Došli neki desperadosi

SUGRAĐANI: Milorad Adžić – Ade
Nema Užičanina koji ne zna za Ada i njegovu zanatsku radnju na glavnoj ulici. Na istom mestu ga pronalaze još od 1977. godine. Od početka se bavio narezivanjem ključeva, a vremenom širio delatnost na ekskluzivnu popravku obuće, fotokopiranje, graviranje, da bi na kraju otvorio i menjačnicu.
Ade, urbana legenda, jedan od retkih Užičana pored čije radnje prođete i sa zadovoljstvom kažete „Dobro jutro, komšija“.
Zanatlije, trgovci, samostalni privrednici… nekada, pre onog rata, u Užicu su bili veoma cenjeni. Šta se dogodilo u međuvremenu, gde je nestao čaršijski duh, solidarnost, druženje, izlasci…naš sugrađanin Ade priča, prisećajući se slika Užica koga više nema…
– Moj pokojni otac koji je 1903. godište, sa dvanaest godina je došao iz Drežnika u Užice kod strica na zanat. Naučio je opančarski zanat i kasnije držao opančarsku radnju. I puno toga mi je pričao, koliko je bilo zanatlija, kafana u Užicu, kako je postojalo uvažavanje među ljudima. Grad je faktički živeo od zanatstva i vladao je neki gospodstveni duh. Tačno se znalo u toj njihovoj hijerarhiji koliko ko vredi.
– Ja sam se rodio kada je on imao pedeset godina. Nama su 1944. godine, kada su došli komunisti, oduzeli kuće na Rakijskoj pijaci, iz radnji isterali radnike… i da ne pričam svu tu golgotu koju smo preživeli…Moj pokojni otac do zadnjeg dana nije voleo komuniste, jer je bio totalno torpedovan finansijski kada su oni došli. On je, inače, kupio kuće na Rakijskoj pijaci od Atanackovića, koji je otišao u Beograd 1938. godine. Taj Atanacković je bio mnogo imućan čovek, imao je mnogo kuća u Užicu, i kada je počeo rat, on zovne mog oca i kaže mu „gazda Svetozare, dolazim u Užice da ti to prevedeš, vidiš počinje rat, ko zna šta će biti“. I kada su došli komunisti, oni optuže mog oca za ratnu dobit.
– Posle toga, moj otac počinje da rabadžija sa konjima i nije se predavao do zadnjih dana. Sestra i ja smo skromno živeli.. Sećam se, svi iz komšiluka odu preko Železnice, preko SUP-a na more, ja i ona nigde. Ja sam more ugledao sa osamnaest godina. Pošto je moj otac bio obeležen, niko nije mario za nas. Jednom su me, neka pokojna tetka Desa i Boškovićka neka, odveli u Crveni krst, koji je nekada bio gde je danas MZ Carina, da izaberem garderobu. A, tamo, sve američke stvari. Ja presrećan….To je bilo neke 1964. ili 1965. godine. Pa uzmem farmerke, neku američku jaknu…To je bio san za nas.
– Zašto ovo pričam.. Hoću da kažem da nikome u ovom gradu nije bilo lako i mlade generacije treba da znaju da se ništa ne dobija preko noći. Ni u tim najsrećnijim godinama, od 1980. do 1990. godine kada sam ja držao Kafe „M“, a to je trajalo nekih deset godina, nije sve bilo idealno, ali su se ljudi družili, pomagali. Ja sam recimo danas ubeđen da je i tih zloglasnih devedesetih godina bilo bolje nego danas. Ljudi nisu bili toliko torpedovani krizom, pa su držali do reči. Danas je totalni sunovrat. Masa nekih loših ljudi je isplivala, koji su spremni da prevare, da pričaju neke priče. Misle da je voziti neki skup auto blagostanje, a ko zna kako su došli do tih auta. Ja dođem na pumpu i punim rezervoar od mog Juga do vrha, a on puni za 300 dinara. Provoza auto po gradu samo da bi ga neko video, a nema elementarne stvari za život. Verovatno je i u kući haos, žena, deca, ali glumi neku veličinu. Takvi ljudi su spremni da te prevare, da te obmanu, dok se okreneš. Tako da, uprkos tome šta je moja porodica preživela posle rata, ovo vreme danas uopšte nije za poređenje.

Seća se, kaže Ade, Ledare, na Rakijskoj pijaci, kada je on bio klinac, gde su bili „neki podrumi u kojima se pravio led i raznosio po kafanama“. Tu je bila kuća izvesnog Mijata Milićevića, koji je posle rata bio poslužitelj u školi.
– Moj otac mi je uvek navodio primer tog Mijata Milićevića, koji je pre rata bio mnogo bogat čovek. Kada on uđe u kafanu, svi prestaju sa svojim pričama o bogatstvu, jer je on stvarno bio zakon u gradu. I kada ga neko pecne, znao je da kaže „Znaš kada će Mijatu Milićeviću da nestane para? Kada nestane peska u Đetinji“. Toliko je bio superioran. Došao rat, komunisti mu sve oduzeli, i na kraju se zaposlio kao čistač u školi. Zato mi je otac uvek govorio – Ne ponesi se u dobru previše, jer vidiš šta se desilo sa čovekom. Mislim da je naša zla kob, što mi ne trpimo poštene, sposobne, vredne i uspešne ljude. Ako hoćeš da navučeš gnev na sebe, samo budi takav. Danas se poštuju neki kvazibiznismeni, a zna se kako čovek na pošten način samo može da dođe do održivog kapitala. Jedino kada stvoriš nešto poštenim radom, ti to možeš da poštuješ, ceniš i da upravljaš tim. Ja kada zaradim paru i stavim je u džep, to je meni lična satisfakcija. Mogu da uđem u kafanu, da pozovem nekoga na piće, jer to su moji novci koje sam ja zaradio… da donesem kući, dam ženi, dam deci.
– Verujem u pošten rad i ima još takvog sveta koji je uspešan i uspeo je da sačuva i porodicu, i ženu i decu, ali ga nema u velikom broju. U njih treba gledati i verovati da će doći takvo vreme gde će ti ljudi biti cenjeni.
– Ima ljudi koji su uspeli u poslu, napravili neki kapital, novac, nisu se upustili u neke švaleracije i u jednom momentu shvatili da im žena više nije lepa, da trebaju da maznu neku mlađu, da prave neke cirkuse. Kada si se ženio, ta žena je bila po tvojoj meri, sada ti posle dvadeset godina dolaziš do saznanja da je ona ružna, a rodila ti dvoje, troje dece, pa ti nalaziš neku mlađu, koja te možda uopšte ne voli, ali ti priča neku priču, ti njoj kupuješ auto, upuštaš se u neki drugi, dvostruki život. Čemu to vodi? Gubiš porodicu, žena te provalila, deca isto… Što kažu naši ljudi „Našla se vila u čemu nije bila“.
– Ne može neko ko ima nemirnu savest da vlada situacijom. Ako nisi bio dasa sa 23 i 35 godina, ne možeš ni sa 50. Moraš da imaš neki razvojni put. Ili jesi plejboj ceo život, a ne da postaješ plejboj u šezdesetoj. S druge strane, ove nove generacije bi negde da beže odavde. Ja i to razumem, jer je normalna težnja ljudi i da vide kako se živi negde tamo, ali šezdesetih i sedmadesetih godina su gastarbajteri išli u Nemačku sa nekim ciljem i porodica im je bila na okupu. Svi ti koji su išli su dolazili, pa su pomagali porodici i familiji. Sada bi da odu i da se ne vrate. Ne vide nikoga. Ima humanih ljudi, ali samoživost je potpuno preovladala. I kada si okružen takvim ljudima, ispadaš „bela vrana“ kada hoćeš nekome da pomogneš.

– A i ova naša država…Pitam se ko je taj ko može da napravi klasifikaciju ko je ugrožen u ovoj zemlji. Ima kuću na selu i ko zna koliko zemlje, a ovde ga proglasili za socijalni slučaj. Otkrivena mu kuća, sitna deca, a on nosi neku firmiranu jaknu, ko od brda odvaljen i čeka državu. Pa popenji se na kuću, pozovi komšije, svi će ti nešto doneti. Pa, ko da ti pokriva kuću? A, mediji to forsiraju, zbog nekih svojih interesa i tako se pravi lažna slika. Da ne bi dirali Ceci pare koje je napravila na kvarno, ona kao dođe u neku ugroženu porodicu i kao nešto daje nekoj deci i tako pere sopstvenu biografiju. Ja sam vrlo osetljiv na starost, bolest, i gde je čovek zaista nemoćan, i tu treba pomoći, ali mi nije jasno da neko napravi devetoro dece, a ne može da radi.
Gleda, kaže naš sugrađanin Ade „i ovu našu decu, kada prođe s posla Slanušom“.
– Ispered Pivnice stoje devojke golih leđa.. One gledaju Pink, obuju petnaestice, obuku mini suknju, izbace dekolte i misle da je njima „more do kolena“. Za tri, četiri godine završiće neku školu ili neće, a moraju da počnu da rade nešto. Posla nema, jer ova država ne obezebeđuje mladima posao. Onda će doći do totalnog fijaska, totalnog životnog razočarenja, jer neće moći da dođu ni do zogera. Ali to njima ne dolazi do mozga, jer one gledaju Pink i misle da će se pojaviti negde u medijima, da će biti starlete, da će ih neko slikati, da će biti najlepše. One ne mogu da shvate koliko je bila lepa Olivera Katarina i da ne mogu biti svi Olivera Katarina.
U Užicu je, kaže Ade, nekada bilo puno kozera, bar deset, petnaest, koji su bili neponovljivi, duhoviti i šarmantni.
– Njih si sve mogao da uvedeš u ove rijaliti programe kojima se danas narod zaluđuje. Braća Dejanci, pa Rajko Gulivran…mogao si da ih gledaš, a da ne trepneš, kako su umeli da instaliraju izmišljene priče i svi smo gledali u njih, jer su bili autentični i interesantni. A ti sada vidiš po nekim televizijama, šuplje glave bez imalo duha i pameti. Dovoljno je da im dovedu deset momaka sa Golije ili Zlatibora i da im pokažu koliko su šuplji.

– Deci non-stop treba pričati o pravim vrednostima. Ja se i danas sećam da mi je otac govorio da mi ne mogu svi biti drugovi, da mogu imati jednog ili dva, i da sam ga slušao, mnogo bih bolje prošao u životu, jer bi se oslanjali jedan na drugoga. Ali, nekada je bio taj čaršijski duh i to je prosto bilo tako. Znao se neki red. Znalo se ko ti je otac, ko ti je majka, ko ti je ovaj, ko ti je onaj, a danas o tome niko ne vodi računa i to će imati nesagledive posledice.
– Pa, ko je ovde u Užicu bio u opštinskoj vlasti? Bili Jokanovići, Popovići, najbolje zanatlije, najbolji domaćini. To je činilo srž grada i okoline. Ti danas vidiš neke desperadose koji nikada ništa nisu radili u životu. Da stvar bude još smešnija, sa strane nas još gledaju kao neki komunistički grad…I taj Baja Vidić i taj Čvoro, i Škoro, i Mirko Popović, i Krcun, oni su ovo sve iznedrili.
– Ja volim ovaj grad – kaže na kraju Ade – i ne bih ga menjao ni za jedan na svetu, „ali je izgubio dušu“.
– Nestale su građevine, nestale su institucije, nestali su ljudi… Ja ne mogu da verujem, ali oni uhvate Rajića zid od kamena, na Slanuši, koji je ostao iz turskog vremena i sruše, pa naprave neku betonsku skalameriju…Pa se sećam ispraćaja „Ćire“.. Kome je smetala pruga uskog koloseka, da bi prošlo 40, 50 godina i neko se opet setio da ta pruga treba da se vrati. Samo ako je trebalo nešto uništiti, tu smo bili najbrži. A grad bez tradicije, je grad bez ičega… Uništiš jednu Žitnu pijacu, iz svega toga napraviš Gradsku kafanu i bioskop… i onda to prodaš. Ko je taj ko je mogao da proda bioskop, meni i danas nije jasno.

LJ.K.

Comments

comments