Пише: проф. др Биља Грујичић
Па, пошто смо упалили све те логорске ватре, а сад су их палили и они којима се то чинило интересантна традиција за потомке (Ипак није нужно уништити све претходне споменике, предања и све остало, сложићете се са мном, зар не? Некако ми изгледа да се само Србима чини да имају снаге за све испочетка, док пословични Швајцарац, на пример, дозвољава себи да макар о свему ћути. Не може вас посећи оно што нисте изговорили.) Решила сам да ме омами мирис Тоскане, да ми запенушају њихова вина, да не кажем колико ми је њих још замирисало, драге моје! Не могу да се отмем утиску да су се наши мушкарци запустили, па олењили, па добро најели. Ако вам не нуди ништа, сем ребараца у тањиру, мораће сам да их глође! Ако вам његова мама и даље фарба јаја за Ускрс, неко ће ту морати дебело да се потруди! Елем, нисам ја претила овим нашим мушкићима, драге моје, само сам осетила мирис и ciao bella! Зашто сам бирала баш колевку хуманизма и ренесансе? Па, зато што верујем да тај дан треба зграбити и добро искористити!
А свашта нам је дан подарио… Италијани су од сваког камена направили споменик. Нека ми опрости и Ђордано и Леонардо, ја јако поштујем њихово залагање да свету открију поједине истине. Међутим, од тада па до данас, свету није лако угодити. Као да истину баш и не воли… Међутим, пошто не планирам да изгорим на ломачи, док не зграбим тај дан и у дану још по нешто, онда ћу вам рећи шта ми се посебно допало. Нећу помињати грађевине, сви ћете их већ видети, ако већ нисте. Међутим, оно што ме је фасцинирало била је пауза за ручак. Да управо то. Италијан, онај уредни и намирисани, није дозвољавао да га ико, било какав туриста у томе ремети. Новац није био основни измеритељ вредности њихових живота. Он није господарио њима, напротив, било је обрнуто. Врло су поштовали себе, свој начин живота и своју породицу, то је ваљда условило и наше поштовање. Били су љубазни, али не претерано, били су фини, али онолико колико је потребно да нешто продају. Наравно, свуда имају све што је потребно за бављење туризмом, укључујући и жичаре, основано, или не, нисам знала. Али све ради, функционише и доноси приход. И сви се нешто буне, те неће да им туристи стално долазе, те неће ово… а нећу вам поредити планински златиборски доручак и њихове кроасане. Нема размаженијих туриста од наших, ни бољих домаћина од нас. Да не помињем Кањон Увца и хељдопиту… Но, дало би се овде направити озбиљно поређење. Битно је извући закључке.
Но, Биљана, ти заиста оде у тешку аналитику, а сладоледи, мода… Ево, била сам срећна што је Стинг проводио већи део године у Тоскани, допадало ми се и што су истакнути српски књижевници одавде писали своје путописе и писма, било је нечега у ваздуху што ме је мамило. Међутим, она ребарца, са почетка ове приче, подсећала су ме да бисмо, можда и ми могли на ово заличити… Можда… Не желим да ми се Уредник на ово подсмешљиво осмехне… Волим вас више него прошли пут! Ваша Биља!
Ужичка недеља 1011
