početak GRADSKA Човек који је изградио Ужице

Човек који је изградио Ужице

od Užička Nedelja
748 pregleda

СУГРАЂАНИ: МИОДРАГ МАРКОВИЋ МАРЕ
Ретко ко од старијих генерација није чуо за Миодрага Марковића, званог Маре, човека који је подигао, може се рећи, једну трећину солитера и зграда у Ужицу, и укровио преко хиљаду кућа у Ужицу и околини. За овај број Ужичке недеље Маре говори о свом радном веку и великом искуству грађевинца, јер како каже:“Не знам где све нисам био, где све нисам радио”.
Рођен је у Крушчици код Ариља. Од малена је кренуо да ради, са 15 година већ је кренуо на занат. Учио је школу, а упоредо мешао бетон са радницима.
– За дан сам могао да зарадим плату, која је била у висини ученичке. Долазили су у „Златиборове“ бараке на Царини, где сам био смештен, да траже раднике, а ја међу првима се увек јављао. И тако сам радио и школовао се. Нисам имао слободног дана, слободног поподнева – сећа се данашњи пензионер Миодраг Марковић, звани Маре, који је надимак добио у средњој школи и од тада до данас га знају под тим именом.
Маров отац је радио у ГП „Златибор“, а мајка је имала рођака у Ужицу који је био инспектор рада, и како каже Маре, тај је у то време био страх и трепет у граду. После завршетка основне школе, Маре верујући мајчином рођаку, дао му је документа да га упише у неку ужичку школу.
– Али, авај. Полазе сви ђаци у школу, а мени нико не јавља да дођем. Кренем сам у Ужице и одем код тог рођака, па га питам што ме не зове. А он ми каже како није могло нигде да ме упише и одведе ме код столара Обрада Станића, који је имао радњу преко пута блока Ц и старог Диспанзера. Тај ме чича примио само због њега. Држао ми је предавање како ту морам бити први, када дође да мора бити све очишћено, ватра наложена, без обзир ишао или не у школу, а да морам последњи да изађем. Међутим, то је био само притисак на мене да бих побегао, јер му нисам ни требао, то ми је после и сам рекао. Одем и извадим радну књижицу и са њом право у ГП „Златибор“ да радим као обичан радник. Био сам млад, јак и висок. Понудили су ми да будем зидар, тесар, армирач, а пошто сам био код столара одлучим се за тесара и тако се упишем у школу. Сместили су ме на Царини, где је био смештај за раднике „Златибора“ и дају ми неку ученичку плату. Мени супер. Тада сам ишао шест месеци у школу, шест месеци на праксу. По завршетку школовања 1966. године, одмах сам кренуо на посао. Био сам КВ мајстор четврте групе – прича Маре своју причу из детињства.


Одмах је добио посао и фирма га је упутила на радове на хотелу “Палисад“ на Златибору.
– Нигде ништа није било на Златибору. Ту где је сад хотел, била је једна зграда, а на језеру је била само нека барака, коцкарница, која се после запалила. После Златибора, пошаљу ме у Врбас. Тамошњу воду нисам могао да пијем, а она равница ми никако није пријала. Рођен сам међу брдима, па никако да се навикнем. Пошто сам био већ регрутован, одем у војни одсек у Ариље да ме шаљу у војску. И они ме убрзо пошаљу, мартовска класа, и проведем 18 месеци у Словенији. Када сам се вратио из војске, 1968. године, одмах сам почео да радим у блоку „Златибор”, онај солитер од фасадне цигле. Ту сам радио од темеља до врха. Квалификацију сам завршио на “С” солитеру, где сам радио од темеља до слемена. Први кран је формиран на “С” солитеру, мада су још коњи вукли материјал. Била су ту три пара коња и један камион. У Ужицу је тада само била Кула. Затим, радио сам на згради где је сада „Стан“, а онда и на Дому здравља. Пошто сам био најмлађи, мене су слали где је најпотребније – каже Маре и додаје да је имао неког шефа, који је волео да људе из Бајине Баште пошаље у Пожегу, а из Пожеге у Бајину Башту.
Тако је и Маре послат у Београд, на Баново брдо, да ради на згради робне куће „Бетекс”.
– Био сам најмлађи у бригади, али то је била добра група и школовани људи. Али, ја сам био најбољи радник. Сви су ме молили да останем у Београду, да се школујем, да напредујем, али нисам могао. Само сам волео Ужице. И 1969. године враћам се у Ужице и одмах ме шаљу за Бар, па на обалу у Сутоморе. Била је то јесен, а до 1. маја морали смо да завршимо радове. Радили смо неке бунгалове и потпорне зидове. Ту се радило по 16 сати, сваки дан, све док се види. Само недељом се радило 8 сати. Услови су били никакви. Нисмо се бријали, а било је нас 80 тесара у групи. Имали смо мензу, а у собама је спавало по 30 до 40 људи. Нас тројица младих људи у једну једину кафану и ту сачекамо да сви заспе и онда уђемо и ми да спавамо. Сећам се када смо радили потпорни зид у Сутомору, био је Божић. Дувала је бура, а ми на скелама. Када дуне, вода са мора је падала по нама. После пресвлачења, када смо се вратили за алат, он је већ зарђао од слане воде. Али, није било прекида, настављали смо да радимо – каже наш саговорник.


Те 1969. године Маре је прешао да ради у грађевинско предузеће „4. јул”.
– У ствари, то је више било као стамбена задруга, али јако добро организована. У почетку су радили поправке неких кућа, а онда су одједном кренули послови на већим објектима. Моја група мајстора и ја смо били добро дошли у то предузеће. Имао сам 22 године, КВ мајстор, и са три зидара, два радника пошаљу нас да радимо дугачку зграду на Алексића мосту, где је некада била „Треска“, а сада је ту Удружење пензионера. Сећам се да пословођа није умео да извуче осовине, па смо један мој друг и ја преузели то на себе. Узмемо урадимо осовине, стубове, степенице и све то урадимо брзо. Првог месеца добијем решење 5. групе, после месец дана добијем и решење 6. групе, иако нисам подносио никакву молбу. Потом почиње изградња оног солитера поред. Узмем екипу и кренемо од темеља. Имала су ту нека четири најкомпликованија угла. Сви смо добили по део да радимо, али и ВК мајстори нису знали да крену, а моја група већ стигла до плоче. Помогнем им и онда заједно урадимо прву, другу плочу и тако редом. Завршавамо тај солитер, а мене директори дижу до неба, сви су желели да ме упознају. Плаћао се рад и ценио се радник. Наш тадашњи директор био је менаџер дашањег кова попут Мићића, али није био члан комуниста и морао је да лети. Нашли су му да је радио неки потпрони зид испод Росуља за неке приватне куће, па га пошаљу и у затвор. Али, он је то радио грађанима, а ми нађемо трубаче и са њима одемо испред затвора, и тако га ослободимо. Међутим, после тога и општина и политика ишли су на то да униште тај “4. јули”, јер смо по пословима прешли “Златибор”. Нису могла да постоје два грађевинска предузећа у Ужицу. Нису нам давали посао, али смо ипак радили зграде на Росуљама, као и стационар на Златару. Ипак, притисак није могао да се издржи и растури се та стамбена задруга – рекао је Маре.
Маре је већ са 22 године видео да ради много боље од других и школованијих људи, а да му је плата много мања. Зато је ванредно уписао Школу за грађевинске послове у Београду, на Звездари, која траје две године, за ВК мајстора.
– Имао сам плату 40.000 динара, један испит сам плаћао 6.000 динара, а имао сам 22 испита за две године. Пре подне сам радио у предузећу, поподне приватно, све да бих могао да се ишколујем, да не будем са онима који од мене мање знају, мање раде, а примају веће плате. После „4. јула“, отишао сам у ивањички „Градитељ“, где су ме оберучке прихватили, јер су већ чули за мене. Одмах су ме упутили на зграду „Тепихаре“ са мојих осам радника тесара. Ми смо урадили пола “Тепихаре”, која је дугачка 200 м, а пола су радили осталих 20 радника из Ивањице. Ми смо имали бољи учинак, али плаћање нам је било скоро исто. И директор ме је молио да останем, али сам отишао и 1975. године се вратим у ГП „Златибор“. Пошаљу ме на халу у Првом партизану, а после тога сам добио решење за пословођу. Одатле ме директор Мирко Ранђеловић одведе на Кадињачу на мотел. Каже мора да се заврши до 24. септембра, јер долази Тито. Сећам се да је неки млад човек, геометар, почео да даје како да се ради по неким котама. Ја му кажем дај ти мени само где треба да буду ћошкови и све ћу остало урадити сам, јер је шеф градилишта био човек који је истовремено радио и на брани у Врутцима, па је више времена проводио на Врутцима, него на Кадињачи. Одатле се однело 20.000 кубика земље – каже Миодраг.
Маре не може да заборави и 1978. годину када је радио на хали ЕПС-а, када је упознао своју супругу Зорицу, која је тада била на пракси.
– Ту смо радили без крана и дизалица, а чизме стално на ногама. То је била најдужа хала у Ужицу и требало је управити цео објекат. Имали смо добре раднике, али као пословођа морао сам да направим мозаик. Било је то зимско време. Један дан ме зове технички директор Слобо Стојановић да са свих мојих 15 радника дођем у Турицу. Ту се на минус 10 бетонирала стара брана, увис, да би се појачала вода у Ужицу, јер још није било воде из Врутака. Ту су били неки базени. У кланац није могао да уђе камион са бетоном, па се формирала колона од триста метара, од свих запослених у „Златибору“, па и службеника. Са врха се кипао бетон и доле се утоварао у кофе. Било је стотине кофа. Директор је био први, он је утоварао, а до њега правник, секретар и сви остали. Кофе су ишле ланчано, из руке у руку, а ми смо стајали на козјој стази. Ја сам био задњи и морао сам да дижем бетон на брану, а горе су бетонирали. Тако смо пренели 18,5 кубика бетона. Дошли смо изјутра око 10 и завршили смо увече. Ту није имало куд да се побегне, као Голи оток. Неки правник је покушао да побегне, па се отиснуо. Па где је пошао, нема куда, горе небо, доле вода – испричао је Маре како се некада радило.
Маре је радио и на солитерима у Севојну 1980. године. Ту је био пословођа и техничар и радио је сам са око 60 људи. Тај је посао завршио за годину и по дана. После Севојна, ишао је поново у Бар, а онда се вратио у Ужице. Тада је, како каже, извукао прво солитер од фасаде у Топличкој улици, а онда и други. Тај осећај на висини Маре је овако описао:
– Мени је било свеједно да ли сам радио на згради на првом или на двадесет првом спрату. Када се ради спрат по спрат саживљавам се са висином и ништа не осећам. Када завршим солитер, седнем на ивицу последњег спрата, изујем цокуле и машем ногама, а доле само видим главе. Међутим, незгодно је било када одједном дођем на висину. Тада се јавља непријатан осећај. Иначе, све солитере сам радио виском – каже Маре и додаје да није волео да му се мешају у посао.


После солитера у Топличкој улици, ишао је у Будву на изградњу 63 стана, а након тога у Колашин.
– Ту смо вукли воду уз пут дуг 9 км до Беласице, где је мотел и ски стаза. Требало је да вучемо воду са 1.800 м на коту 1.420 у долину. Упоредо смо радили и сву дренажу. Имали смо механизацију и људе. Промер цеви је био фи 100, а вукли смо их кроз шуме које смо крчили, долазили су неки фапови дуплаци, трактори. Велико је то градилиште било. Ово причам зато што је ту недостајало људи за посао. Уступили су посао предузећу из Сарајева, неком приватнику, али, нема ни он довољно мајстора. Понуди он мени да радим то, јер је знао да имам све у малом прсту. Нуди ми паре, само да показујем његовим људима. Није долазило у обзир, јер ко зна какве ће људе да ми доведе. Погодим са њима, ако ме директор пусти на одмор месец дана, да завршим тај посао, али да радим са својим људима. Пусте ме из моје фирме и са два мајстора и четири радника урадим тај мотел – каже Маре.
Маре је поред посла у „Златибору“ радио и приватно, и своје предузеће ГЗР „Маре“ је регистровао 1996. године, када је, како каже осетио да ће пропасти Златибор. Али, пре тога, 1993. године, у време инфлације, радио је у Београду на Бежанијској коси 270 станова.
– Тада је баш завладао нерад, немар, нема се пара, имало је само материјала. Са мном је тада био Свето Вукотић, админстратор у предузећу. И где смо нас двојица били заједно, увек смо побеђивали. На том градилишту на Бежанијској коси гледам около, сви кранови стоје, нико не ради, само „Златибор“. Свето ми каже да преузмем тесаре, да распоредим зидаре, јер је требало пет ламела да се уради. Међутим, нема радника. Када сам их коначно окупио, узмем списак и прозивам их. Преузмем улогу и бригадира и пословође и кажем радницима да ко хоће да ради нека се одвоји на једну страну, а ко неће, нека се одвоји на другу. Још им кажем да плату не примају ни они, а ни ја, али да ја нећу да лежим. Ко ће да ради, посла има, а има и материјала. Платиће се некад. Тако сам мобилисао око 400 људи који су били на градилишту и у тој инфлацији и у том нераду, направисмо зграду. Али, какве смо све гимнастике изводили. Путовали смо возом и све се шверцовали, јер нисмо имали пара. Пуштали су нас кондуктери, а Свето и ја смо имали неке карте, које смо једном добили од предузећа, а на њима више није било места за рупице за поништавање. После је почео Аврамов динар, и ми завршимо зграду. То је градио Фонд солидарности и много је поштовао „Златибор“, а ми нисмо хтели да обрукамо образ фирме. Паре тада нису ни вределе пуно. За милијарде није могло да се купи нешто, а на пијацу све у маркама – испричао је Маре и каже да му је најтеже било када се враћао са терена, па је ишао да ради приватно. Само је свраћао кући да се умије и пресвуче.
Последње Марово велико, а можда и највеће, градилиште је било у Јакуцку у Русији 1996. године. Тада је ГП „Златибор“ за Кариће изводио радове на једном универзитету и банци.
– То што смо тамо градили, нико није могао да гради. Требало је да пође 320 људи, а само за градњу банку је требало 60 тесара. Рекао сам себи да ћу победити и то градилиште и тако је било. Дошли су људи из Ваљаонице, Партизана, из Пријепоља, Прибоја, а из Београда потерамо пет тона хране. И тако нас 312 крене за Јакуцк у Сибир. Летели смо осам и по сати. Када смо дошли, као да смо на пустом острву. Не може тамо да издржи неко ко има низак притисак. Имали смо доктора на градилишту и мени је више пута било лоше. Тада ми је притисак био 40 са 60, а доктор ми каже сјајно, ко космонаут. Једва стојим на ногама, а то је за њих нормално. Али, ту је редак ваздух и не може да се умори. Само смо гледали на сат, јер ту није било ноћи. Радило се по 12, 16, 18 или чак и 24 сата. Лично сам радио и по 36 сати на градилишту. Посао ме тако везао. Био сам као балсамован, лелујам. А када легнем да спавам, пребацим тренерку преко главе, јер је непрекидно дан. Спавам сат и по, пробудим се, и тако стално. А када се пробудим, немам где да изађем осим на градилиште, и шта друго него одем да радим. Највећи проблем ми је био да отерам човека са градилишта да иде кући, јер се добро зарађивало. Радило се по учинку. Ми радници смо крили од инжињера колико смо зарађивали. Упоредо са болницом, радио се и универзитет, па смо и ту били месец дана. Претходно су радили неки Македонци, а нама је остало да урадимо све најтеже ствари, неке завојне степенице, терасе… И на крају, нашим радницима је било криво што није било више спратова. О нама, у ствари о Карићима, писале су руске новине, како смо најбоље радили, иако је ту било фирми из Турске и целе Европе. Ту сам био четири и по месеца – каже Маре и додао је да није било лако вратити се кући, јер је једина веза био авион, за који се два месеца раније куповала карта. Тако се десило да су двојици радника из његове групе умрли очеви, а да нису могли да оду на сахрану.
Након повратка из Русије, у ГП „Златибору“ дошло је до смене директора. Маре каже да је то било време отимачине, приватизације. „Златибор“ је разбијен на мање фирме, да би се лакше купиле. И данас му је жао како су се понели према бившим директорима. У то време, Маре као поштен и дугогодишњи радник, много тога је знао у предузећу и често је улазио у сукоб са новим руководством, па су га зато послали у Београд.


– У току 2001. године вратио сам се из Београда и тада изађе закон да свако ко има преко 37 година радног стажа да се прогласи технолошким вишком и иде на Завод до пензије. Одмах сам то прихватио, а онда сам наставио да радим приватно – казао је Маре.
Радио је Маре дуго као приватник у његовој фирми ГЗР „Маре“, коју је касније превео на свог сина Ђорђа. За своје умеће добио је и Брамакову другу награду за кров на Бајовој кафани у Мачкату. Радио је Маре и нарадио, а сада је многе послове преузео његов син, који је годинама ишао уз њега на градилиште.
– Када је син завршио средњу школу рекао сам му да нема леровања, или ће у школу или на посао. А док је био још у школи, водио сам га са мном на градилиште. Када је требало да се истовара камион, зовнем сина да поведе још два до три друга из школе да истоваре камион и на крају им све поштено платим. Омладину, да би навукли да ради, да имају радне навике, морате им платити. Онда ће они сами да траже следећи посао, да када изађу у град да имају свој динар – рекао је наш саговорник.
– Све ово не бих постигао да нисам имао добру породицу, не бих и ја био успешан. Хвала Бога, сви су ми добри, супруга, син, снаја, унучад и сада са њима проводим време. Волим око куће да сређујем двориште, имам пса и зечеве, унукама се направио кућицу за играње, а сада ми траже и кућицу на дрвету. Видећу како то да изведем – рекао је неимар зграда.

Певачка дружина

Маре своје пензионерске дане, поред породице, проводи са својом певачком групом „Славуј“.
– Стигла ме болест, све мање времена сам на градилишту, по два сата, када треба да помогнем сину. Не могу дуго у кући да седим, морам ипак нешто да радим. Већ неколико година сам члан певачке групе „Славуј“ из Севојна, коју чини осам чланова. Певамо етно народну музику. Идемо по саборима и такмичењима, имамо снимаљен CD са 12 песама. Међу првих четири екипе смо у Србији. У Босни 2015. године били смо први од 75 група. Прошле године смо nаступали на Коларцу. Радо смо виђени где год дођемо. Годишње имамо 30 до 40 наступа. У Севојну, у порти цркве, правимо наш сабор, да узвратимо осталима. За тај сабор сналазимо се за спонзоре, јер имамо око 300 гостију, а прошле године смо имали 40 група. Где год одемо важимо за угледну групу, нико не пије, не пуши, сви у пензији и сви генерацијски слични. Вежбамо у Дому пензионера у Севојну. Иначе, наш вођа групе, Радољуб Поповић, рођени је музичар – свира фрулу, први је солиста. Чак смо добили позив да идемо у Норвешку. Играм сада друго полувреме живота и судија може да писне сваки час. Треба искористити ово мало живота на нешто лепо – закључио је Маре.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.