1.
…река процветала.
Добро, није баш јутрос, и није баш река, већ језеро, али Мрежу су преплавиле фотографије црвене напасти врутачке, да ми се нађу кад ме стање наших вода растужи; да не знам да је модро-зелена бактерија ту одувек и да је припремила планету за наш долазак, заличило би све то на неког страшног елијена.
Тај моћни организам, приватно модро-зелени, Ужичанима се указао у црвеној боји стида.

2.
…телевизор показао да је прва фаза фабрике воде завршена.
Она је кадра да преради воде Сушице, из водозахвата који се налази на територији суседне, пријатељске и несврстане Чајетине. Укинуто је и вишегодишње ванредно стање, уведено на дан кад смо се згранули истином о води, чијим смо замишљаним својствима и питкошћу утукли све до којих смо могли допрети.
Тог дана, уз помоћ војне механизације и ванредног стања, пробили смо се до каптаже, коју су Чајетинци давно започели и били заустављени нашом бригом за лептире и мрешћење поточне пастрмке.
Надам се да ће нам суседна, пријатељска и несврстана Чајетина опростити тај десант; омакло нам се, у афекту, булдожер је сам опалио… Надам се да неће уследити контраофанзива, којом ће нас потиснути преко границе општине и града, мада је медијска припрема већ обављена. Надам се и да ће бити мир у свету, здравље и весеље китова и да се то око климатских промена реши; укратко, надам се да ћу ставити круну новој Мис Вајоминга и навести је некако да листи немогућих ствари придружи и добру сарадњу Ужица и Чајетине.
Бар док друга фаза реконструкције фабрике воде „Петар Антонијевић“ не буде завршена.

3.
…на екрану лаптопа опет отплесало неколико мудрих мисли и паметних закључака о цветању Врутака.
Чини ми се да се од избијања кризе у Заливу, Рочњачком, наша улога умањује; такозвани људски фактор, познат из серија о катастрофама, нуклеарним акцидентима и авионским несрећама се скупио, као да је негде, тамо далеко, одлучено да сви наши греси могу стати под једну шљиву, а ми удри као и досад.
Све и да су остали чиниоци претегли на размеравању кривице за стид моћног језера и непиткост горске воде, волео бих да ми уклонимо што је до нас.
Јер, пријатељи моји, сећате ли се оног слатког осећаја док се расправља о озбиљном и тешком проблему, а ви нисте ни криви, ни одговорни.
Кад не будемо криви и кад не будемо имали кога да оптужимо, лакше ћемо се посветити обавезама према Малој светој реци и изнад, и испод Ужица.
А после тога, све је лакше и једноставније.

4.
…је неко у некој дискусији о нашој муци написао много јаку мисао: Сушица је мрсна, Врутци посни. И никад више, док то све не поправимо и подесимо, нећу моћи да прегазим Саставке Ћетиње и Сушице, а да на то не помислим.
Да се подсетимо: у великом и многољудном сливу Сушице, као и на осталим вољеним рекама и потоцима западне Србије, нема пречистача, и све се у горске воде излива. Оно што се у Земљу сабија и крије улива се у подземни слив. Отуд неколико узбуна због нематода у пијаћој води; отуда ваљкасти црви.
Да се подсетимо: у великом и многољудном сливу Ђетиње изнад Врутака, као и испод, нема пречистача, и све се у горске воде излива. А за наше алге, фосфор је дрога, а човек дилер. Отуд драматични дани с цистернама и десант на територију суседне, пријатељске и несврстане Чајетине.
Сем духовног аспекта ових важних подсећања, имамо и теолошки: јесу ли ваљкасти црви стварно мрсни или их то што део животног циклуса проводе у води, нашој пијаћој, изузима из листе огрешења о пост?
Унапред се радујем разговору са свештенством ужичким. 🙂

5.
…слика расквашених тоалет папира, доле код Јавне гараже, била ружнија него претходних неколико хиљада јутара. Њихове сабласне кретње кроз зимску воду, по дефиницији прозирнију и чистију, подсетиле су ме на промашај генерације око колектора и чишћења вода.
Уверен сам до задње нематоде бића свог и најситнијег трага цијано-бактеријиног бивствовања у мојим ткивима, да ће нам се судбина преокренути кад очистимо Малу свету реку. Какав Вебер, какво превођење у протестанте или њихово опонашање: цео нови свет ће се отворити тог јутра, различитог од претходних неколико хиљада јутара, кад схватиш да можеш загазити у реку код Севојна или Пожеге, испљускати се водом и разјурити јата кленова из плићака.
А за то, пријатељи моји, морамо превазићи претполитичко стање, у ком се сукоб партија доживљава као показна вежба Ханингтонове догме о сукобу цивилизација, у ком се напуштени влажни сан Френсиса Фукојаме о крају историје претворио у крај било каквих настојања, јер Амери одлучују све, Кинези праве све, а ми ћемо, ваљда да самоуправљамо ничим; у ЕУ.
Куд ћете бољег теста за нас претполитичке од дебате о чистој води, иако баш сви имамо најбоље учење, предлог и решење? Јер, ако се око тога у разумном року не сложимо, нема ствари око које ћемо икад моћи; ако некако успемо да намикаримо то „једноумље“, знаћемо да смо спремни за велика дела.

6.
…и слика креманског Мољковића хана, проваљеног крова на уласку у зиму, наметнула питања. Најстарија очувана (чуј, очувана!) грађевина у крају и шире.
Кад је књаз, знате који, 1815. године поставио брата Јована за вршиоца послова кохабитације с Турцима, млађем брату се није свидела идеја да живи с њима у Ужицу; нарочито не да заноћи у сенци тврђаве.
Направио је кућу у Кремнима.
Кад је дошло време, пренео је власништво на сердара Јована Мићића, јаког гаранта Срба и њихове државе у овом крају. Радован Мољковић је преузео здање од сердара и та породица је држала хан докле се могло.
Изгледа да је у кући и огромна библиотека Гвоздена Мољковића.
Добри свет се копрца и шаље писма институцијама и траже бар најлоном неко да прекрији урушени кров; добри свет се љути на себе и мисли да нам је потребан старатељ, тутор.
Добри свете, кров се и урушава зато што имамо старатеље и туторе негде далеко, где не допире ветар Креманац и не падају снег шљапо или ћопо; добри свете, ако решите сами, без одобрења Краљева и Београда да спашавате кућу, има нас и у грђеном Ужицу вољних да дамо неку кинту за најлон и помогнемо да се постави.
Прекршај, сладак.
Верујте ми, Креманци, радије бих учествовао у томе, него у већ култној акцији „Постављање говнета испред врата Коморе јавних извршитеља“, заказаној за 28. децембар у Његошевој 73, у хладном и усамљеном граду на северу.

7.
…Мрежа понудила још мало штурих података о обнови малих електрана, државних, и обновила питање лепо формулисано од Војвођанијанаца, другим поводом и с другачијим хтењима: Чија је наша Велика брана?
Електрана? Река?
Неки људи нешто раде.
Хоће ли започети и отићи, као на Мољковића хану пре коју годину, и оставити наше централе – лепотице без крова? Или ће урадити све како струка тражи и ми волимо, укључујући законом обавезне преводнице за рибље миграције на обе засуте бране?
Не знамо, и то тај осећај присуства непознате силе Ф, оне из задатака из физике у основној школи или неке тајанственије, поново и поново нас затуцава и чини искљученима из одлучивања о стварима које нас се итекако тичу; чини нас мрзовољним и немоћним посматрачима обимних радова у властитој кући.
Добро је да нам клемпе не лупају и не пишу укоре.
А пут је, пријатељи моји, да сами, без чекања старатеља, сређујемо своје; неће ником бити право, али ми ћемо се радовати.
За почетак, и то добар, довољно.

(Ужичка недеља 976)

  dragan r. filipović

Comments

comments