početak AKTUELNO ДО ГАЛИЦИЈЕ, ДО ЗВЕЗДА

ДО ГАЛИЦИЈЕ, ДО ЗВЕЗДА

od Užička Nedelja
120 pregleda

1.
Причало се да Цигани чергари нерадо свраћају у места која немају железничку станицу, а и ако сврате, не задржавају се предуго. Залеме шерпе, лонце и бакраче у замену за храну и већ по паљењу таборске ватре смишљају куд би даље.
Њихове жене, оне с пламичком у оку, оне са жишком, отварајући карте да ужичким девојкама објасне све о доласку сродне душе и дубоке кесе, с којом ће живети тако срећно да ће им назови-друге цркавати од зависти и пакости, вириле су иза тих љубавних призора тражећи знаке доласка воза о туђем трошку.
Звезде су читале, ослушкивале земљу – не би ли прочитали докле су дошли радови на железничкој прузи.
И јесу ли уопште започети.
Од Kosta del morte, дивље Обале смрти митске Галиције и Атланског океана, за колима с арњевима, ишараним и оплемењеним скривеним симболима, клемпао је иберијски медвед, офуцан и отупео, поведен да трапавом игром забави прости пук, а додиром шапе исцели зналце, који знају како се тражи помоћ за болести запаћене предугом тугом.
Нестајали су изненада, без видљивих припрема, остављајући Ужичанима да се баве неизреченим питањем:
„Докле?“
2.
Без доброг пута, асфалтног или челичног, тешко је.
Добро, рачунају се и пловне реке и ваздушне луке; негде.
И оптички каблови, и сателитске везе; само у њих се малина мало теже товари.
И кад год неко разложно и стрпљиво потегне питање броја возила и исплативости, не мисли о пустој земљи, одласцима и муци оболелог у завејаним брдима; не мисли да ће возила, људи и послови кренути путем као поточна пастрмка у мрест, до најмањих речица и потока.
Нека пута. Ниједан добар није остао пуст; ниједан аутопутем промашен град није успео да се покрене и растане с пилићарским погледом на пословање.
Једино, пријатељи моји, неко мудар мора осмислити како се то с путевима и проређеним деловима Србије ради, чисто да пут о ком је маштало безброј генерација не послужи да одведе некуд последњу.
3.
Што опет?
Гледао сам на телевизору о термалним водама земље Србије, и како је то много добра ствар; кажу, трећина нас може да се огреје њоме. Милина: не сагореваш фосиле, не стрвољиш наоколо…
А онда један упућен каже да треба мало избушити по Пештеру, јер би добро било да се аутопут до топлог мора зими греје да би био проходан.
А има и нагиба, који на -310C и снегом од три метра гарантују да по дефиницији досадно путовање аутопутем понегде може бити пустоловина.
То је та исплативија траса, то је разлог за искључивање Ужица, Златибора, Нове Вароши, Прибоја и Пријепоља из игре.
Разумем да и становници Пештера, о асфалте, од тебе очекују спас; само мислим да је овде прече и да би наш замах покренуо надалеко.
4.
Што опет?
Наша власт је сигурна у аутопут од Пожеге до Вишеграда, па даље; БИХ власт је сигурна да ће правити своју деоницу ка северу, ка Бијељини.
Ако буде по њиховом и ту смо искључени; ако буде по нашем и њиховом, опет правимо половично, недовољно добро.
Не могу ни да замислим, пријатељи моји, да ћемо оверити коначним муром, оним што заувек заводи предмет у тајне протоколе свемира, немогућност договарања са државом на Западу; не могу да замислим да ће свако гудити свој пут, и да ће та чуда градитељска избити на Дрину размакнути коју стотину километара.
Могу да замислим одустајања, што растужује.
Ако се не повежемо…
Добро, увек можемо да се бавимо поезијом, фином литературом и контемплативном пребирању жица гитаре док источни ветар милује Пашиновац, разноси лишће јоргована,чији су перфектно прави младари бар век умиривали златне дечаке из Неранџићеве улице, и густе слојеве магле у влажни ваља до…
Добро, бар ће Ђетиња и природа уопште бити чистији кад и ово што имамо и оде тамо где железничке станице раде а путеви су широки.
Нежељена екологија.
Не радиш, не прљаш.
5.
По телевизору, с тунелом испод Кадињаче све иде по плану, и биће.
А опет ме страх да нас масте, да неће бити пара, да ће се променити брдо за бушење и окренути прича на неку другу страну.
Откад су паре за колектор отпадних вода и припадајући пречистач отпловиле низ Ђетињу, знамо да можемо и најсигурније подухвате забрљати; знамо да и сваку прилику за улазак у историју, раме уз раме с градитељима централа на Малој светој реци, фабрика у овој недођији и пруге, отмемо сами од себе и упишемо се у заврзане, замлате, батал-мајсторе, дангубе и ништаке, опет.
Ако ни то не буде, како ћемо сазнати да су Цигани нестали и да су њихова станишта населили Роми, и да они су уочи млевења Југославије углавном имали личне карте СУП Скелани, БиХ?
Ако у тунелу, у сред мрака, не засија флаша од вињака, како ћемо знати ради ли КУР Салон у Бањи Ковиљачи и колико је дозвола за пецање на Дрини потребно од Рогачице до Лознице?
Ако и неужичани виде Бајину Башту, Перућац, национални парк, можда ће и ти добри људи преко Кад’њаче искорачити из самоуправног тумачења туризма и живнути, најзад?
6.
Ако нека непозната сила Ф усвоји тачке 3, 4 и 5, и остави нас тамо где смо се затекли још у прошлом миленијуму, само с укинутом једном пругом и скоро напуштеном другом, и то оном што води до топлих мора, проћи ћемо као Биоска седамдесетих…
Прво је било овако:
„Кад разговараш с неким ко је живео у Биосци до седамдесетих двадесетог века, уочићеш да истичу бројност људи и и стоке и учесталост одлично посећених вашара. Кажу, сваке седмице коло се вило негде у атару. Најчешће и најмногољудније било је код Рујанске цркве, чуварке сећања на митски манастир. У близини две кафане, Рогића и Синђића, скупљао се народ целог краја, и пешке, и запрегама, и возом.
Било је и по хиљаду људи, неколико музика и безброј шатри. И играло се, до изнемоглости, као да је у играчима тињала вера да ће то коло одрадити своје тамо где се ритуали сабирају и зауставити осипање. Или није помогло, или смо нестрпљиви: резултати, можда, лагано ка Биосци путују. Рујанска црква, посвећена апостолима Петру и Павлу, била је духовно средиште и за Шљивовицу и Кремна. Недељом, на литургијама, збирало се са свих страна..
Окупани, лепо обучени, доброј вољи наклоњени…
Сваке зоре, армија радника у пуној снази ишла је ка Ужицу, које се тих златних седамдесетих беше разиграло.“
Па се десило:
„28. фебруара 1974. године одјекнуо је последњи писак локомотиве, одбио се од Омара и Пеара и нестао у правцу Поникава, па даље, ка небу. Воз је био окићен и пун, нека сећања кажу да су га жене китиле пешкирима и кошуљама, а на вагонима је писало “ЗБОГОМ, ДРАГИ НАШ ЋИРО”. Без договора и организације, као да су се на позив чутуром одазвали, народи су напунили станице.
Жене су носиле црне мараме, тишина и жалост свуд. Јер, сви су знали да један начин живота одлази у неповрат, а неког другог, тог бољег, нема на видику.
На сахрани Ћире, себе су оплакали. Тако је било дуж целе пруге; ваљда ти је јасно зашто се прича нашла овде, у делу о Биосци.“
7.
Биоску је промашио пут, и напустила пруга уског колосека. Зато је гора од осталих распуштених места.
Чергара скоро и да нема. Лета 2017, видео сам двоја запрежна кола крај Дрине у близини Фоче. Без свуда забрањеног медведа, па био он и иберијски, с два мршава коњића, безвољно су гледали у моћну реку.
Вероватно су давно заборавили да је за пустолове питање части да овај свет сенки, који стварношћу упорно називамо, напусте на стенама Галиције и преко Кумове сламе крену ка звезди на којој су све станице неурушене, чисте и возови редовно саобраћају.
Ако знају, нека на звезданој станици потраже оног меда с почетка, кадрог да додиром израњављене шапе исцели сву тугу покупљену по Нашим крајевима. Региона.
Ако знају, ако знамо.

(Ужичка недеља 977)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.