ВЕЉКО НИКОЛИЋ – МЕСАРА НИКОЛИЋ
Месара „Николић“ прва je приватна месара у граду, а њен власник Вељко Николић за Ужичку недељу прича о свом почетку у овом граду, о свом послу.
Одрастао је, како каже, у часној и поштеној породици Николића, покрај Дрине, недалеко од Вишеградске бање. Вељко нам је испричао да је његов отац Милан, кога су сви звали Газда Милан, био частан и поштен човек.
– Бавио се пољопривредом и стално је куповао земљу. Купио је земљу поред Дрине. Створио је своју породицу, имао је нас тринаесторо деце, Сви смо одрастали у кући седам са пет метара. Није било ни струје н воде и нико није био болестан. Спавали смо на слами по поду прекривеној неком крпом. Вода се носила ко одавде до болнице. По брашно је отац ишао коњем до Чачка. Тако се живело, Он је био бистар човек, права она сељачка бистрина и данас ко је има, он је краљ – прича Вељко са поносом о свом оцу.
– Није имао много стоке, али коња је морао обавезно имати. Увек смо имали две свиње за тов, које смо клали пред Божић. У Босни није било сушења меса за продају, имало се једна до две краве и десет оваца, само за своје потребе. И месо се сушило за своје потребе, а не за продају. А како су деца пристизала, сва су радила, а отац је само куповао земљу и увек је говорио „земља ће победити“. И у праву је био. Када је купио доста земље поред Дрине, ка Вишеградској бањи, почели смо лепо да живимо. Били смо здрава породица. Иначе, мој отац није волео комунисте. После рата је било и оних радних акција, а комунисти су га убеђивали да му деца иду на радне акције, а он им каже: „Нисам правио децу за комунисте, него за себе“. И како које дете је одлазило у град, говорио је: „Отеше нам децу, живот. И, на жалост, ево, већ се показује да је био у праву, сећа се Вељко и додао је како су му још у сећањима прела, која су се организовала свако друго вече, како се тада играло и певало.
За оца још каже да није био човек који је ишао у цркву, али ниједно вече није легао док се није помолио богу.
Вељко је очигледно од оца наследио многе осбине, нарочито вредноћу и радиност. Увек је пажљиво слушао његове речи, које и данас памти.
– Говорио ми је, бери цвеће у свом дворишту, не иди даље, жени се из комшилука, не даље. Све те речи пресудно су утицале и на формирање моје личности. Иако сам завршио четири разреда основне школе, створио сам све ово. И учитељ је говорио оцу да сам вансеријско дете и да поведе рачуна о мени. Мислим да би био поносан на мене када би могао да види шта све имам – каже наш саговорник.
Вељко је са 12 година почео да ради у кланици.
– У тој кланици сам прво чистио, па сам после радио на клању, па у продавници. Пошто нисам био баш писмен, десила ми се нека грешка и мене суспендују. После сам превозио стоку за сарајевску фирму својим аутом. А у међувремену сам се оженио мојом Миленком, са којом сам радио заједно, а била је и из мог комшилука. После две године добијем прaвоснажну пресуду и врате ме на посао, дају ми паре за оно време што нисам радио. Од тих пара сам направио кућу на обали Дрине и увео парно грејање. У фирми су ме поставили за откупљиваче стоке. Почео сам да идем у Србију. За пола године сам 15 пута повећао промет у кланици, а месо се одатле слало у Сарајево, Дубровник, Хрватску, нема где нисмо слали месо. Из Србије, у ствари из околине Ужица и Златибора, дневно се терало по 10 камиона стоке. Имао сам одличну плату. Купио сам новог „голфа“. Возио сам га мало, а онда га отерам у Љубљану, продам и остане ми пара за још пола голфа. Само је Тито боље живео од мене. Ништа тешко нисам радио. Ишао сам код сељака, уговарао откуп стоке, а онда су возачи и благајници одрађивали остали део посла. Нити сам имао додира са парама, нити са превозом. Живео сам лепо, са свима се дружио. Али, дође зло време. Јасно се осећало да ће бити рата, а увек су ми сећања реч оца који је преживео рат и зна добро шта су радили Муслимани. Те су речи мени спасиле живот. Гледао сам шта се дешава и онда сам рекао жени да морамо да идемо. Она није хтела, али ја сам отишао и рекао јој да у Вишеграду живота нема. Отишао сам у Ужице, а после месец дана дошла је жена – прича Вељко.
У Ужицу је ваљало пре 30 година почети нови живот. Одлучио се за оно што је радио цео свој живот. Гледа Вељко своју жену сада и каже:
– Не би овог ничег било да није било ње. Када сам дошао у Ужице обишао сам триста кућа и када сам наишао на ову, ја сам се заљубио у њу. Било је ту 18 сувласника, али сам брзо решио тај проблем. Све сам одједном платио. Заволео сам Ужице и народ који је био радан. Дошао сам пре 30, а пре 29 година отворио месару. А када сам је отворио, као да сам на нож дочекан. Био сам први приватни месар. Није било инспекције која није долазила. Све папире сам повадио, а то је било толико посла. Али сам само својом снагом и без страха изгурао. На крају су ми рекли да морам да имам кланицу. И њу сам направио, али опет уз тешку муку. Купио сам плац на Белој земљи, али су се побунили мештани. Ипак, и то се средило, а направио сам кланицу, да ја у лепшу и бољу нисам ушао. После две године морао сам да извадим ХАСАП, па сам и то урадио. И све сам то прегурао са својом женом. Још ме здравље добро служи са ових мојих 66 година – рекао је Вељко и опет поче да хвали своју жену која је за све ово протекло време водила књиге и чувала сваки папир.
Радио је Николић и у најгоре време, време инфлације, али је опет преживео. За то време каже да је било најгоре и да нема фирме која му није остала дужна.
– То је било право лудило. Мислим да сам био једини приватник коме су све државне фирме остале дужне, почевши од болнице, Путева, Златибора, не могу све да их набројим. Мени су сви остали дужни и опет сам прекостао. Радио сам и радио. И за свих ових 30 година ниједном нисам био на мору, а моја жена можда само четири пут. Радио сам сваки дан, осим за моју славу Никољдан. И ево ме данас, ту сам, а да никоме ни динар не дугујем – казао је Вељко.
Он никоме не дугује, а њему су опет остали дужни. Иако има правоснажну пресуду од пре три године, он и данас не може да је наплати. ЕПС турс му је остао дужан око 50.000 евра. То га је, каже он, научило да данас послује само са онима који одмах плаћају. Главни је снабдевач пицерије „Селави“ и још неколико локала на Златибору.
Поред тога, Вељко Николић је имао велики пех. Пре око два месеца изгорела му је сушара, кланица, собе за раднике, канцеларија…
– Све је нестало за 45 минута. Остали су само зидови од кланице. Ватрогасци су стигли за 10 минута, али није вредело. Жена, зет, ја, гледали смо како улазе у ватру, како све нестаје у пламену. Али, на сву срећу, хвала Богу, нико није страдао. Штета још није утврђена. Чека се вештак. Једино сам за то време покрио 580 квадрата, коштало ме око 7.000 евра, али још увек ми није дозвољено да обновим остатак, док се не заврши вештачење. А инспектор дошао да ме испитује око рачуна ЕПС турса. Чак нису открили ко ми је пре годину и по дана из сушаре однео робе у вредности од 800.000 динара. Можда је тај исти дошао да украде поново месо и када није много тога нашао, разочарао се и запалио, мада ми у СУП-у кажу да је највероватније струја узрок пожара – рекао је Вељко.
На његовом имању на Белој земљи и даље стоји згариште. Али, Вељко није поклекао. Радује га што су његова три бика, која тренутно тови, здрава. Пустио их је мало да прошетају, а истовремено је обшао своје овце, да види да ли су се ојагњиле.
– Гајим и купујем своју стоку. Сваког петка сам на пијаци у Ариљу и купујем стоку. И када нема стоке, идем на тај пијац из поштовања тим људима са којима сарађујем већ 26 година. Стоку купујем и по околним селима. Једно је сигурно, да ни грам увеженог меса није ушло у моју месару – казао је Вељко.
Вељко има три ћерке. два зета и унучад. Посебно је поносан на своје зетове, а за зета Зорана каже да је способан месар, љубазан да услужи муштерију, да сече месо и све друго.
Звездана Глигоријевић
