Nastavak porodične tradicije
Užičanka Bojana Andrić, student je Primenjene fotografije i umetnosti u Novom Sadu. Iako ima samo dvadeset jednu godinu, planira da nastavi porodičnu tradiciju. Vredno radi, usavršava se i veruje da je lepa fotografija umetnost koja može da oplemeni svet. U intervjuu koji je pred Vama govori o svom doživljaju fotografije, položaju mladih umetnika, planovima za budućnost. Na početku našeg razgovora prisetila se svojih početaka.
-Moja naklonost ka fotografiji potiče od malih nogu. Svoje detinjstvo provela sam u fotografskoj radnji mojih roditelja, okružena slikama. U takvom okruženju, listala sam časopise, a pažnju su mi privlačile fotografije, tekst je bio u drugom planu. I tu se rodila moja ljubav i interesovanje za ovaj posao. Danas učim, usavršavam se, radim sa ljudima. To me čini veoma srećnom. Prija mi kada ljudi prepoznaju moj trud i rad i kad me sretnu na ulici i pohvale.
Po Vašem mišljenju, šta je presudno za nastanak dobre fotografije?
– Mnogo toga. Pre svega dobro oko fotografa i osećaj za detalj. Svaka fotografija je jedno malo umetničko delo. Kvalitet fotografije zavisi i od raspoloženja snimatelja, od doba dana kada je nastala, položaja svetla i naravno najviše zavisi od talenta i motivisanosti fotografa da osobu ili predeo koji slika prikaže u njegovom najlepšem izdanju.
Recite nam koji stilovi fotografisanja postoje ?
-U fotografisanju postoji mnogo stilova: dokumentarni, modni, sportski, novinarski… Moj izbor je dokumentarna fotografija, ali podjednako volim da pravim fotografije na putovanju, kao i modne fotografije. Trenutno, radim u sklopu firme Foto “Zvezda” i najviše fotografišem venčanja. Svako venčanje je priča za sebe, kao što je svaki čovek poseban, jedinstven, unikatan sa svojim vrlinama i manama. Zbog toga fotografisanje jednog takvog događaja zahteva osećaj za trenutak. Fotograf mora da ima oko da „uhvati“ emociju. Trenutno me, pored tih poslovnih obaveza, fascinira studijska fotografija, tačnije, ovih dana pregledam fotografije velikih filmskih diva, poput Brižit Bardo, Merlin Monro… One su me inspirisale da se bavim tom vrstom fotografije. Nadam se da ću biti uspešna u tome. Fotografisaću decu, mlade devojke koje žele da okuse svoju sreću u vodama glume ili manekenstva, javne ličnosti, ali i sve one koji to požele.
Koliko je bitna saradnja na polju fotograf- klijent (lice koje se fotografiše)?
– Veoma je bitna. Trudim se da odgovorno radim svoj deo posla, da dam svoj maksimum i da na najbolji način razumem i ispoštujem želju klijenta i ono što se od mene očekuje. Samo obostrana priprema i profesionalni odnos donosi kvalitetnu fotografiju.
Kako razlikovati amatera od profesionalca?
– Profesionalci su u većini slučajeva, uglavnom posvećeni samo tom poslu, uvek teže da budu bolji, ali i da postavljaju visoke standarde kada je u pitanju oprema. Kod amatera nije tako.
Student ste na Fakultetu primenjene fotografije i umetnosti u Novom Sadu. Pojasnite nam razliku između fotografije i kinematografije?
– Razlika između fotografije i kinematografije je u tome što je fotografija naizgled zamrznuti deo stvarnosti, međutim kada se dublje pogleda ona govori više od reči, a u kinematografiji akcenat je na živim stvarima: rečima, pokretima, slikama, predelima. Kada bih morala da biram, malu prednost dala bih fotografiji, zato što kod nje odmah možete da vidite rezultat svog rada.
Bavite se i fotomontažom. Koliko je taj posao zahtevan?
– Sa deset godina prvi put sam se susrela sa tim delom posla. Fotomontažu bi trebalo da zna svako ko ima dodira sa fotografijom, bez obzira da li je amater ili profesionlac. Po mom mišljenju ona je nadogradnja fotografije, a sam proces rada zavisi od talenta onog ko je radi.
Kakav ugled uživaju mladi umetnici u zemlji Srbiji?
-U našoj zemlji mladim ljudima se ne pruža prilika da iskažu svoj talenat. Mnogo je umetnika i mladih koje niko ne razume i ne podržava. Smatram da neko od nadležnih treba da se ozbiljno pozabavi tom problematikom.. Ako se ništa ne preduzme po tom pitanju, mladi će otići trbuhom za kruhom. Da se to ne bi desilo, svi moramo nešto da uradimo. Ne samo ministarstva, već svako od nas. Svaki građanin Užica, Beograda, Srbije…
Gde sebe vidite u budućnosti?
-Želim da završim studije, a svoju umetničku i profesionalnu budućnost vidim u našoj zemlji. Nadam se da neću imati razloga da se predomislim!
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 994)
