ПОЗНАНИК ЖИКА КОГА ПОЛИТИКА НЕ ЗАНИМА
Одем ти данас у продавницу, да купим нешто дијетално за ручак, узех мало поморанџи, па стадох да бирам парадајз, кад ми са леђа неко рече: Немој тај парадaјз, прскани, знаш шта каже Малагурски! Погледах, кад оно Жика, мој познаник са факултета, пар година старији од мене. Који, бре, Малагурски, то ти је неки пољопривредни стручњак? Ма, јоооок, то је онај са телевизије, што снима оне поучне филмове! Погледах га…. Онај са телевизије, што снима филмове, стручњак за гајење парадајза…. Узех онај парадајз, па из ината, ипак сам и ја права Србенда, иако сам хтео само два-три комада, натрпах пуну кесу, барем два кила…
И не би то доста мом познанику, него ми још и рече: Видим, направио си ову ужичку листу?! Па шта ти је то требало? Да се сад, по маторе дане, опет политички ангажујеш? Није сад време, објаснићу ти кад се видимо… Гледам Жику, гледам, не верујем шта чујем, и размишљах пар секунди шта да му одговорим… Да ли да га, по српски, пошаљем на оно место, или да будем пристојан… И одговорих му, били смо добри некада, најпристојније што сам могао: Да, активирах се, и ово је само почетак, тек ћу да се ангажујем… Изгледа да нисам био довољно експлицитан, па ми он, одлазећи, опет рече: Објаснићу ти једном…
Гледам Жику док иде према каси и вратих се на трен пар деценија уназад…. Тог мог познаника Жику, док сам се ја, и више него јавно, борио против Слободана Милошевића и његових СПС дивизија, „политика није занимала“, барем ми је тако говорио кад год би се срели. Наравно, пошто нисам од јуче, добро знам на којој су страни били ти „које политика није занимала“ у време Милошевића. Жика, док је радио, у државној, па касније у сопственој фирми, снабдевао је синдикате разним потрепштинама. Знамо сви наше синдикате и њихову упорну класну борбу – цвекла, кисели краставац, џема од шипурка, Ципирипи и сличне синдикалне методе на шест рата… И, наравно, ко тада није био за Милошевића, тај није имао шта да тражи у тој синдикалној прехрамбеној борби, па макар и џабе делио флаширани парадајз (малагурски непрскани)… И тако ти нашег Жику, јунака ове наше кратке сторије, читаво време Милошевића – „политика није занимала“. Али, не лези враже, дође време приватизације, одоше све те фабрике у мрске приватничке руке, синдикалци почеше на послу помало и да раде, па прехрамбену синдикалну робу смањише на минимум, и наш Жика се нађе на белом хлебу… Нестаде пара, и Жика „кога политика не занима“, поче да конта, оно јесте да Милошевића више нема, али има пуно малих Слободана, па Жику одједном заинтересова политика… И, наравно, није Жика глуп, није отишао у неку велику партију, тамо, да би доспео до партијског врха и до посла у државној служби, морао би да се налепи плаката и плаката, па он нађе малу, фину, баш по његовој мери – Љајића странку. Извињавам се што ми име те партије није познато, као ни програм, ако га уопште и имају, јер то и није битно, битно је да је Љајић увек у власти. Био у прошлој, и у садашњој је, па ће, рачунају љајићевци, бити и у наредној…
Не бих ја ни знао да је Жика „кога политика не занима“ постао Друг члан, да га, не радећи на једном броју Недеље, нисам видео на фотографији како, сав замишљен, седи за столом са Друговима и доноси мудре одлуке, од животног значаја за човечанство, можда чак и шире…
И том, новопеченом љајићевцу, гарант је и добио државну службу у међувремену, смета што ја покрећем тамо неку групу грађана за Ужице. Смета Жики љајићевцу, „кога политика не занима“, група Ужичана. И још он, који и није из Ужица, него са повећег брда у широј околини Чајетине, он ће, када смогне времена и прилике, да ми објасни како треба организовати ужичку групу грађана, јербо ја то не знам…
Србијо, земљо међу шљивама….
Чик нека ме још неко пита шта ми би да покренем групу грађана Ужице за промене….
После ове кратке епизоде са Жиком, кога политика није занимала првих педесет година живота, све док га, напрасно, није очарала генијалност Љајићеве мудре политике, потпуно сам сигуран да сам учинио праву ствар и сад ми је жао што то нисам раније урадио, шта год разни градски чистунци добацивали из прикрајка…
Доста сте нас, бандо, дрндали!
Тони Станковић
