ИНТЕРВЈУ: Милан Простран – агроаналитичар
Последњи јавни став агроаналитичара Милана Пространа, када је у питању највећи државни пољопривредни комплекс, ПКБ, је да би овај пољопривредени комбинат требало претворити у „научно-истраживачки и едукативни центар који имају све земље света, будући да за обуку агронома немамо место где они могу да се обучавају током студија“.
– Пошто држави требају паре за јавне финансије, они овај мој предлог неће узети ни у разматрање- каже Простран на почетку интервјуа за УН, у коме говори о стању српског аграра.
УН: Ако већ имамо институте, зашто би од ПКБ-а правили још један?
– Они су практично пропали. У централној Србији је остао само један у Смедеревској Паланци, тако да се због тог новца који нам је неопходан, лако одричемо неких ствари које представљају будућност. Америка ту ни мало није наивна, јер има циљ да влада светом и у том домену, и када сам био у једном њиховом научноистраживачком центру, 140 километара од Вашингтона, видео сам једно огромно пространство које је 100% у оквиру Министарстава пољопривреде, где се стварају нове сорте, где се стварају нове расе, где се праве чуда. То су читави градови. Наш ПКБ је огромна фирма, настала практично из мочваре и то ће неки типови, неки мангупи, да купе за јефтине новце са сигурном намером, пошто је то близу града да га претворе у грађевинско земљиште, и нека сада плати и 15.000 евра по хектару, он ће га сигурно уновчавати и до 150.000 евра.
УН: Каква је тренутна слика нашег аграра?
– Пољопривреда Србије у последње три године стагнира. Она је пре свега доживела свој велики колапс 2000. године када је кренуо процес приватизације, тако да су велика пољопривредна предузећа распродата, уништена, претворена у гробља, па се тек после 15 година схватило да је ту направљена велика грешка, а тешко ју је сада исправити. Многи су се на том послу обогатили, дошли су до великих површина за мали новац, држава је тада продавала капитал није продавала пољопривредно земљиште, у међувремену су нестале велике институције као што су задруге и мали пољопривредни прозвођачи су остали без места где могу да продају робу. Највећи хендикеп пољопривреде Србије је мали посед. Преко 95% су мале фарме или газдинства од 2 до 5 хектара, што је са становишта конкурентности према фармерима у Европској унији недовољно да би могли да се самостално укључе у неке пословне аранжмане. Њима недостају задруге или модерније је рећи кооператива или још модерније кластер, што у преводу није ништа друго него удружење, али ми волимо да робујемо интернационалним речима и ако их не користите нисте више у тренду, нити познајте струку, нити сте познавалац пољопривреде.
УН: Јесмо ли противречни, гајимо антипатије према велепоседницима који су купили хиљаде хектара, а с друге стране смо незадовљни малим газдинствима. Шта ми у ствари желимо?
– Ја немам ништа против људи који су дошли до огромног богатства, да будем прецизан, нисам ја ни против Мишковића, ни против Матијевића, нити Костића, већ против чињенице да је држава направила огроман пропуст када је продавала друштвену својину по 160 до 200 евра по хектару. Најбољу земљу у Србији. И ту је направљен највећи кикс. У међувремену је због уведених санкција пољопривреда је доживела колапс у сточарској производњи. Велика територија Србије је напуштена, запарложена, велики број села угашен, куће напуштене. Људи су јурећи према четири велика центра у Србији, рачунајући да ће индустрија још бити жива, загушили те градове, као и неке друге средње величине и велике територије оставили напуштене. У међувремену је старосна структура власника газдинстава постала јако неповољна и стање је постало забрињавајуће и ја бих рекао алармантно. Нама је пољопривреда реалан сектор. Имамо квалитетно пољопривредно земљиште, људе који знају да обрађују ту земљу, школоване кадрове који би могли да тај цео ресурс боље користе.
УН: Како се држава опходи према том ресурсу?
– У контексту тога држава се не понаша као газда над земљом, нити управља, нити газдује са оним са чим тренутно газдује, а то је неких 500.000 хектара колико она има у власништву, а део ће морати да врати по Закону о реституцији, али ће јој остати једна значајна површина и мислим да то што се даје у закуп, а могу да се они љуте на моје критике, више се ради по принципу поделе плена између локалних самоупрва, покрајине и републике, него што се води рачуна о једном рационалном коришћењу земљишта, о једном одрживом коришћењу са поштовањем агротехнике и враћањем квалитетног земљишта после периода закупа. А оно се сада раубује, што се тиче квалитета, и питање је какво ће остати генерацијама које долазе да на тој земљи живе.
УН: Шта је решење за то земљиште?
– Обзиром да се разговара и о промени Устава и о промени Закона о пољопривредном земљишту, а он се сада мења, јер мора да се усклади са спразумом са Бриселом, а то значи да се тим законом омогући продаја странцима, физичким и правним лицима од 1. септембра 2017. године, то сада мора да се усклађује са међународним споразумима, који су већи од Устава као највећег правног акта државе. Мислим да би наша држава ту морала да има веома јасан став. Прво, да се природна добра никаквим актом не би смела продавати. Пољопривредно земљиште, али и рудна богатства. У питању је један принципијелни став. Упркос томе што наилази на велике критике у Бриселу, председник мађарске владе Виктор Орбан је ту веома децидан и он се изборио, и могу да га називају како год хоће, он се изборио за забрану продаје природних богатстава Мађарске. Он је то питање уредио референдумом. Код нас ће пре пријема у Европску унију највећи атак бити на тај привредни ресурс. Видимо захтев немачког инвеститора који се бави производњом меса, да му се омогући куповина 15.000 хектара земље. Истовремено су неке компаније из Хрватске, попут Агрокора купили велике површине, затим Житомлин из Осијека, неке фирме из Италије на северу Бачке… Значи, већ се то полако арчи и преводи у власништво приватних инвеститора. Земљиште у Европској унији нарочито у Холандији, Данској и Немачкој, које је раубовано, баш кроз производњу свиња, мора сада да иде на рекултивацију, враћање плодности земљишта кроз одмарање заоравањем, сејањем траве, да би поправили тај органски слој. И док то траје неких пет, шест година , фармер из те земље мора да јури да тражи простор. Они су нас на неки начин превели жедне преко воде 2008. године када је потписан споразум, и ми ћемо њима 1. јануара 2017. године понудити све на извол’те. То питање се мора максимално заоштрити, а то значи да се забрани продаја. Немам ништа против да се да у закуп на неко краће време, али потпуно отуђење никако. То је и губитак суверенитета над делом територије. Не може то нико да вам однесе, али то није добро.
УН: Колико апсорбује радне снаге сектор пољопривреде у Србији?
– Не превише. Ови богати који су узели велике површине, они апсорбују јако мало. Они су ангажовали модерну технику и оставарују високу продуктивност и то је по мени једно од најтежих питања и оно захтева не само економске аргументе, већ и политичку вољу, нарочито што смо странцима споразумом омогућили да купе наш природни ресурс.
УН: Које су још црне тачке наше пољопривреде?
– То је пре свега финансирање пољопривреде, поред малих поседа и задруга које су нестале, јер су подвођене под идеолошку, социјалистичку творевину, што је апсолутна будалаштина. Прошле године је РТС емитовао сјајан документарни програм о пропасти пољопривредних комбината, ове године о пропасти нашег сточарства, то су страшне слике. Некада смо имали пет милиона свиња, данас имамо три, имали смо преко два милиона јунади, данас око милион. А један милион треба да стварају генерације. Највише су страдале свиње, говеда и овце, а повећао се једино број коза, што је за похвалу.
УН: Ако неке производе морамо да увозимо, зато што их немамо, зашто увозимо пасуљ и лук? О чему се ту ради?
– Ми смо као земља желећи да будемо део светског простора, не још увек Светске трговинске организације, потписали на десетине билетералних и других споразума о слободној трговини. Ми смо сами себи створили проблем, јер смо отворили тржиште. То је један разлог, други је што су нам нестали велики потрошачи. Ми више немамо велику армију која је била највећи потрошач пасуља, белог и црног лука, бројне болнице, обданишта, школе, ресторане друштвене исхране… Трећи разлог је, технологија се променила. Пасуљ се сејао као међуусев, поред кукуруза, јер се кукуруз брао ручно, данас је то немогуће, јер се ради машински. Главни разлог је што нема великих потрошача и пасуљ је постао скупа роба.
УН: Као потрошачима нам одговара да имамо већи избор и јефтиније производе. Како то помирити са потребама произвођача?
– Ту треба задржати робне резерве као институцију свих ценовних турбуленција и оне немају другу улогу, него да спашавају произвођача од банкрота када му падне цена производа, и наравно потрошача када цена неког производа почне да расте и да му држава „пегла“ бар оне потребе за основним прехрамбеним прозводима као што су брашно шећер, уље и једна врста меса.
УН: Које гране пољопривреде су претрпеле највећу штету од либерализације тржишта?
– Сточарство. Питање је перфидних система ванцаринске заштите. Системи заштите квалитета којих је небројено у задњих тридесетак година су такође један врло перфидан начин да ви све док не уведете то, они вам не дају на њихово тржиште. И таман ви уведете један систем, они уведу други, и то ће стално да раде. Те системе уводе богати, не уводи сиротиња.
УН: Шта су радиле владе и министарстава пољопривреде задњих петнаест година на обнови села и привлачењу младих пољопривреди?
– Наша је несрећа што смо ми за последњих петнаест година имали тринаест министара пољопривреде и десет аграрних политика. Ја знам да није лако бити министар пољопривреде, јер вам одмах заврћу славине, чак се ни оних 5% аграрног буџета не поштује и то је сада испод 4% укупног буџета, а учешће пољопривреде у стварању БДП-а је 10 до 11%. Докле год ове цифре не буду у корелацији, ми се не можемо озбиљније развијати. А то значи, без милијарде евра у буџету Србије за пољопривреду, ми не можемо очекивати ништа добро, управо због тога што се у Европској унији води политика финансијске дискриминације, па ће првих петнаест увек имати предност од следећих десет, а они од оних следећих пет држава итд. Није лош тренд да људи у овом безнађу, када не могу да нађу посао одлазе у пољопривреду и то подстичу неке владе. На пример у Војводини је покренута читава акција куповине кућа које се нуде младима до 40 година, у намери да ту окућницу искористе за производњу хране. Али ако се присетимо економике пољопривреде, учили смо да учешће пољопривреде у БДП-у треба да буде све мање, да би други сектори расли. У Америци је учешће пољопривреде само 1,5 %, а у Европској унији испод 5%. Храна је срећа за сваку земљу, ако може свој народ да прехрани и не мора да је увози, али ми ћемо тек бити под притисцима нових технологија. Тако да је та куповина кућа за младе брачне парове, само ради преживљавања. Није дугорочно решење.
УН: Шта је са предприступним фондовима Европске уније, колико нам припада по том основу?
– Хрватска ће од уласка у Европску унију, па наредних пет шест година имати 5 милијарди евра, а ми 175 милиона. Они су то добили за рурални развој, а код нас се о томе мало говори. Лепо је до тог новца доћи, али ако ми не будемо имали према оној „у се и у своје кљусе“, ништа нам неће пасти са неба. Они ће нам рефундирати 50% за пројекте, а ми ћемо морати да узмемо 100% из банке, а онда враћати. ИПА фондови нису баш тако сладак колач до кога се може тако лако доћи. Треба да имамо оспособљене тимове, задруге, стручне службе, а мислим да то код нас све није заживело на прави начин . Да ли ћемо их искористити као што је Пољска, да ли ће Хрватска искористити тих пет милијарди, видећемо.
УН: Колико је ужички сељак на добром путу?
– Овај крај је свакако препознао што му може доносити најбољи доходак. То је свакако малина, као водећи бренд, само је треба до краја заштитити, тај њен укус, и наравно, поред ње, ту је јунеће месо, пршута и сточарство уопште. То сигурно да. Увек сте имали добре произвођаче товних бикова и волова, и ја мислим да се од тих волова са тежином преко 1.000 килограма прави најбоља пршута. Треба да порадите на специфичним производима од сира, па то је тај кајмак, нека носи префикс „златиборски“, па имате Тару… користите те географске топониме да би заштитили своју производњу. То је оно што може да вас стави на мапу европског тржишта. Укидањем квота, а ми имамо квоте за вино, квоте за месо, рибу, шећер и то ће једног дана бити укинуто.. тако да је овај крај има интуицију, кажу и сами људи одавде да овде „дувају ветрови преко Дрине“, мислећи на стару Аустроугарску. Тако да овај крај држе туризам и храна као његов неодвојив део. Србија је храном држала туризам на целом Јадранском приморју и ако смо то некада знали да уновчимо, не видим разлога зашто из овог краја, рецимо, не би ишли најквалитетнији сиреви, најквалитетнија пршута и најквалитетнија малина у Европу. Овде ми је увек када сам долазио у Ужице фалио тај други ланац прераде и промоција. Мени је несхватљиво да наши функционери не промовишу наше производе. Сваки наш председник владе или председник републике би прво требало да промовише сок од малине, а не ђус. То ми је говорио канадски амбасадор који је негде у Отави купио неки производ од малине на коме је писало да је произведено негде у Србији, али се не види довољно. Јако мало радимо на промоцији наших производа. Незамисливо је да се не промовише ужичка пршута на великим националним пријемима, јер ту су људи који ће то пренети даље у свет. И тим послом морају да се баве и председници и премијери наше државе, а не само председници привредених комора, произвођачи или туристичке организације. То говори и колико национално осећате да је неки производ ваш. Ако Арапи знају да промовишу свој „кус кус“, па Мароканци нешто друго… ,па Јасер Арафат ми је промовисао јело „кнафа ала Газа“ , када сам некада предводио једну привредну делегацију у Палестини. Политичари морају да промовишу. Гледао сам како Французи промовишу своју паштету од гушчије џигерице, па то је читав ритуал. Нешто феноменално. Увек ћете код Завода за интелектуалну својину лакше проћи, ако штитите неки ваш производ ближим локалитетом. Рецимо, реч „шљивовица“, не може нико да заштити, Европска унија је својим прописима то ставила ад акта, јер има је у Италији, у Словачкој.., али ми можемо да напишемо „златиборска шљивовица“, као што су, рецимо, Грци заштитили свој сир.
Љ.К.
