Piše prof. Bilja Grujičić
Evo nas ponovo, dragi moji u Novoj godini! Samo smo mi stari. Da li smo isti? Kažu da se čovek nikada ne može dva puta okupati u istoj reci, tako da smo valjda i mi malo porasli, da ne kažem nešto drugo. Volim tu upotrebu reči sa ublaženim značenjem, u mom poslu to se zove stilska figura. Smrzli ste se, ili vas je iznenadio minus? Odavno se nismo ovako zarumeneli. Ko od zime, stida, zbunjenosti? Uvek sam cenila one koji znaju da se postide, pa od čega god, pomoćne policije na primer. Ali neću da nam ova godina počne sa politikom. Rekla sam, ženske teme.
Kako ste proveli Novogodišnju noć? Prskalice, ruska salata, pečenje, torta, ili to pripada prošlom vremenu? U mom slučaju bilo je sa gastajbajterima, kod mene sve može, a i volim domaće, valjda to vole i oni, samo iz daljine. Uostalom nije bilo velikih gradskih dočeka na „Turistu“, ili „Gradskoj kafani“, nije bilo ni tih hotela. Bili smo jedino mi u novogodišnjem raspoloženju.
Svi su bili puni priče. Svi su i dolazili iz daleka, iz nekih toplih daljina. Neke sam baš poželela, a sve sam oduvek volela. Znate onaj osećaj da nekog volite i bez mnogo objašnjavanja. Čim objašnjavate i u sve to upletete reči, nema ni alhemije, ni hemije. Dakle, mnogo je tu bilo egzotike, a egzotika je uvek popularna u hladnim zimskim večerima, pa i ako nisu baš ruske. U priči je sve TAMO bilo bolje, sistem obrazovanja, uređenost, posao, uslovi, zarada. Istina, obrazovanje je bilo skupo, ali sam ja vrlo dobro poznavala i naše besplatno. Deca su se navikla, tvrdili su. “Mlada je duša podobna mekom vosku,“ kaže Dositej, „u kakav ga kalup metneš i saliješ, to od njega dobiješ“.
Pomislila sam na lični doživljaj sopstvenog jedinog života.
OVDE je novogodišnja atmosfera bila odlična, pomalo nostalgična, da ne kažem jugo-nostalgična. Istina, nije bilo ledenih kocki, ali ni roze torta nije bila loša. Pao mi je na pamet Ruždi, koji kaže da čovek treba da zna šta može da ostavi za sobom, a od čega ne sme da se odvoji. Nisam bila sigurna da su se oni odvojili. Mislim da su odvojeni, istrgnuti, iščupani. Ovi trpni oblici glagola odgovarali su svima nama. Jezik je zaista svemoguć u svakom smislu. Tako je izgledala naša dijaspora, iako oni za mene nikad nisu otišli tamo. Neke veze su zaista neraskidive. (Ne računajući, naravno, društvene mreže i virtuelni svet i selfiranje sa kupatilskim pločicama u pozadini.) Njima sam želela da spoznam svet, želela da ga menjam. Imam razumevanje za one koji to i dalje žele.
Poštovala sam novogodišnje običaje, imala sam na sebi nešto crveno, a nije bila podvezica, imala sam osmeh, a nije bio veštački, imala sam želju, a nisam je izgovorila. Bila sam sujeverna, a mislila sam da ne verujem u to. Verovala sam da nam i tamo i ovde može biti bolje. Nisam želela da govorim koga je to Tramp od ovdašnjih lidera pozvao na doručak, nisam htela ni o Danu Republike Srpske, navijala sam da Doris dobije lift, i čvrsto želela da te noći nazdravim sa svima vama, dragi moji!
Zauvek Vaša Biljana!
