Наставак породичне традиције
Ужичанка Бојана Андрић, студент је Примењене фотографије и уметности у Новом Саду. Иако има само двадесет једну годину, планира да настави породичну традицију. Вредно ради, усавршава се и верује да је лепа фотографија уметност која може да оплемени свет. У интервјуу који је пред Вама говори о свом доживљају фотографије, положају младих уметника, плановима за будућност. На почетку нашег разговора присетила се својих почетака.
-Моја наклоност ка фотографији потиче од малих ногу. Своје детињство провела сам у фотографској радњи мојих родитеља, окружена сликама. У таквом окружењу, листала сам часописе, а пажњу су ми привлачиле фотографије, текст је био у другом плану. И ту се родила моја љубав и интересовање за овај посао. Данас учим, усавршавам се, радим са људима. То ме чини веома срећном. Прија ми када људи препознају мој труд и рад и кад ме сретну на улици и похвале.
По Вашем мишљењу, шта је пресудно за настанак добре фотографије?
– Много тога. Пре свега добро око фотографа и осећај за детаљ. Свака фотографија је једно мало уметничко дело. Квалитет фотографије зависи и од расположења сниматеља, од доба дана када је настала, положаја светла и наравно највише зависи од талента и мотивисаности фотографа да особу или предео који слика прикаже у његовом најлепшем издању.
Реците нам који стилови фотографисања постоје ?
-У фотографисању постоји много стилова: документарни, модни, спортски, новинарски… Мој избор је документарна фотографија, али подједнако волим да правим фотографије на путовању, као и модне фотографије. Тренутно, радим у склопу фирме Фото “Звезда” и највише фотографишем венчања. Свако венчање је прича за себе, као што је сваки човек посебан, јединствен, уникатан са својим врлинама и манама. Због тога фотографисање једног таквог догађаја захтева осећај за тренутак. Фотограф мора да има око да „ухвати“ емоцију. Тренутно ме, поред тих пословних обавеза, фасцинира студијска фотографија, тачније, ових дана прегледам фотографије великих филмских дива, попут Брижит Бардо, Мерлин Монро… Оне су ме инспирисале да се бавим том врстом фотографије. Надам се да ћу бити успешна у томе. Фотографисаћу децу, младе девојке које желе да окусе своју срећу у водама глуме или манекенства, јавне личности, али и све оне који то пожеле.
Колико је битна сарадња на пољу фотограф- клијент (лице које се фотографише)?
– Веома је битна. Трудим се да одговорно радим свој део посла, да дам свој максимум и да на најбољи начин разумем и испоштујем жељу клијента и оно што се од мене очекује. Само обострана припрема и професионални однос доноси квалитетну фотографију.
Како разликовати аматера од професионалца?
– Професионалци су у већини случајева, углавном посвећени само том послу, увек теже да буду бољи, али и да постављају високе стандарде када је у питању опрема. Код аматера није тако.
Студент сте на Факултету примењене фотографије и уметности у Новом Саду. Појасните нам разлику између фотографије и кинематографије?
– Разлика између фотографије и кинематографије је у томе што је фотографија наизглед замрзнути део стварности, међутим када се дубље погледа она говори више од речи, а у кинематографији акценат је на живим стварима: речима, покретима, сликама, пределима. Када бих морала да бирам, малу предност дала бих фотографији, зато што код ње одмах можете да видите резултат свог рада.
Бавите се и фотомонтажом. Колико је тај посао захтеван?
– Са десет година први пут сам се сусрела са тим делом посла. Фотомонтажу би требало да зна свако ко има додира са фотографијом, без обзира да ли је аматер или професионлац. По мом мишљењу она је надоградња фотографије, а сам процес рада зависи од талента оног ко је ради.
Какав углед уживају млади уметници у земљи Србији?
-У нашој земљи младим људима се не пружа прилика да искажу свој таленат. Много је уметника и младих које нико не разуме и не подржава. Сматрам да неко од надлежних треба да се озбиљно позабави том проблематиком.. Ако се ништа не предузме по том питању, млади ће отићи трбухом за крухом. Да се то не би десило, сви морамо нешто да урадимо. Не само министарства, већ свако од нас. Сваки грађанин Ужица, Београда, Србије…
Где себе видите у будућности?
-Желим да завршим студије, а своју уметничку и професионалну будућност видим у нашој земљи. Надам се да нећу имати разлога да се предомислим!
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 994)
