VELJKO NIKOLIĆ – MESARA NIKOLIĆ
Mesara „Nikolić“ prva je privatna mesara u gradu, a njen vlasnik Veljko Nikolić za Užičku nedelju priča o svom početku u ovom gradu, o svom poslu.
Odrastao je, kako kaže, u časnoj i poštenoj porodici Nikolića, pokraj Drine, nedaleko od Višegradske banje. Veljko nam je ispričao da je njegov otac Milan, koga su svi zvali Gazda Milan, bio častan i pošten čovek.
– Bavio se poljoprivredom i stalno je kupovao zemlju. Kupio je zemlju pored Drine. Stvorio je svoju porodicu, imao je nas trinaestoro dece, Svi smo odrastali u kući sedam sa pet metara. Nije bilo ni struje n vode i niko nije bio bolestan. Spavali smo na slami po podu prekrivenoj nekom krpom. Voda se nosila ko odavde do bolnice. Po brašno je otac išao konjem do Čačka. Tako se živelo, On je bio bistar čovek, prava ona seljačka bistrina i danas ko je ima, on je kralj – priča Veljko sa ponosom o svom ocu.
– Nije imao mnogo stoke, ali konja je morao obavezno imati. Uvek smo imali dve svinje za tov, koje smo klali pred Božić. U Bosni nije bilo sušenja mesa za prodaju, imalo se jedna do dve krave i deset ovaca, samo za svoje potrebe. I meso se sušilo za svoje potrebe, a ne za prodaju. A kako su deca pristizala, sva su radila, a otac je samo kupovao zemlju i uvek je govorio „zemlja će pobediti“. I u pravu je bio. Kada je kupio dosta zemlje pored Drine, ka Višegradskoj banji, počeli smo lepo da živimo. Bili smo zdrava porodica. Inače, moj otac nije voleo komuniste. Posle rata je bilo i onih radnih akcija, a komunisti su ga ubeđivali da mu deca idu na radne akcije, a on im kaže: „Nisam pravio decu za komuniste, nego za sebe“. I kako koje dete je odlazilo u grad, govorio je: „Oteše nam decu, život. I, na žalost, evo, već se pokazuje da je bio u pravu, seća se Veljko i dodao je kako su mu još u sećanjima prela, koja su se organizovala svako drugo veče, kako se tada igralo i pevalo.
Za oca još kaže da nije bio čovek koji je išao u crkvu, ali nijedno veče nije legao dok se nije pomolio bogu.
Veljko je očigledno od oca nasledio mnoge osbine, naročito vrednoću i radinost. Uvek je pažljivo slušao njegove reči, koje i danas pamti.
– Govorio mi je, beri cveće u svom dvorištu, ne idi dalje, ženi se iz komšiluka, ne dalje. Sve te reči presudno su uticale i na formiranje moje ličnosti. Iako sam završio četiri razreda osnovne škole, stvorio sam sve ovo. I učitelj je govorio ocu da sam vanserijsko dete i da povede računa o meni. Mislim da bi bio ponosan na mene kada bi mogao da vidi šta sve imam – kaže naš sagovornik.
Veljko je sa 12 godina počeo da radi u klanici.
– U toj klanici sam prvo čistio, pa sam posle radio na klanju, pa u prodavnici. Pošto nisam bio baš pismen, desila mi se neka greška i mene suspenduju. Posle sam prevozio stoku za sarajevsku firmu svojim autom. A u međuvremenu sam se oženio mojom Milenkom, sa kojom sam radio zajedno, a bila je i iz mog komšiluka. Posle dve godine dobijem pravosnažnu presudu i vrate me na posao, daju mi pare za ono vreme što nisam radio. Od tih para sam napravio kuću na obali Drine i uveo parno grejanje. U firmi su me postavili za otkupljivače stoke. Počeo sam da idem u Srbiju. Za pola godine sam 15 puta povećao promet u klanici, a meso se odatle slalo u Sarajevo, Dubrovnik, Hrvatsku, nema gde nismo slali meso. Iz Srbije, u stvari iz okoline Užica i Zlatibora, dnevno se teralo po 10 kamiona stoke. Imao sam odličnu platu. Kupio sam novog „golfa“. Vozio sam ga malo, a onda ga oteram u Ljubljanu, prodam i ostane mi para za još pola golfa. Samo je Tito bolje živeo od mene. Ništa teško nisam radio. Išao sam kod seljaka, ugovarao otkup stoke, a onda su vozači i blagajnici odrađivali ostali deo posla. Niti sam imao dodira sa parama, niti sa prevozom. Živeo sam lepo, sa svima se družio. Ali, dođe zlo vreme. Jasno se osećalo da će biti rata, a uvek su mi sećanja reč oca koji je preživeo rat i zna dobro šta su radili Muslimani. Te su reči meni spasile život. Gledao sam šta se dešava i onda sam rekao ženi da moramo da idemo. Ona nije htela, ali ja sam otišao i rekao joj da u Višegradu života nema. Otišao sam u Užice, a posle mesec dana došla je žena – priča Veljko.
U Užicu je valjalo pre 30 godina početi novi život. Odlučio se za ono što je radio ceo svoj život. Gleda Veljko svoju ženu sada i kaže:
– Ne bi ovog ničeg bilo da nije bilo nje. Kada sam došao u Užice obišao sam trista kuća i kada sam naišao na ovu, ja sam se zaljubio u nju. Bilo je tu 18 suvlasnika, ali sam brzo rešio taj problem. Sve sam odjednom platio. Zavoleo sam Užice i narod koji je bio radan. Došao sam pre 30, a pre 29 godina otvorio mesaru. A kada sam je otvorio, kao da sam na nož dočekan. Bio sam prvi privatni mesar. Nije bilo inspekcije koja nije dolazila. Sve papire sam povadio, a to je bilo toliko posla. Ali sam samo svojom snagom i bez straha izgurao. Na kraju su mi rekli da moram da imam klanicu. I nju sam napravio, ali opet uz tešku muku. Kupio sam plac na Beloj zemlji, ali su se pobunili meštani. Ipak, i to se sredilo, a napravio sam klanicu, da ja u lepšu i bolju nisam ušao. Posle dve godine morao sam da izvadim HASAP, pa sam i to uradio. I sve sam to pregurao sa svojom ženom. Još me zdravlje dobro služi sa ovih mojih 66 godina – rekao je Veljko i opet poče da hvali svoju ženu koja je za sve ovo proteklo vreme vodila knjige i čuvala svaki papir.
Radio je Nikolić i u najgore vreme, vreme inflacije, ali je opet preživeo. Za to vreme kaže da je bilo najgore i da nema firme koja mu nije ostala dužna.
– To je bilo pravo ludilo. Mislim da sam bio jedini privatnik kome su sve državne firme ostale dužne, počevši od bolnice, Puteva, Zlatibora, ne mogu sve da ih nabrojim. Meni su svi ostali dužni i opet sam prekostao. Radio sam i radio. I za svih ovih 30 godina nijednom nisam bio na moru, a moja žena možda samo četiri put. Radio sam svaki dan, osim za moju slavu Nikoljdan. I evo me danas, tu sam, a da nikome ni dinar ne dugujem – kazao je Veljko.
On nikome ne duguje, a njemu su opet ostali dužni. Iako ima pravosnažnu presudu od pre tri godine, on i danas ne može da je naplati. EPS turs mu je ostao dužan oko 50.000 evra. To ga je, kaže on, naučilo da danas posluje samo sa onima koji odmah plaćaju. Glavni je snabdevač picerije „Selavi“ i još nekoliko lokala na Zlatiboru.
Pored toga, Veljko Nikolić je imao veliki peh. Pre oko dva meseca izgorela mu je sušara, klanica, sobe za radnike, kancelarija…
– Sve je nestalo za 45 minuta. Ostali su samo zidovi od klanice. Vatrogasci su stigli za 10 minuta, ali nije vredelo. Žena, zet, ja, gledali smo kako ulaze u vatru, kako sve nestaje u plamenu. Ali, na svu sreću, hvala Bogu, niko nije stradao. Šteta još nije utvrđena. Čeka se veštak. Jedino sam za to vreme pokrio 580 kvadrata, koštalo me oko 7.000 evra, ali još uvek mi nije dozvoljeno da obnovim ostatak, dok se ne završi veštačenje. A inspektor došao da me ispituje oko računa EPS tursa. Čak nisu otkrili ko mi je pre godinu i po dana iz sušare odneo robe u vrednosti od 800.000 dinara. Možda je taj isti došao da ukrade ponovo meso i kada nije mnogo toga našao, razočarao se i zapalio, mada mi u SUP-u kažu da je najverovatnije struja uzrok požara – rekao je Veljko.
Na njegovom imanju na Beloj zemlji i dalje stoji zgarište. Ali, Veljko nije poklekao. Raduje ga što su njegova tri bika, koja trenutno tovi, zdrava. Pustio ih je malo da prošetaju, a istovremeno je obšao svoje ovce, da vidi da li su se ojagnjile.
– Gajim i kupujem svoju stoku. Svakog petka sam na pijaci u Arilju i kupujem stoku. I kada nema stoke, idem na taj pijac iz poštovanja tim ljudima sa kojima sarađujem već 26 godina. Stoku kupujem i po okolnim selima. Jedno je sigurno, da ni gram uveženog mesa nije ušlo u moju mesaru – kazao je Veljko.
Veljko ima tri ćerke. dva zeta i unučad. Posebno je ponosan na svoje zetove, a za zeta Zorana kaže da je sposoban mesar, ljubazan da usluži mušteriju, da seče meso i sve drugo.
Zvezdana Gligorijević
