BORIS LIJEŠEVIĆ, REDITELJ foto: Lidija Antonijević
Boris Liješević, reditelj
Čarobnjak na sceni, ali i u publici
Prošle nedelje, na velikoj sceni Rade Marković Beogradskog dramskog pozorišta, nakon izvođenja predstave Čarobnjak, ansambla Narodnog pozorišta iz Sombora,koju je režirao, reditelju Borisu Liješeviću, Savez dramskih umetnika je dodelio priznanje Bojan Stupica. Tim povodom Boris Liješević se setio svoje prve režije od pre deset godina, i za Užičku nedelju govorio, o tome koliko mu ova nagrada znači, svojim strahovima pred svako izvođenje svojih predstava, o svojim planovima za naredni period.
Sticajem okolnosti na ovom izvođenju predstave Čarobnjak sedeli ste u poslednjem redu,što nije baš uobičajeno u pozorištima. Kakav osećaj se javlja kod Vas nakon dobijanja ovog priznanja?
B.L. Ovo je za mene veliko priznanje. Ovo je nagrada koja je došla u nekim teškim momentima u životu, i koja dolazi kao uteha i potvrda za ono što čovek uradi. Prosto, kako čovek može da se oseća kada dobije nagradu sa imenom Bojan Stupica, koji je neki naš pozorišni Leonardo, koji je sve u jednom, i scenograf i kostimograf, i arhitekta, i graditelj pozorišta, i pisac i reditelj i glumac. Onda se pitam kako nositi tu nagradu? Kakav odgovor dati Stupici ? Kada ga stavim na policu, i kada se pogledamo. Otkud On na mojoj polici? Čime sam ja to zaslužio? Tih nekoliko predstava koje sam ja napravio, na koji način mogu da se porede sa njegovim stradalničkim životom.
Pomenuli ste svoju prvu režiju pre deset godina. Koliko ste danas posle tog perioda zadovoljni onim sto ste uradili i postigli ?
B.L. Znate šta, ja sam oduvek u svom životu bio pomalo kao neki autsajder, i nikada se nisam nalazio u nekim interesovanjima. Prosto, nisam ni smeo da mislim da će mi se u ovih poslednjih deset godina života toliko lepih stvari dešavati. Ovo sada Vama prvi put kažem, i nadam se da to više nikada neću ponoviti, a to je, da ću, pored Stupice, dobiti i Mucija i Miru. To je za mene kao neki trio, Gran Prih Bitefa, Mucija Draškića, i evo sada Stupicu. Divna je ova noć, i divno je ovo priznanje, ali opet moram reći da piscu za na dalje nisu nagrade, već novi materijali, novi usponi i padovi, koje treba gutati, i sa kojima se treba buditi, nositi ih kroz život. Svaki dan naredni koji dolazi nosi nove izazove.
Svako novo gledanje nosi novi osećaj. Kako se Vi osećate kada gledate ono što ste zapravo sami stvorili?
B.L. Osećam se kao u avionu kojega se inače plašim. Važno mi je da je u tom momentu pored mene moja žena, i da me drži za ruku. Kada gledam svoju predstavu osećam se kao da ću da umrem svakog časa. U jednom momentu u mom životu odlučio sam da, kada se igra moja predstava, ja ne sedim u bifeu, i ne čekam tamo glumce, već da i ja prisustvujem samom činu. To je kao da neko dođe do crkve, a ne ode na liturgiju, nego je zaobiđe. Tako, od nekog perioda svog života, stalno, kada god imam prilike, i kada se daje neka moja predstava, ja sedim u publici i gledam. Na taj način se učim, i hrabrim, i pobeđujem strah. A strah je uvek veliki kada gledam neku svoju predstavu. Dosta puta sam gledao svoje predstave, i uvek počnem sa velikom strepnjom. Predstavu Čarobnjak koja se izvodi na sceni narodnog pozorišta iz Sombora,i nekoliko puta dok sam je gledao nisam bio zadovoljan, mislio sam čak i da je predstava počela da se raspada, ali na ovom poslednjem izvođenju su me glumci toliko podigli, obradovali. Imam osećaj da je predstava Čarobnjak od nekog tananog materijala, ima neke niti, i ako od početka, od prve sekunde ne krene da se gradi, onda predstava počne da se razgrađuje i tako ide do kraja. Ja sam i prisustvovao nekim takvim izvođenjima, posle kojih sam bio jako nesrećan, ali takav je život, to je pozorište! Danas je jedno, a sutra drugo. Nije lako živeti s tim, nije lako nositi se sa sumnjama, sa neuspesima koji su nekada možda više u glavi, i koji su možda nekad više subjektivni, nego objektivni.
Koji su planovi Borisa Liješevića u nekom bliskom narednom periodu?
B.L. U januaru sledeće godine u pozorištu SARTR u Sarajevu trebalo bi da režiram dramski prvenac Igora Štiksa komad Brašno u venama, a to je pisac koji je napisao i Elijahovu stolicu, koju sam takođe režirao na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Molio sam Štiksa da ne piše dramu, već da piše ono što najbolje zna, a to je proza. Štiks je ipak napisao dramu i poslao mi je da je pročitam. Rekao mi je da bi voleo, ukoliko se to meni dopadne, da ja i režiram. Ja sam, strepeći, otvorio taj fajl i počeo da čitam, jako sam voleo da mi se dopadne, i onda sam se ponovo susreo sa njegovom literaturom. Komad mi se jako dopao i sada ću ga režirati na sceni SARTR-a.
Neki događaj koji vam je ostao upečatljivo u sećanju sa izvođenja Vaših predstava
B.L. Sećam se, kada je bila premijera predstave Čekaonica, na sceni Ateljea 212, nisam smeo da sedim u publici, jer nisam znao šta će se dogoditi, da li će predstava ikoga zanimati, da li će biti još jedna u nizu osrednjih predstava,i onda sam seo iza publike, i čak nisam mogao ni da sedim, već sam morao da šetam, i u jednom momentu sam se čuo kako šetam, čule su mi se cipele, i onda sam morao da se izujem, i da tako bos šetam iza publike. Tako sam neki svoj nemir stišavao, i osluškivao sam reakcije u publici, gledao da li ću preživeti, ili ne. I, hvala Bogu toga puta sam preživeo.
Dešava se u svetu, a od skoro i kod nas da glumci režiraju, a da i reditelji glume. Koja bi bila Vaša poruka mladim ljudima koji tek počinju neki svoj put umetničkim vodama?
B.L. I ja sam glumio u predstavi Galeb, u režiji Tomija Janežiča, i glumim i dalje. Mladima bih poručio da uvek treba da traže svoj put i da prate neku intuiciju, kao što sam je i ja pratio, i kako im Bog da.
Marko Mihajlović
