Или џа или бу

БОЉЕ СПРЕЧИТИ, НЕГО ЛЕЧИТИ…
Данас је 8. март…. Упркос свему, леп празник. Ваљда због овог јада и чемера у коме живимо, последњих година се све више радујем празницима. Скоро као некад кад смо били деца… Не иде се на посао, не размишља се о доприносима, рачунима, пдв-у…. Одеш негде у природу (за путовања се нема ђенги…), ногу пред ногу и опустиш се, као да никоме ништа не дугујеш…. Ускоро ће и најомиљенији дечији празник – Ускрс. Пре неки дан сам, после милион година, лично дочекао попа да свети водицу поводом ускршњег поста. И то ме вратило у младост, последњи пут сам дочекивао попа да свети водицу са покојном бабом Ружом, пре неких, цирка, 40 година. Невероватно, толике године прошле, а ја се и сада живо сећам када смо у нашој Неранџићевој улици, до изнемоглости играли фудбал на мале голиће, копирајући старије мангаше, који су недалеко од нас, на Ракијској пијаци, играли традиционални ускршњи турнир. И сад се живо сећам како смо разбијали колена по турској калдрми, јурећи за специјалком, а мајке викале из кућа да се одмах обучемо, јер ћемо се прехладити тако знојави и полуголи на зубатом априлском сунцу. Мали и Велики Саша, Фипа, Ноле и пуно гостујућих клинаца… Ех…. Беше некад, а данас је то улица, писао сам у прошлом броју, у којој је већина кућа напуштенa, а клинаца, који јурцају за лоптом, одавно нема. Занимљиво, једва смо чекали да се улица асфалтира, а данас сам сасвим сигуран да би било много корисније и лепше да је остала турска калдрма. Ето шта постаде од оног пубертетлије жељног свакојаког прогреса и напретка… Сад ми лепша турска калдрма… Доказ више да сам зрео за пензију… Шта да се ради, док моји вршњаци на трулом и пропалом Западу почињу бизнисе, запошљавају се на нова, изазовнија, радна места, ми овде у Србији, кад би неко хтео да нам понуди, исте секунде би пристали да одемо у пензију,… Ваљда зато што смо свесни, када за петанестак година испунимо услове за пензију, гледајући данашња млада покољења и економске перспективе, неће имати од чега да нам се исплаћује… А и шта ће нам, навикли смо последњих тридесет година да живимо од данас до сутра…
Него, да ја не имитирам моје колеге коментаторе из Недеље, да се, из далеке будућности и још даље прошлости, вратим у садашњост…
И, морам ово да напишем, иако ми се од свега тога повраћа… Нажалост, живимо у трагичној земљи, са још трагичнијим људима, који отказују концерте музичара, да би се додворили Вођи и сачували сопствене гузице, пардон, лагодна радна места у државној служби, а о трошку сиротиње раје… Туга… Наравно, мање погађа када се то деси тамо негде, али када то доживите у рођеном граду, у првом комшилуку… И после ме неки критикују што сам написао пре пар бројева да ово више није мој град. Наравно да није. Ништа заједничко немам са таквим људима. Ја сам, као и многи други својевремено, у сличним ситуацијама, свашта радио против владајућег естаблишмента, из чистог бунта, иако, младост – лудост, нисам тачно ни знао против чега се буним, а ови данашњи омладинци од тридесет и кусур лета, понашају се као најбедније слуге вредне сваког презира. На сваком месту и у свакој прилици дубоко су се завукли у стражњице функционера, очекујући њихову покровитељску руку на рамену и коју кинту пореског новца на сопственом рачуну… Јад. И беда. Од таквих бедника поштенији су чак и ови ботови који за сендвич и дневницу пишу љубавна писма Вођи широм интернета… Просто је запрепашћујуће како данашње генерације немају ни трунке срама, нити морала, неће се чак ни зацрвенети, ако их увредите истином. Једино је важно да редовно капље платица, да има за нове чизме и нову гардеробу…. И да на партијским састанцима глуме предане и пожртвоване војнике, које су спречили пробој непријатеља и тровање напредне младежи издајничким песмама…. Лажним рокерима нису по вољи прави рокери, али им уопште не смета гостовање госпође Ражнатовић. Она је патријота и напредњачки мејнстрим, има раздрагани „Ужичани“ да похрле на ту светковину, а потом, са њеном песмом на уснама, да крену у освајање бирачких кутија….
А кад смо код избора, да ли сте потписали за нечију кандидатуру? Што рече Гредељ, нисам могао, јаче је то од мене, да пређем преко ДС прага и подржим Јанковића, па се размишљам, иако ми је увек ишао на ганглије, да потпишем Јеремићу. Знам да му тај један потпис не значи ништа, али бих се сам боље осећао да макар на тај начин подржим некога ко је против овог погубног режима. Видим да су се пробудиле болесничке амбиције код многих, па сада кандидата имамо за један јачи фудбалски тим, све са клупом и физиотерапеутима. Да, ту је и Стамат, комшија, био би ред да њему потпишем, пре него Јеремићу, али, нисам му неке ствари заборавио…. А опет, нисам злопамтило, јесте да је државни службеник, али се предано бори против напредњачког мрака… Све у свему, чим напишем овај текст, морам некако преломити и одлучити, за једног од њих двојице, нема пуно времена…
Видим да је у јавности све више тупаџија (и женских и мушких, да не правим разлику) који од ових избора праве циркус, па чак са одушевљењем и поносом кажу да би гласали „из зезе“ за оног веселог Прелетачевића и њему сличне. То су ти који спадају у ових милион функционално неписмених Срба, иако су убеђени да су млого мудри и паметни. Ја први нисам изашао на прошле председничке изборе, јер ми је било мука од Тадића и његових и имао сам искрену жељу да их моје очи више не виде, али на ове изборе је неопходно изаћи и гласати против Вучића, јер је то једини начин да се бахати режим некако обузда. Да не идем даље и озбиљније, довољно је видети само ове локалне навијачке јуноше-велможе, који, иако се свако јутро бусају у јуначке ужичке груди, не знају основи ред да старијима од себе кажу добар дан на улици. Тај основни ред временом су научили чак и они што су колико јуче шљегли иза Муртенице… Зато се и не чудим, управо такви и забрањују бендове који им нису по вољи. А старо је правило, ако због таквих бенигних ствари, као што је музика, не буду сносили последице, то ће им само дати крила да буду још гори и ригиднији на много важнијим животним питањима. Зато, памет у главу, па на изборе. Боље спречити, него лечити….