњачком и хрватском, одлично се разумемо. Све говоре о гладнима, али ситим свега, о друштвеним околностима у којима се трудимо да не изгубимо достојанство и живимо живот достојан човека. Све одричу приватност, осећаје, емоције и све су у ишчекивању да нам буде боље. КАД? Колико боље? Чини ми се да само уметност даје одговоре на ова питања, или бар покушава.
Нећу вам овог пута говорити о благој јези која ме подилазила док се састајао Савет за националну безбедност, хоћу да док будете читали ове редове уз јабуке и вино, чај са циметом, или компот, помислите да живот чине мириси, укуси и боје. И биће вам боље.. И није ме брига да ли се асфалтира Скадарлија и ми коња, тј. Кружни ток за трку имамо! Истина да је наш кружни ток био 14. по броју прегледа на YouTube-у, али ко не зна да се насмеје сам себи, нема шта да тражи ни у осмеху другога, макар Ере то знају! Надајмо се да то није хумор из дубоког очајања! Воли вас ВАША БИЉАНА!
(Ужичка недеља 973)
