Fantomka

KAD ĆE VEĆ JEDNOM OVO PROLEĆE?
Razmišljam, nisam još odlučio, da naslovna strana ovog broja Užičke nedelje bude pokrivena – fantomkom. Možda takva naslovna strana vizuelno nije najatraktivnija, ali, čini mi se, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog istorije, a novine ponekad i tome služe, valja zabeležitia ovaj skandalozni događaj – rušenje objekata u Beogradu. Da budem precizan, ne samo sam događaj, već i potpuni izostanak reakcije među običnim narodom. Bilo je tu i tamo komentara u medijima, najčešće kozerija, iz kojih se i nije moglo u potpunosti saznati o čemu se radi, ali „čaršija“, barem gde se ja krećem, o ovome ni reči, kao da se ništa nije ni desilo. Iskren da budem, kako poslednjih meseci slabo gledam televiziju i ja sam za maskirane ljude i rušenje objekata preko noći, pretnje prolaznicima i stanovnicima, tek slučajno čuo, ali, kako je vreme odmicalo, sve sam bio zaprepašćeniji, da ponovim još jednom, i samim događajem, ali, možda i više, skoro potpunim izostankom bilo kakve reakcije. Prebirao sam po glavi, pokušavajući da se setim da li je „strašnih“ devedesetih u Srbiji bilo ovakvih brutalnih nasrtaja na tuđu imovinu, i, ako izuzmemo ratna razaranja i pljačkaške pohode u, sada, susednim državama, nisam mogao da se setim ničeg sličnog. Neko će reći, rušili su po Beogradu, kakve to veze ima sa lokalnim prilikama, što je delimično tačno, ali, barem se meni tako čini, opšta klima je i u Užicu ista kao u Srbiji. Stvari su toliko izmakle kontroli, da onu, nekada često citiranu izreku – dođoše divlji i isteraše pitome, više niko i ne pominje. Pitomi su se odavno zabili u mišije rupe i ni nos ne pomaljaju, a mnogi od njih su u međuvremenu i podivljali, po principu, kad već ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži.
Najviše me čudi i zabrinjava kako se neki državni službenik usudio, a očigledno se ovo desilo u državnom aranžmanu, da pribegne goloj sili i sam poništi zakone i ustav. Ako državni aparat promoviše golu silu i bezakonje, kako može očekivati da narod poštuje zakon? I, možda i gore, pošto su zatajili svi, počev od policije, zar državnim organizatorima nije jasno da su ovim činom srušili kredibilitet skoro svim državnim organima? Kome posle ovoga da se veruje? Naravno, neko vreme silom može da se vlada, ali, to i mala deca znaju, u takvim državama napretka neće biti i na kraju patnja bude samo još veća. Naravno, prvo nadrlja narod, ali uvek dođe red i na one „gore“.
Razgovarao sam poslednjih dana sa nekoliko poznanika, pristojnog gradskog sveta „u najboljim godinama“, pokušavajući da ih animiram za mali društveni angažman i svi su mi rekli isto – nemaju više snage da se bore. Naravno, razgovor upravo krene od fantomki, a završi se istim zaključkom – niti se ima sa kim, niti se ima za šta boriti, jer su svi dugogodišnji pokušaji ostali bezuspešni, a ljudi su se jednostavno potrošili. I, to me najviše i brine, prosto čovek, koliko god sa optimizmom gledao u budućnost, ne može ničem dobrom da se nada u narednih ko zna koliko godina. Ova država greške uporno ponavlja, tako da se u mnogim stvarima nije ni milimetar odmaklo u poslednjih trideset godina, a često je i gore nego što je bilo. Razne aveti iz prošlosti nam jednostavno ne daju mira, a retorika srednjeg veka sve je češća, pogotovu među mladima. To nas i dovodi do začaranog demokratskog kruga – vraćanje u prošlost nas sputava u razvoju ekonomije, a ekonomsko nazadovanje još više raspiruje nazadnu retoriku. Ta dva zla se međusobno dopunjuju i hrane, i ne vidi se kako je uopšte moguće tu mračnu vezu prekinuti, niti ima na vidiku i najmanjih naznaka da je neko spreman i željan da takvo stanje menja. Zato nam je propast, u najbolju ruku – tavorenje, skoro izvesno. Uz sve to, oni koji gledaju informativni program, kažu mi da je količina orvelovske propagande, sa Vučićem u glavnoj ulozi, tolika, da im se ogadio, ne samo televizijski program, nego i sam život. Zato se sve češće pitam, u zemlji, u kojoj su dva dominantna cilja, državna služba i dobar prihod od maline, kakve su šanse onima koji ne žive ni od države, ni od poljoprivrede? Odgovor je, barem za sada, prilično pesimističan.
Uostalom, da stvari stoje prilično loše, slikovito govore naslovne strane tiražnih novina i sajtova – udarne vesti su razna gola dupeta, vulgarnosti i primitivizam do krajnjih granica. Ima li budućnost narod kome su takve vesti namenjene? Dakle, naš put je prilično izvestan – isključivo nizbrdo. Ostaje samo da se pitamo šta je sledeće što će nas još viće zgroziti…

Toni Stanković

(komentar Užička nedelja 934. od 11. maja)

Comments

comments