Дошли неки десперадоси

СУГРАЂАНИ: Милорад Аџић – Аде
Нема Ужичанина који не зна за Ада и његову занатску радњу на главној улици. На истом месту га проналазе још од 1977. године. Од почетка се бавио нарезивањем кључева, а временом ширио делатност на ексклузивну поправку обуће, фотокопирање, гравирање, да би на крају отворио и мењачницу.
Аде, урбана легенда, један од ретких Ужичана поред чије радње прођете и са задовољством кажете „Добро јутро, комшија“.
Занатлије, трговци, самостални привредници… некада, пре оног рата, у Ужицу су били веома цењени. Шта се догодило у међувремену, где је нестао чаршијски дух, солидарност, дружење, изласци…наш суграђанин Аде прича, присећајући се слика Ужица кога више нема…
– Мој покојни отац који је 1903. годиште, са дванаест година је дошао из Дрежника у Ужице код стрица на занат. Научио је опанчарски занат и касније држао опанчарску радњу. И пуно тога ми је причао, колико је било занатлија, кафана у Ужицу, како је постојало уважавање међу људима. Град је фактички живео од занатства и владао је неки господствени дух. Тачно се знало у тој њиховој хијерархији колико ко вреди.
– Ја сам се родио када је он имао педесет година. Нама су 1944. године, када су дошли комунисти, одузели куће на Ракијској пијаци, из радњи истерали раднике… и да не причам сву ту голготу коју смо преживели…Мој покојни отац до задњег дана није волео комунисте, јер је био тотално торпедован финансијски када су они дошли. Он је, иначе, купио куће на Ракијској пијаци од Атанацковића, који је отишао у Београд 1938. године. Тај Атанацковић је био много имућан човек, имао је много кућа у Ужицу, и када је почео рат, он зовне мог оца и каже му „газда Светозаре, долазим у Ужице да ти то преведеш, видиш почиње рат, ко зна шта ће бити“. И када су дошли комунисти, они оптуже мог оца за ратну добит.
– После тога, мој отац почиње да рабаџија са коњима и није се предавао до задњих дана. Сестра и ја смо скромно живели.. Сећам се, сви из комшилука оду преко Железнице, преко СУП-а на море, ја и она нигде. Ја сам море угледао са осамнаест година. Пошто је мој отац био обележен, нико није марио за нас. Једном су ме, нека покојна тетка Деса и Бошковићка нека, одвели у Црвени крст, који је некада био где је данас МЗ Царина, да изаберем гардеробу. А, тамо, све америчке ствари. Ја пресрећан….То је било неке 1964. или 1965. године. Па узмем фармерке, неку америчку јакну…То је био сан за нас.
– Зашто ово причам.. Хоћу да кажем да никоме у овом граду није било лако и младе генерације треба да знају да се ништа не добија преко ноћи. Ни у тим најсрећнијим годинама, од 1980. до 1990. године када сам ја држао Кафе „М“, а то је трајало неких десет година, није све било идеално, али су се људи дружили, помагали. Ја сам рецимо данас убеђен да је и тих злогласних деведесетих година било боље него данас. Људи нису били толико торпедовани кризом, па су држали до речи. Данас је тотални суноврат. Маса неких лоших људи је испливала, који су спремни да преваре, да причају неке приче. Мисле да је возити неки скуп ауто благостање, а ко зна како су дошли до тих аута. Ја дођем на пумпу и пуним резервоар од мог Југа до врха, а он пуни за 300 динара. Провоза ауто по граду само да би га неко видео, а нема елементарне ствари за живот. Вероватно је и у кући хаос, жена, деца, али глуми неку величину. Такви људи су спремни да те преваре, да те обману, док се окренеш. Тако да, упркос томе шта је моја породица преживела после рата, ово време данас уопште није за поређење.

Сећа се, каже Аде, Ледаре, на Ракијској пијаци, када је он био клинац, где су били „неки подруми у којима се правио лед и разносио по кафанама“. Ту је била кућа извесног Мијата Милићевића, који је после рата био послужитељ у школи.
– Мој отац ми је увек наводио пример тог Мијата Милићевића, који је пре рата био много богат човек. Када он уђе у кафану, сви престају са својим причама о богатству, јер је он стварно био закон у граду. И када га неко пецне, знао је да каже „Знаш када ће Мијату Милићевићу да нестане пара? Када нестане песка у Ђетињи“. Толико је био супериоран. Дошао рат, комунисти му све одузели, и на крају се запослио као чистач у школи. Зато ми је отац увек говорио – Не понеси се у добру превише, јер видиш шта се десило са човеком. Мислим да је наша зла коб, што ми не трпимо поштене, способне, вредне и успешне људе. Ако хоћеш да навучеш гнев на себе, само буди такав. Данас се поштују неки квазибизнисмени, а зна се како човек на поштен начин само може да дође до одрживог капитала. Једино када створиш нешто поштеним радом, ти то можеш да поштујеш, цениш и да управљаш тим. Ја када зарадим пару и ставим је у џеп, то је мени лична сатисфакција. Могу да уђем у кафану, да позовем некога на пиће, јер то су моји новци које сам ја зарадио… да донесем кући, дам жени, дам деци.
– Верујем у поштен рад и има још таквог света који је успешан и успео је да сачува и породицу, и жену и децу, али га нема у великом броју. У њих треба гледати и веровати да ће доћи такво време где ће ти људи бити цењени.
– Има људи који су успели у послу, направили неки капитал, новац, нису се упустили у неке швалерације и у једном моменту схватили да им жена више није лепа, да требају да мазну неку млађу, да праве неке циркусе. Када си се женио, та жена је била по твојој мери, сада ти после двадесет година долазиш до сазнања да је она ружна, а родила ти двоје, троје деце, па ти налазиш неку млађу, која те можда уопште не воли, али ти прича неку причу, ти њој купујеш ауто, упушташ се у неки други, двоструки живот. Чему то води? Губиш породицу, жена те провалила, деца исто… Што кажу наши људи „Нашла се вила у чему није била“.
– Не може неко ко има немирну савест да влада ситуацијом. Ако ниси био даса са 23 и 35 година, не можеш ни са 50. Мораш да имаш неки развојни пут. Или јеси плејбој цео живот, а не да постајеш плејбој у шездесетој. С друге стране, ове нове генерације би негде да беже одавде. Ја и то разумем, јер је нормална тежња људи и да виде како се живи негде тамо, али шездесетих и седмадесетих година су гастарбајтери ишли у Немачку са неким циљем и породица им је била на окупу. Сви ти који су ишли су долазили, па су помагали породици и фамилији. Сада би да оду и да се не врате. Не виде никога. Има хуманих људи, али саможивост је потпуно преовладала. И када си окружен таквим људима, испадаш „бела врана“ када хоћеш некоме да помогнеш.

– А и ова наша држава…Питам се ко је тај ко може да направи класификацију ко је угрожен у овој земљи. Има кућу на селу и ко зна колико земље, а овде га прогласили за социјални случај. Откривена му кућа, ситна деца, а он носи неку фирмирану јакну, ко од брда одваљен и чека државу. Па попењи се на кућу, позови комшије, сви ће ти нешто донети. Па, ко да ти покрива кућу? А, медији то форсирају, због неких својих интереса и тако се прави лажна слика. Да не би дирали Цеци паре које је направила на кварно, она као дође у неку угрожену породицу и као нешто даје некој деци и тако пере сопствену биографију. Ја сам врло осетљив на старост, болест, и где је човек заиста немоћан, и ту треба помоћи, али ми није јасно да неко направи деветоро деце, а не може да ради.
Гледа, каже наш суграђанин Аде „и ову нашу децу, када прође с посла Сланушом“.
– Исперед Пивнице стоје девојке голих леђа.. Оне гледају Пинк, обују петнаестице, обуку мини сукњу, избаце деколте и мисле да је њима „море до колена“. За три, четири године завршиће неку школу или неће, а морају да почну да раде нешто. Посла нема, јер ова држава не обезебеђује младима посао. Онда ће доћи до тоталног фијаска, тоталног животног разочарења, јер неће моћи да дођу ни до зогера. Али то њима не долази до мозга, јер оне гледају Пинк и мисле да ће се појавити негде у медијима, да ће бити старлете, да ће их неко сликати, да ће бити најлепше. Оне не могу да схвате колико је била лепа Оливера Катарина и да не могу бити сви Оливера Катарина.
У Ужицу је, каже Аде, некада било пуно козера, бар десет, петнаест, који су били непоновљиви, духовити и шармантни.
– Њих си све могао да уведеш у ове ријалити програме којима се данас народ залуђује. Браћа Дејанци, па Рајко Гуливран…могао си да их гледаш, а да не трепнеш, како су умели да инсталирају измишљене приче и сви смо гледали у њих, јер су били аутентични и интересантни. А ти сада видиш по неким телевизијама, шупље главе без имало духа и памети. Довољно је да им доведу десет момака са Голије или Златибора и да им покажу колико су шупљи.

– Деци нон-стоп треба причати о правим вредностима. Ја се и данас сећам да ми је отац говорио да ми не могу сви бити другови, да могу имати једног или два, и да сам га слушао, много бих боље прошао у животу, јер би се ослањали један на другога. Али, некада је био тај чаршијски дух и то је просто било тако. Знао се неки ред. Знало се ко ти је отац, ко ти је мајка, ко ти је овај, ко ти је онај, а данас о томе нико не води рачуна и то ће имати несагледиве последице.
– Па, ко је овде у Ужицу био у општинској власти? Били Јокановићи, Поповићи, најбоље занатлије, најбољи домаћини. То је чинило срж града и околине. Ти данас видиш неке десперадосе који никада ништа нису радили у животу. Да ствар буде још смешнија, са стране нас још гледају као неки комунистички град…И тај Баја Видић и тај Чворо, и Шкоро, и Мирко Поповић, и Крцун, они су ово све изнедрили.
– Ја волим овај град – каже на крају Аде – и не бих га мењао ни за један на свету, „али је изгубио душу“.
– Нестале су грађевине, нестале су институције, нестали су људи… Ја не могу да верујем, али они ухвате Рајића зид од камена, на Слануши, који је остао из турског времена и сруше, па направе неку бетонску скаламерију…Па се сећам испраћаја „Ћире“.. Коме је сметала пруга уског колосека, да би прошло 40, 50 година и неко се опет сетио да та пруга треба да се врати. Само ако је требало нешто уништити, ту смо били најбржи. А град без традиције, је град без ичега… Уништиш једну Житну пијацу, из свега тога направиш Градску кафану и биоскоп… и онда то продаш. Ко је тај ко је могао да прода биоскоп, мени и данас није јасно.

Љ.К.

Comments

comments