Фантомка

КАД ЋЕ ВЕЋ ЈЕДНОМ ОВО ПРОЛЕЋЕ?
Размишљам, нисам још одлучио, да насловна страна овог броја Ужичке недеље буде покривена – фантомком. Можда таква насловна страна визуелно није најатрактивнија, али, чини ми се, ако ни због чега другог, а онда због историје, а новине понекад и томе служе, ваља забележитиа овај скандалозни догађај – рушење објеката у Београду. Да будем прецизан, не само сам догађај, већ и потпуни изостанак реакције међу обичним народом. Било је ту и тамо коментара у медијима, најчешће козерија, из којих се и није могло у потпуности сазнати о чему се ради, али „чаршија“, барем где се ја крећем, о овоме ни речи, као да се ништа није ни десило. Искрен да будем, како последњих месеци слабо гледам телевизију и ја сам за маскиране људе и рушење објеката преко ноћи, претње пролазницима и становницима, тек случајно чуо, али, како је време одмицало, све сам био запрепашћенији, да поновим још једном, и самим догађајем, али, можда и више, скоро потпуним изостанком било какве реакције. Пребирао сам по глави, покушавајући да се сетим да ли је „страшних“ деведесетих у Србији било оваквих бруталних насртаја на туђу имовину, и, ако изузмемо ратна разарања и пљачкашке походе у, сада, суседним државама, нисам могао да се сетим ничег сличног. Неко ће рећи, рушили су по Београду, какве то везе има са локалним приликама, што је делимично тачно, али, барем се мени тако чини, општа клима је и у Ужицу иста као у Србији. Ствари су толико измакле контроли, да ону, некада често цитирану изреку – дођоше дивљи и истераше питоме, више нико и не помиње. Питоми су се одавно забили у мишије рупе и ни нос не помаљају, а многи од њих су у међувремену и подивљали, по принципу, кад већ не можеш да их победиш, онда им се придружи.
Највише ме чуди и забрињава како се неки државни службеник усудио, а очигледно се ово десило у државном аранжману, да прибегне голој сили и сам поништи законе и устав. Ако државни апарат промовише голу силу и безакоње, како може очекивати да народ поштује закон? И, можда и горе, пошто су затајили сви, почев од полиције, зар државним организаторима није јасно да су овим чином срушили кредибилитет скоро свим државним органима? Коме после овога да се верује? Наравно, неко време силом може да се влада, али, то и мала деца знају, у таквим државама напретка неће бити и на крају патња буде само још већа. Наравно, прво надрља народ, али увек дође ред и на оне „горе“.
Разговарао сам последњих дана са неколико познаника, пристојног градског света „у најбољим годинама“, покушавајући да их анимирам за мали друштвени ангажман и сви су ми рекли исто – немају више снаге да се боре. Наравно, разговор управо крене од фантомки, а заврши се истим закључком – нити се има са ким, нити се има за шта борити, јер су сви дугогодишњи покушаји остали безуспешни, а људи су се једноставно потрошили. И, то ме највише и брине, просто човек, колико год са оптимизмом гледао у будућност, не може ничем добром да се нада у наредних ко зна колико година. Ова држава грешке упорно понавља, тако да се у многим стварима није ни милиметар одмакло у последњих тридесет година, а често је и горе него што је било. Разне авети из прошлости нам једноставно не дају мира, а реторика средњег века све је чешћа, поготову међу младима. То нас и доводи до зачараног демократског круга – враћање у прошлост нас спутава у развоју економије, а економско назадовање још више распирује назадну реторику. Та два зла се међусобно допуњују и хране, и не види се како је уопште могуће ту мрачну везу прекинути, нити има на видику и најмањих назнака да је неко спреман и жељан да такво стање мења. Зато нам је пропаст, у најбољу руку – таворење, скоро извесно. Уз све то, они који гледају информативни програм, кажу ми да је количина орвеловске пропаганде, са Вучићем у главној улози, толика, да им се огадио, не само телевизијски програм, него и сам живот. Зато се све чешће питам, у земљи, у којој су два доминантна циља, државна служба и добар приход од малине, какве су шансе онима који не живе ни од државе, ни од пољопривреде? Одговор је, барем за сада, прилично песимистичан.
Уосталом, да ствари стоје прилично лоше, сликовито говоре насловне стране тиражних новина и сајтова – ударне вести су разна гола дупета, вулгарности и примитивизам до крајњих граница. Има ли будућност народ коме су такве вести намењене? Дакле, наш пут је прилично известан – искључиво низбрдо. Остаје само да се питамо шта је следеће што ће нас још виће згрозити…

Тони Станковић

(коментар Ужичка недеља 934. од 11. маја)

Comments

comments