1.
…reka procvetala.
Dobro, nije baš jutros, i nije baš reka, već jezero, ali Mrežu su preplavile fotografije crvene napasti vrutačke, da mi se nađu kad me stanje naših voda rastuži; da ne znam da je modro-zelena bakterija tu oduvek i da je pripremila planetu za naš dolazak, zaličilo bi sve to na nekog strašnog elijena.
Taj moćni organizam, privatno modro-zeleni, Užičanima se ukazao u crvenoj boji stida.
2.
…televizor pokazao da je prva faza fabrike vode završena.
Ona je kadra da preradi vode Sušice, iz vodozahvata koji se nalazi na teritoriji susedne, prijateljske i nesvrstane Čajetine. Ukinuto je i višegodišnje vanredno stanje, uvedeno na dan kad smo se zgranuli istinom o vodi, čijim smo zamišljanim svojstvima i pitkošću utukli sve do kojih smo mogli dopreti.
Tog dana, uz pomoć vojne mehanizacije i vanrednog stanja, probili smo se do kaptaže, koju su Čajetinci davno započeli i bili zaustavljeni našom brigom za leptire i mrešćenje potočne pastrmke.
Nadam se da će nam susedna, prijateljska i nesvrstana Čajetina oprostiti taj desant; omaklo nam se, u afektu, buldožer je sam opalio… Nadam se da neće uslediti kontraofanziva, kojom će nas potisnuti preko granice opštine i grada, mada je medijska priprema već obavljena. Nadam se i da će biti mir u svetu, zdravlje i veselje kitova i da se to oko klimatskih promena reši; ukratko, nadam se da ću staviti krunu novoj Mis Vajominga i navesti je nekako da listi nemogućih stvari pridruži i dobru saradnju Užica i Čajetine.
Bar dok druga faza rekonstrukcije fabrike vode „Petar Antonijević“ ne bude završena.
3.
…na ekranu laptopa opet otplesalo nekoliko mudrih misli i pametnih zaključaka o cvetanju Vrutaka.
Čini mi se da se od izbijanja krize u Zalivu, Ročnjačkom, naša uloga umanjuje; takozvani ljudski faktor, poznat iz serija o katastrofama, nuklearnim akcidentima i avionskim nesrećama se skupio, kao da je negde, tamo daleko, odlučeno da svi naši gresi mogu stati pod jednu šljivu, a mi udri kao i dosad.
Sve i da su ostali činioci pretegli na razmeravanju krivice za stid moćnog jezera i nepitkost gorske vode, voleo bih da mi uklonimo što je do nas.
Jer, prijatelji moji, sećate li se onog slatkog osećaja dok se raspravlja o ozbiljnom i teškom problemu, a vi niste ni krivi, ni odgovorni.
Kad ne budemo krivi i kad ne budemo imali koga da optužimo, lakše ćemo se posvetiti obavezama prema Maloj svetoj reci i iznad, i ispod Užica.
A posle toga, sve je lakše i jednostavnije.
4.
…je neko u nekoj diskusiji o našoj muci napisao mnogo jaku misao: Sušica je mrsna, Vrutci posni. I nikad više, dok to sve ne popravimo i podesimo, neću moći da pregazim Sastavke Ćetinje i Sušice, a da na to ne pomislim.
Da se podsetimo: u velikom i mnogoljudnom slivu Sušice, kao i na ostalim voljenim rekama i potocima zapadne Srbije, nema prečistača, i sve se u gorske vode izliva. Ono što se u Zemlju sabija i krije uliva se u podzemni sliv. Otud nekoliko uzbuna zbog nematoda u pijaćoj vodi; otuda valjkasti crvi.
Da se podsetimo: u velikom i mnogoljudnom slivu Đetinje iznad Vrutaka, kao i ispod, nema prečistača, i sve se u gorske vode izliva. A za naše alge, fosfor je droga, a čovek diler. Otud dramatični dani s cisternama i desant na teritoriju susedne, prijateljske i nesvrstane Čajetine.
Sem duhovnog aspekta ovih važnih podsećanja, imamo i teološki: jesu li valjkasti crvi stvarno mrsni ili ih to što deo životnog ciklusa provode u vodi, našoj pijaćoj, izuzima iz liste ogrešenja o post?
Unapred se radujem razgovoru sa sveštenstvom užičkim. 🙂
5.
…slika raskvašenih toalet papira, dole kod Javne garaže, bila ružnija nego prethodnih nekoliko hiljada jutara. Njihove sablasne kretnje kroz zimsku vodu, po definiciji prozirniju i čistiju, podsetile su me na promašaj generacije oko kolektora i čišćenja voda.
Uveren sam do zadnje nematode bića svog i najsitnijeg traga cijano-bakterijinog bivstvovanja u mojim tkivima, da će nam se sudbina preokrenuti kad očistimo Malu svetu reku. Kakav Veber, kakvo prevođenje u protestante ili njihovo oponašanje: ceo novi svet će se otvoriti tog jutra, različitog od prethodnih nekoliko hiljada jutara, kad shvatiš da možeš zagaziti u reku kod Sevojna ili Požege, ispljuskati se vodom i razjuriti jata klenova iz plićaka.
A za to, prijatelji moji, moramo prevazići pretpolitičko stanje, u kom se sukob partija doživljava kao pokazna vežba Haningtonove dogme o sukobu civilizacija, u kom se napušteni vlažni san Frensisa Fukojame o kraju istorije pretvorio u kraj bilo kakvih nastojanja, jer Ameri odlučuju sve, Kinezi prave sve, a mi ćemo, valjda da samoupravljamo ničim; u EU.
Kud ćete boljeg testa za nas pretpolitičke od debate o čistoj vodi, iako baš svi imamo najbolje učenje, predlog i rešenje? Jer, ako se oko toga u razumnom roku ne složimo, nema stvari oko koje ćemo ikad moći; ako nekako uspemo da namikarimo to „jednoumlje“, znaćemo da smo spremni za velika dela.
6.
…i slika kremanskog Moljkovića hana, provaljenog krova na ulasku u zimu, nametnula pitanja. Najstarija očuvana (čuj, očuvana!) građevina u kraju i šire.
Kad je knjaz, znate koji, 1815. godine postavio brata Jovana za vršioca poslova kohabitacije s Turcima, mlađem bratu se nije svidela ideja da živi s njima u Užicu; naročito ne da zanoći u senci tvrđave.
Napravio je kuću u Kremnima.
Kad je došlo vreme, preneo je vlasništvo na serdara Jovana Mićića, jakog garanta Srba i njihove države u ovom kraju. Radovan Moljković je preuzeo zdanje od serdara i ta porodica je držala han dokle se moglo.
Izgleda da je u kući i ogromna biblioteka Gvozdena Moljkovića.
Dobri svet se koprca i šalje pisma institucijama i traže bar najlonom neko da prekriji urušeni krov; dobri svet se ljuti na sebe i misli da nam je potreban staratelj, tutor.
Dobri svete, krov se i urušava zato što imamo staratelje i tutore negde daleko, gde ne dopire vetar Kremanac i ne padaju sneg šljapo ili ćopo; dobri svete, ako rešite sami, bez odobrenja Kraljeva i Beograda da spašavate kuću, ima nas i u grđenom Užicu voljnih da damo neku kintu za najlon i pomognemo da se postavi.
Prekršaj, sladak.
Verujte mi, Kremanci, radije bih učestvovao u tome, nego u već kultnoj akciji „Postavljanje govneta ispred vrata Komore javnih izvršitelja“, zakazanoj za 28. decembar u Njegoševoj 73, u hladnom i usamljenom gradu na severu.
7.
…Mreža ponudila još malo šturih podataka o obnovi malih elektrana, državnih, i obnovila pitanje lepo formulisano od Vojvođanijanaca, drugim povodom i s drugačijim htenjima: Čija je naša Velika brana?
Elektrana? Reka?
Neki ljudi nešto rade.
Hoće li započeti i otići, kao na Moljkovića hanu pre koju godinu, i ostaviti naše centrale – lepotice bez krova? Ili će uraditi sve kako struka traži i mi volimo, uključujući zakonom obavezne prevodnice za riblje migracije na obe zasute brane?
Ne znamo, i to taj osećaj prisustva nepoznate sile F, one iz zadataka iz fizike u osnovnoj školi ili neke tajanstvenije, ponovo i ponovo nas zatucava i čini isključenima iz odlučivanja o stvarima koje nas se itekako tiču; čini nas mrzovoljnim i nemoćnim posmatračima obimnih radova u vlastitoj kući.
Dobro je da nam klempe ne lupaju i ne pišu ukore.
A put je, prijatelji moji, da sami, bez čekanja staratelja, sređujemo svoje; neće nikom biti pravo, ali mi ćemo se radovati.
Za početak, i to dobar, dovoljno.
(Užička nedelja 976)
