1.
Pričalo se da Cigani čergari nerado svraćaju u mesta koja nemaju železničku stanicu, a i ako svrate, ne zadržavaju se predugo. Zaleme šerpe, lonce i bakrače u zamenu za hranu i već po paljenju taborske vatre smišljaju kud bi dalje.
Njihove žene, one s plamičkom u oku, one sa žiškom, otvarajući karte da užičkim devojkama objasne sve o dolasku srodne duše i duboke kese, s kojom će živeti tako srećno da će im nazovi-druge crkavati od zavisti i pakosti, virile su iza tih ljubavnih prizora tražeći znake dolaska voza o tuđem trošku.
Zvezde su čitale, osluškivale zemlju – ne bi li pročitali dokle su došli radovi na železničkoj pruzi.
I jesu li uopšte započeti.
Od Kosta del morte, divlje Obale smrti mitske Galicije i Atlanskog okeana, za kolima s arnjevima, išaranim i oplemenjenim skrivenim simbolima, klempao je iberijski medved, ofucan i otupeo, poveden da trapavom igrom zabavi prosti puk, a dodirom šape isceli znalce, koji znaju kako se traži pomoć za bolesti zapaćene predugom tugom.
Nestajali su iznenada, bez vidljivih priprema, ostavljajući Užičanima da se bave neizrečenim pitanjem:
„Dokle?“
2.
Bez dobrog puta, asfaltnog ili čeličnog, teško je.
Dobro, računaju se i plovne reke i vazdušne luke; negde.
I optički kablovi, i satelitske veze; samo u njih se malina malo teže tovari.
I kad god neko razložno i strpljivo potegne pitanje broja vozila i isplativosti, ne misli o pustoj zemlji, odlascima i muci obolelog u zavejanim brdima; ne misli da će vozila, ljudi i poslovi krenuti putem kao potočna pastrmka u mrest, do najmanjih rečica i potoka.
Neka puta. Nijedan dobar nije ostao pust; nijedan autoputem promašen grad nije uspeo da se pokrene i rastane s pilićarskim pogledom na poslovanje.
Jedino, prijatelji moji, neko mudar mora osmisliti kako se to s putevima i proređenim delovima Srbije radi, čisto da put o kom je maštalo bezbroj generacija ne posluži da odvede nekud poslednju.
3.
Što opet?
Gledao sam na televizoru o termalnim vodama zemlje Srbije, i kako je to mnogo dobra stvar; kažu, trećina nas može da se ogreje njome. Milina: ne sagorevaš fosile, ne strvoljiš naokolo…
A onda jedan upućen kaže da treba malo izbušiti po Pešteru, jer bi dobro bilo da se autoput do toplog mora zimi greje da bi bio prohodan.
A ima i nagiba, koji na -310C i snegom od tri metra garantuju da po definiciji dosadno putovanje autoputem ponegde može biti pustolovina.
To je ta isplativija trasa, to je razlog za isključivanje Užica, Zlatibora, Nove Varoši, Priboja i Prijepolja iz igre.
Razumem da i stanovnici Peštera, o asfalte, od tebe očekuju spas; samo mislim da je ovde preče i da bi naš zamah pokrenuo nadaleko.
4.
Što opet?
Naša vlast je sigurna u autoput od Požege do Višegrada, pa dalje; BIH vlast je sigurna da će praviti svoju deonicu ka severu, ka Bijeljini.
Ako bude po njihovom i tu smo isključeni; ako bude po našem i njihovom, opet pravimo polovično, nedovoljno dobro.
Ne mogu ni da zamislim, prijatelji moji, da ćemo overiti konačnim murom, onim što zauvek zavodi predmet u tajne protokole svemira, nemogućnost dogovaranja sa državom na Zapadu; ne mogu da zamislim da će svako guditi svoj put, i da će ta čuda graditeljska izbiti na Drinu razmaknuti koju stotinu kilometara.
Mogu da zamislim odustajanja, što rastužuje.
Ako se ne povežemo…
Dobro, uvek možemo da se bavimo poezijom, finom literaturom i kontemplativnom prebiranju žica gitare dok istočni vetar miluje Pašinovac, raznosi lišće jorgovana,čiji su perfektno pravi mladari bar vek umirivali zlatne dečake iz Nerandžićeve ulice, i guste slojeve magle u vlažni valja do…
Dobro, bar će Đetinja i priroda uopšte biti čistiji kad i ovo što imamo i ode tamo gde železničke stanice rade a putevi su široki.
Neželjena ekologija.
Ne radiš, ne prljaš.
5.
Po televizoru, s tunelom ispod Kadinjače sve ide po planu, i biće.
A opet me strah da nas maste, da neće biti para, da će se promeniti brdo za bušenje i okrenuti priča na neku drugu stranu.
Otkad su pare za kolektor otpadnih voda i pripadajući prečistač otplovile niz Đetinju, znamo da možemo i najsigurnije poduhvate zabrljati; znamo da i svaku priliku za ulazak u istoriju, rame uz rame s graditeljima centrala na Maloj svetoj reci, fabrika u ovoj nedođiji i pruge, otmemo sami od sebe i upišemo se u zavrzane, zamlate, batal-majstore, dangube i ništake, opet.
Ako ni to ne bude, kako ćemo saznati da su Cigani nestali i da su njihova staništa naselili Romi, i da oni su uoči mlevenja Jugoslavije uglavnom imali lične karte SUP Skelani, BiH?
Ako u tunelu, u sred mraka, ne zasija flaša od vinjaka, kako ćemo znati radi li KUR Salon u Banji Koviljači i koliko je dozvola za pecanje na Drini potrebno od Rogačice do Loznice?
Ako i neužičani vide Bajinu Baštu, Perućac, nacionalni park, možda će i ti dobri ljudi preko Kad’njače iskoračiti iz samoupravnog tumačenja turizma i živnuti, najzad?
6.
Ako neka nepoznata sila F usvoji tačke 3, 4 i 5, i ostavi nas tamo gde smo se zatekli još u prošlom milenijumu, samo s ukinutom jednom prugom i skoro napuštenom drugom, i to onom što vodi do toplih mora, proći ćemo kao Bioska sedamdesetih…
Prvo je bilo ovako:
„Kad razgovaraš s nekim ko je živeo u Biosci do sedamdesetih dvadesetog veka, uočićeš da ističu brojnost ljudi i i stoke i učestalost odlično posećenih vašara. Kažu, svake sedmice kolo se vilo negde u ataru. Najčešće i najmnogoljudnije bilo je kod Rujanske crkve, čuvarke sećanja na mitski manastir. U blizini dve kafane, Rogića i Sinđića, skupljao se narod celog kraja, i peške, i zapregama, i vozom.
Bilo je i po hiljadu ljudi, nekoliko muzika i bezbroj šatri. I igralo se, do iznemoglosti, kao da je u igračima tinjala vera da će to kolo odraditi svoje tamo gde se rituali sabiraju i zaustaviti osipanje. Ili nije pomoglo, ili smo nestrpljivi: rezultati, možda, lagano ka Biosci putuju. Rujanska crkva, posvećena apostolima Petru i Pavlu, bila je duhovno središte i za Šljivovicu i Kremna. Nedeljom, na liturgijama, zbiralo se sa svih strana..
Okupani, lepo obučeni, dobroj volji naklonjeni…
Svake zore, armija radnika u punoj snazi išla je ka Užicu, koje se tih zlatnih sedamdesetih beše razigralo.“
Pa se desilo:
„28. februara 1974. godine odjeknuo je poslednji pisak lokomotive, odbio se od Omara i Peara i nestao u pravcu Ponikava, pa dalje, ka nebu. Voz je bio okićen i pun, neka sećanja kažu da su ga žene kitile peškirima i košuljama, a na vagonima je pisalo “ZBOGOM, DRAGI NAŠ ĆIRO”. Bez dogovora i organizacije, kao da su se na poziv čuturom odazvali, narodi su napunili stanice.
Žene su nosile crne marame, tišina i žalost svud. Jer, svi su znali da jedan način života odlazi u nepovrat, a nekog drugog, tog boljeg, nema na vidiku.
Na sahrani Ćire, sebe su oplakali. Tako je bilo duž cele pruge; valjda ti je jasno zašto se priča našla ovde, u delu o Biosci.“
7.
Biosku je promašio put, i napustila pruga uskog koloseka. Zato je gora od ostalih raspuštenih mesta.
Čergara skoro i da nema. Leta 2017, video sam dvoja zaprežna kola kraj Drine u blizini Foče. Bez svuda zabranjenog medveda, pa bio on i iberijski, s dva mršava konjića, bezvoljno su gledali u moćnu reku.
Verovatno su davno zaboravili da je za pustolove pitanje časti da ovaj svet senki, koji stvarnošću uporno nazivamo, napuste na stenama Galicije i preko Kumove slame krenu ka zvezdi na kojoj su sve stanice neurušene, čiste i vozovi redovno saobraćaju.
Ako znaju, neka na zvezdanoj stanici potraže onog meda s početka, kadrog da dodirom izranjavljene šape isceli svu tugu pokupljenu po Našim krajevima. Regiona.
Ako znaju, ako znamo.
(Užička nedelja 977)
