početak KULTURA ГДЕ СУ, ШТА РАДЕ

ГДЕ СУ, ШТА РАДЕ

od Užička Nedelja
47 pregleda
BORIS LIJEŠEVIĆ, REDITELJ foto: Lidija Antonijević

BORIS LIJEŠEVIĆ, REDITELJ foto: Lidija Antonijević

Борис  Лијешевић, редитељ

Чаробњак на сцени, али и у публици

Прошле недеље, на великој сцени  Раде Марковић   Београдског  драмског позоришта, након извођења представе Чаробњак, ансамбла Народног позоришта из Сомбора,коју је  режирао, редитељу Борису Лијешевићу, Савез драмских уметника је доделио признање  Бојан Ступица. Тим поводом Борис Лијешевић се сетио своје прве режије од пре десет година, и за Ужичку недељу говорио, о томе колико му ова награда значи, својим страховима пред свако извођење својих представа, о својим плановима за наредни период.

Стицајем околности на овом извођењу представе Чаробњак седели сте у последњем реду,што није баш уобичајено у позориштима.  Какав осећај се јавља код Вас након добијања овог признања?

Б.Л. Ово је за мене велико признање. Ово је награда која је дошла у неким тешким моментима у животу, и која долази као утеха и потврда за оно што човек уради. Просто, како човек може да се осећа када добије награду са именом Бојан Ступица, који је неки наш позоришни Леонардо, који је све у једном, и сценограф и костимограф, и архитекта, и градитељ позоришта, и писац и редитељ и глумац. Онда се питам   како носити ту награду? Какав одговор дати Ступици ? Када га ставим на полицу, и када се погледамо. Откуд  Он на мојој полици? Чиме сам ја то заслужио? Тих неколико представа које сам ја направио, на који начин могу да се пореде са његовим страдалничким животом.

Поменули сте своју прву режију пре десет година. Колико сте данас после тог периода задовољни оним сто сте урадили и постигли ?

Б.Л. Знате шта, ја сам одувек у свом животу био помало као неки аутсајдер, и никада се нисам налазио у неким интересовањима. Просто, нисам ни смео да мислим да ће ми се у ових последњих десет година живота толико лепих ствари дешавати. Ово сада Вама први пут кажем, и надам се да то више никада нећу поновити, а то је,  да  ћу, поред  Ступице, добити и  Муција  и  Миру. То је за мене као неки трио, Гран Прих Битефа, Муција Драшкића,  и ево сада Ступицу. Дивна је ова ноћ, и дивно је ово признање, али опет морам рећи да писцу за на даље нису награде, већ нови материјали, нови успони и падови, које треба гутати, и са којима се треба будити, носити их кроз живот. Сваки дан наредни који долази носи нове изазове.

Свако ново гледање носи нови осећај. Како се Ви осећате када гледате оно што сте заправо сами створили?

Б.Л. Осећам се као у авиону којега се иначе плашим. Важно ми је да је у том моменту поред мене моја жена, и да ме држи за руку. Када гледам своју представу осећам се као да ћу да умрем сваког часа. У једном моменту у мом животу одлучио сам да, када се игра моја представа, ја не седим у бифеу, и не чекам тамо глумце, већ да и ја присуствујем самом чину. То је као да неко дође до цркве, а не оде на литургију, него је заобиђе. Тако, од неког периода свог живота, стално, када год имам прилике, и када се даје нека моја представа, ја седим у публици и гледам. На тај начин се учим, и храбрим, и побеђујем страх. А страх је увек велики када гледам неку своју представу. Доста пута сам гледао своје представе, и увек почнем са великом стрепњом. Представу Чаробњак која се изводи на сцени народног позоришта из Сомбора,и неколико пута док сам је гледао нисам био задовољан, мислио сам чак и да је представа почела да се распада, али на овом последњем извођењу су ме глумци толико подигли, обрадовали. Имам осећај да је представа Чаробњак од неког тананог материјала, има неке нити, и ако од почетка, од прве секунде не крене да се гради, онда представа почне да се разграђује и тако иде до краја. Ја сам и присуствовао неким таквим извођењима, после којих сам био јако несрећан, али такав је живот, то је позориште! Данас је једно, а сутра друго. Није лако живети с тим, није лако носити се са сумњама, са неуспесима који су некада можда више у глави, и који су можда некад више субјективни, него објективни.

 Који су планови  Бориса Лијешевића у неком блиском наредном периоду?

Б.Л. У јануару следеће године у позоришту САРТР у Сарајеву требало би да режирам драмски првенац Игора Штикса  комад  Брашно у венама, а то је писац који је написао и Елијахову столицу, коју сам такође режирао на сцени Југословенског драмског позоришта. Молио сам Штикса да не пише драму, већ да пише оно што најбоље зна, а то је проза. Штикс је ипак написао драму и послао ми је да је прочитам. Рекао ми је да би волео, уколико се то мени допадне, да ја и режирам. Ја сам, стрепећи, отворио тај фајл и почео да читам, јако сам волео да ми се допадне, и онда сам се поново сусрео са његовом литературом. Комад ми се јако допао и сада ћу га режирати на сцени САРТР-а.

Неки догађај који вам је остао упечатљиво у сећању са извођења Ваших представа

Б.Л. Сећам се, када је била премијера представе Чекаоница, на сцени Атељеа 212, нисам смео да седим у публици, јер нисам знао шта ће се догодити, да ли ће представа икога занимати, да ли ће бити још једна у низу осредњих представа,и онда сам сео иза публике, и чак нисам могао ни да седим, већ сам морао да шетам, и у једном моменту сам се чуо како шетам, чуле су ми се ципеле, и онда сам морао да се изујем, и да тако бос шетам иза публике. Тако сам неки свој немир стишавао, и ослушкивао сам реакције у публици, гледао да ли ћу преживети, или не. И, хвала Богу тога пута сам преживео.

Дешава се у свету, а од скоро и код нас да глумци режирају, а да и редитељи глуме. Која би била Ваша порука младим људима који тек почињу неки свој пут уметничким водама?

Б.Л. И ја сам глумио у представи Галеб, у режији Томија Јанежича, и глумим и даље. Младима бих поручио да увек треба да траже свој пут и да прате неку интуицију, као што сам је и ја пратио, и како им Бог да.

Марко Михајловић

 

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.