I DOK TIHO JAVNI DUG PRELAZI 23 MILIJARDE EVRA…
Dva Milutina
– I vlast voli državni sektor, jer je to izvor njihove moći i uticaja i konsenzus je postignut – neka duga, neka raste, neka traje dok traje, pa ćemo posle gledati šta ćemo… –
Radeći ovaj uzaludan novinarski posao stekao sam dva dobra prijatelja. Dva dobra, poštena i prilično bandoglava čoveka. Dva imenjaka i ispisnika. Dva Milutina. Kako i ja umem da zabidžim, što bi rekao pokojni Trifun, sate, dane i godine proveli smo u teškim političkim raspravama, od kojih niko od nas nikakve koristi nije imao, ali smo se tako srčano sukobljavali, kao da nam je svaka izgovorena reč poslednja u životu. Ipak, sve bude i prođe, danas su došla neka druga vremena, više niko o politici i ne progovara. I ne samo o politici. Ni o čemu značajnom. Došla su neka piar vremena, sve se hvali i glorifikuje, blebeće se bez prestanka i vode potpuno neiskreni i površni razgovori, bez kraja i početka. Ista je stvar i sa medijima – gomila ničega. Gomila spinovanja i bezočnih laži, zatrpavanje hiljadama apsolutno nevažnih i besmislenih informacija. Zato i ne čudi što su se mnogi mislima vratili u bolju prošlost, valjda podsvesno znajući da nas ni u skorijoj, ni u daljoj budućnosti ništa dobro ne čeka. I stvarno, samo potuno glupi i neinformisani ljudi mogu biti optimisti u zemlji Srbiji.
I sam sam došao do zaključka da se ničemu dobrome ne možemo nadati i da su šanse da u dogledno vreme iole pristojnije živimo praktično ništavne. Naravno, uvek postoji tračak nade, ali je to osećanje, iskreno, samo iz pukog nagona za samoodržanjem, da ovu robiju barem lakše podnosimo…
Otkud toliki pesimizam? E, to ću najlakše objasniti uz pomoć ova moja dva poštena, vredna i istrajna Milutina. Jedan Milutin je od zrelih godina komunista, partizan, drugi Milutin četnik, nacionalista. Jedan oduvek priznaje samo privatnu, drugi isključivo društvenu svojinu, a u nedostatku društvene, može da prođe i državna… Jedan je demokrata, drugom Milutinu je demokratija oduvek bila za žene i slabiće. Jedan Milutin je oduvek protiv Evrope, a drugi… Pa, i drugi je protiv Evrope… Da, obojica su protiv Evrope, ali iz potpuno drugačijih razloga, jedan Milutin mrzi Evropu „jer nas je bombardovala“, a drugi mrzi Evropu, jer je tamo privatna svojina, kapitalizam. Oba Milutina su, iako to neće nikad priznati, fascinirana velikim srpskim državnim firmama. Jedan zato što su državne, a drugi zašto što ga, kao svakog poštenog nacionalistu, fascinira snaga i moć, u njima on prećutno vidi snagu Srbije. Da se razumemo, obojica su ljudi koji, svako na svoji način, razmišljaju o svetu oko sebe, dakle nisu deo beslovesne većine, koja od Granda i Pinka nikada nije dalje dobacila, niti će. Oni nikada nisu čuli za Tonija Cetinskog i slične i nikada neće ići na koncerte da tašunaju i padaju u nesvest, oni uvek i na svakom mestu iskreno zagovaraju naporan rad i upražnjavaju ga, iako su u poznim godinama života. Upravo u tome se i ogleda sva tragedija situacije u kome se naše društvo nalazi – imamo hipnotisanu većinu duboko uronjenu u besmislice sa raznih televizija i tzv. društvenih mreža, a ono malo ljudi koji pokušavaju da pokrenu društvo sa mrtve tačke naprosto vuku u – pogrešnom pravcu. Brzo i lako se složim sa oba Milutina da je jedini izlaz iz naše situacije – rad. Što bi rekao Drug Vučić…. Ali dalje od toga više se ni oko čega ne možemo složiti. Baš ni oko čega. Ako pomenem reorganizaciju javnog sektora jedan Milutin se odmah složi, a drugi zamišljeno vrti glavom, ali kada dodam da je to ultimativni zahtev MMF-a da bi nam odobrili kredit, onda i prvi skače kao oparen, kakav MMF, on nas je bombardovao. Džaba zapenušanom čoveku objašnjavati da MMF nema bombardere… Znaju oba Milutina da ovako više ne ide i da srljamo u propast, ali od svojih uverenja neće odstupiti ni za jotu. Znaju oba Milutina da su nam javna preduzeća loša, ali jedan ima zaposlenu familiju u tom sektoru, pa nije lepo o tome govoriti, a drugi se nada da će i njegova deca dobiti posao u javnom sektoru, jer drugog posla skoro i da nema, pa onda i on ćuti, reforme jesu potrebne, ali prvo svojtu da zaposlimo…
Oba Milutina primaju penziju i ne smeju ni da pitaju odakle pare, jer dobro znaju odakle – javni dug je ovih dana svečano prešao 23 milijade evra, ali nema tog junaka u zemlji Srbiji koji bi to javno rekao ili napisao. Normalno, niko nije lud da ljuti Druga Vučića dok smišlja nove genijalne projekte i u Davosu rešava ključne svetske probleme…
I šta da radimo dvojici Milutina? Možemo li ih promeniti? Ni pod razno. Možemo li ih pobediti? Nikako. Možemo li ih prevesti na našu stranu? To je tek nemoguće. Naprosto, demokratija je takva igra – oni imaju pravo da misle šta god im je volja. Demokratski je i potpuno ništa ne misliti, baš kao ova gomila kretena koji nas okružuju.
Jednostavno, tako nam se namestilo. Došli komunisti 45-e, napravili sistem ni na nebu, ni na zemlji, ali, i kao takav, pokazao se izrazito vitalnim, čak se prenosi i sa kolena na koleno. Otud oba Milutina, ali i svi ostali, skaču kao opareni na pomen liberalizma. Retko ko zna šta taj izraz tačno znači, ali znaju svi da on podrazumeva manje države, a više privatnog sektora, a sve se može prihvatiti, ali to nikako. Naravno, i vlast voli državni sektor, jer je to izvor njihove moći i uticaja i konsenzus je postignut – neka duga, neka raste, neka traje dok traje, pa ćemo posle gledati šta ćemo…
I, kao što rekoh, uopšte se ne ljutim na Milutine što tako misle, ali mi je trebalo mnogo godina da se pomirim sa činjenicom da živim u društvu gde je njihov način razmišljanja većinski, skoro stoprocentan, a da tek po koji zalutali prolaznik misli kao ja. I upravo ta činjenica navela me je na zaključak da ovde ozbiljne promene nisu moguće, iz prostog razloga što ih niko ne želi. A evo i ovaj iznos javnog duga slikovito to dokazuje. Pisao sam u Nedelji kada je pre koju godinu javni dug izašao na 8 milijardi eura i niko nije reagovao, pisao sam i kada je prešišao 13 milijardi i kada je prošle godine dostigao fantastičnih 17 milijardi i evo, danas je – 23 milijarde i to, pod milim bogom, nikoga u Srbiji ne zanima. I lokalna vlast je jasno pokazala da će hodati utabanim stazama, da ništa neće menjati, ali će redovno uzimati kredite, danas su doneli odluku o novom zaduživanju i ni to niko, osim mene, nije ni primetio…
Tužna je to činjenica. I neumoljiva.
Ko zna, možda bi sve bilo drugačije da nas taj MMF nije bombardovao…
Dušan Đurović
