INTERVJU: Milan Prostran – agroanalitičar
Poslednji javni stav agroanalitičara Milana Prostrana, kada je u pitanju najveći državni poljoprivredni kompleks, PKB, je da bi ovaj poljoprivredeni kombinat trebalo pretvoriti u „naučno-istraživački i edukativni centar koji imaju sve zemlje sveta, budući da za obuku agronoma nemamo mesto gde oni mogu da se obučavaju tokom studija“.
– Pošto državi trebaju pare za javne finansije, oni ovaj moj predlog neće uzeti ni u razmatranje- kaže Prostran na početku intervjua za UN, u kome govori o stanju srpskog agrara.
UN: Ako već imamo institute, zašto bi od PKB-a pravili još jedan?
– Oni su praktično propali. U centralnoj Srbiji je ostao samo jedan u Smederevskoj Palanci, tako da se zbog tog novca koji nam je neophodan, lako odričemo nekih stvari koje predstavljaju budućnost. Amerika tu ni malo nije naivna, jer ima cilj da vlada svetom i u tom domenu, i kada sam bio u jednom njihovom naučnoistraživačkom centru, 140 kilometara od Vašingtona, video sam jedno ogromno prostranstvo koje je 100% u okviru Ministarstava poljoprivrede, gde se stvaraju nove sorte, gde se stvaraju nove rase, gde se prave čuda. To su čitavi gradovi. Naš PKB je ogromna firma, nastala praktično iz močvare i to će neki tipovi, neki mangupi, da kupe za jeftine novce sa sigurnom namerom, pošto je to blizu grada da ga pretvore u građevinsko zemljište, i neka sada plati i 15.000 evra po hektaru, on će ga sigurno unovčavati i do 150.000 evra.
UN: Kakva je trenutna slika našeg agrara?
– Poljoprivreda Srbije u poslednje tri godine stagnira. Ona je pre svega doživela svoj veliki kolaps 2000. godine kada je krenuo proces privatizacije, tako da su velika poljoprivredna preduzeća rasprodata, uništena, pretvorena u groblja, pa se tek posle 15 godina shvatilo da je tu napravljena velika greška, a teško ju je sada ispraviti. Mnogi su se na tom poslu obogatili, došli su do velikih površina za mali novac, država je tada prodavala kapital nije prodavala poljoprivredno zemljište, u međuvremenu su nestale velike institucije kao što su zadruge i mali poljoprivredni prozvođači su ostali bez mesta gde mogu da prodaju robu. Najveći hendikep poljoprivrede Srbije je mali posed. Preko 95% su male farme ili gazdinstva od 2 do 5 hektara, što je sa stanovišta konkurentnosti prema farmerima u Evropskoj uniji nedovoljno da bi mogli da se samostalno uključe u neke poslovne aranžmane. Njima nedostaju zadruge ili modernije je reći kooperativa ili još modernije klaster, što u prevodu nije ništa drugo nego udruženje, ali mi volimo da robujemo internacionalnim rečima i ako ih ne koristite niste više u trendu, niti poznajte struku, niti ste poznavalac poljoprivrede.
UN: Jesmo li protivrečni, gajimo antipatije prema veleposednicima koji su kupili hiljade hektara, a s druge strane smo nezadovljni malim gazdinstvima. Šta mi u stvari želimo?
– Ja nemam ništa protiv ljudi koji su došli do ogromnog bogatstva, da budem precizan, nisam ja ni protiv Miškovića, ni protiv Matijevića, niti Kostića, već protiv činjenice da je država napravila ogroman propust kada je prodavala društvenu svojinu po 160 do 200 evra po hektaru. Najbolju zemlju u Srbiji. I tu je napravljen najveći kiks. U međuvremenu je zbog uvedenih sankcija poljoprivreda je doživela kolaps u stočarskoj proizvodnji. Velika teritorija Srbije je napuštena, zaparložena, veliki broj sela ugašen, kuće napuštene. Ljudi su jureći prema četiri velika centra u Srbiji, računajući da će industrija još biti živa, zagušili te gradove, kao i neke druge srednje veličine i velike teritorije ostavili napuštene. U međuvremenu je starosna struktura vlasnika gazdinstava postala jako nepovoljna i stanje je postalo zabrinjavajuće i ja bih rekao alarmantno. Nama je poljoprivreda realan sektor. Imamo kvalitetno poljoprivredno zemljište, ljude koji znaju da obrađuju tu zemlju, školovane kadrove koji bi mogli da taj ceo resurs bolje koriste.
UN: Kako se država ophodi prema tom resursu?
– U kontekstu toga država se ne ponaša kao gazda nad zemljom, niti upravlja, niti gazduje sa onim sa čim trenutno gazduje, a to je nekih 500.000 hektara koliko ona ima u vlasništvu, a deo će morati da vrati po Zakonu o restituciji, ali će joj ostati jedna značajna površina i mislim da to što se daje u zakup, a mogu da se oni ljute na moje kritike, više se radi po principu podele plena između lokalnih samouprva, pokrajine i republike, nego što se vodi računa o jednom racionalnom korišćenju zemljišta, o jednom održivom korišćenju sa poštovanjem agrotehnike i vraćanjem kvalitetnog zemljišta posle perioda zakupa. A ono se sada raubuje, što se tiče kvaliteta, i pitanje je kakvo će ostati generacijama koje dolaze da na toj zemlji žive.
UN: Šta je rešenje za to zemljište?
– Obzirom da se razgovara i o promeni Ustava i o promeni Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a on se sada menja, jer mora da se uskladi sa sprazumom sa Briselom, a to znači da se tim zakonom omogući prodaja strancima, fizičkim i pravnim licima od 1. septembra 2017. godine, to sada mora da se usklađuje sa međunarodnim sporazumima, koji su veći od Ustava kao najvećeg pravnog akta države. Mislim da bi naša država tu morala da ima veoma jasan stav. Prvo, da se prirodna dobra nikakvim aktom ne bi smela prodavati. Poljoprivredno zemljište, ali i rudna bogatstva. U pitanju je jedan principijelni stav. Uprkos tome što nailazi na velike kritike u Briselu, predsednik mađarske vlade Viktor Orban je tu veoma decidan i on se izborio, i mogu da ga nazivaju kako god hoće, on se izborio za zabranu prodaje prirodnih bogatstava Mađarske. On je to pitanje uredio referendumom. Kod nas će pre prijema u Evropsku uniju najveći atak biti na taj privredni resurs. Vidimo zahtev nemačkog investitora koji se bavi proizvodnjom mesa, da mu se omogući kupovina 15.000 hektara zemlje. Istovremeno su neke kompanije iz Hrvatske, poput Agrokora kupili velike površine, zatim Žitomlin iz Osijeka, neke firme iz Italije na severu Bačke… Znači, već se to polako arči i prevodi u vlasništvo privatnih investitora. Zemljište u Evropskoj uniji naročito u Holandiji, Danskoj i Nemačkoj, koje je raubovano, baš kroz proizvodnju svinja, mora sada da ide na rekultivaciju, vraćanje plodnosti zemljišta kroz odmaranje zaoravanjem, sejanjem trave, da bi popravili taj organski sloj. I dok to traje nekih pet, šest godina , farmer iz te zemlje mora da juri da traži prostor. Oni su nas na neki način preveli žedne preko vode 2008. godine kada je potpisan sporazum, i mi ćemo njima 1. januara 2017. godine ponuditi sve na izvol’te. To pitanje se mora maksimalno zaoštriti, a to znači da se zabrani prodaja. Nemam ništa protiv da se da u zakup na neko kraće vreme, ali potpuno otuđenje nikako. To je i gubitak suvereniteta nad delom teritorije. Ne može to niko da vam odnese, ali to nije dobro.
UN: Koliko apsorbuje radne snage sektor poljoprivrede u Srbiji?
– Ne previše. Ovi bogati koji su uzeli velike površine, oni apsorbuju jako malo. Oni su angažovali modernu tehniku i ostavaruju visoku produktivnost i to je po meni jedno od najtežih pitanja i ono zahteva ne samo ekonomske argumente, već i političku volju, naročito što smo strancima sporazumom omogućili da kupe naš prirodni resurs.
UN: Koje su još crne tačke naše poljoprivrede?
– To je pre svega finansiranje poljoprivrede, pored malih poseda i zadruga koje su nestale, jer su podvođene pod ideološku, socijalističku tvorevinu, što je apsolutna budalaština. Prošle godine je RTS emitovao sjajan dokumentarni program o propasti poljoprivrednih kombinata, ove godine o propasti našeg stočarstva, to su strašne slike. Nekada smo imali pet miliona svinja, danas imamo tri, imali smo preko dva miliona junadi, danas oko milion. A jedan milion treba da stvaraju generacije. Najviše su stradale svinje, goveda i ovce, a povećao se jedino broj koza, što je za pohvalu.
UN: Ako neke proizvode moramo da uvozimo, zato što ih nemamo, zašto uvozimo pasulj i luk? O čemu se tu radi?
– Mi smo kao zemlja želeći da budemo deo svetskog prostora, ne još uvek Svetske trgovinske organizacije, potpisali na desetine bileteralnih i drugih sporazuma o slobodnoj trgovini. Mi smo sami sebi stvorili problem, jer smo otvorili tržište. To je jedan razlog, drugi je što su nam nestali veliki potrošači. Mi više nemamo veliku armiju koja je bila najveći potrošač pasulja, belog i crnog luka, brojne bolnice, obdaništa, škole, restorane društvene ishrane… Treći razlog je, tehnologija se promenila. Pasulj se sejao kao međuusev, pored kukuruza, jer se kukuruz brao ručno, danas je to nemoguće, jer se radi mašinski. Glavni razlog je što nema velikih potrošača i pasulj je postao skupa roba.
UN: Kao potrošačima nam odgovara da imamo veći izbor i jeftinije proizvode. Kako to pomiriti sa potrebama proizvođača?
– Tu treba zadržati robne rezerve kao instituciju svih cenovnih turbulencija i one nemaju drugu ulogu, nego da spašavaju proizvođača od bankrota kada mu padne cena proizvoda, i naravno potrošača kada cena nekog proizvoda počne da raste i da mu država „pegla“ bar one potrebe za osnovnim prehrambenim prozvodima kao što su brašno šećer, ulje i jedna vrsta mesa.
UN: Koje grane poljoprivrede su pretrpele najveću štetu od liberalizacije tržišta?
– Stočarstvo. Pitanje je perfidnih sistema vancarinske zaštite. Sistemi zaštite kvaliteta kojih je nebrojeno u zadnjih tridesetak godina su takođe jedan vrlo perfidan način da vi sve dok ne uvedete to, oni vam ne daju na njihovo tržište. I taman vi uvedete jedan sistem, oni uvedu drugi, i to će stalno da rade. Te sisteme uvode bogati, ne uvodi sirotinja.
UN: Šta su radile vlade i ministarstava poljoprivrede zadnjih petnaest godina na obnovi sela i privlačenju mladih poljoprivredi?
– Naša je nesreća što smo mi za poslednjih petnaest godina imali trinaest ministara poljoprivrede i deset agrarnih politika. Ja znam da nije lako biti ministar poljoprivrede, jer vam odmah zavrću slavine, čak se ni onih 5% agrarnog budžeta ne poštuje i to je sada ispod 4% ukupnog budžeta, a učešće poljoprivrede u stvaranju BDP-a je 10 do 11%. Dokle god ove cifre ne budu u korelaciji, mi se ne možemo ozbiljnije razvijati. A to znači, bez milijarde evra u budžetu Srbije za poljoprivredu, mi ne možemo očekivati ništa dobro, upravo zbog toga što se u Evropskoj uniji vodi politika finansijske diskriminacije, pa će prvih petnaest uvek imati prednost od sledećih deset, a oni od onih sledećih pet država itd. Nije loš trend da ljudi u ovom beznađu, kada ne mogu da nađu posao odlaze u poljoprivredu i to podstiču neke vlade. Na primer u Vojvodini je pokrenuta čitava akcija kupovine kuća koje se nude mladima do 40 godina, u nameri da tu okućnicu iskoriste za proizvodnju hrane. Ali ako se prisetimo ekonomike poljoprivrede, učili smo da učešće poljoprivrede u BDP-u treba da bude sve manje, da bi drugi sektori rasli. U Americi je učešće poljoprivrede samo 1,5 %, a u Evropskoj uniji ispod 5%. Hrana je sreća za svaku zemlju, ako može svoj narod da prehrani i ne mora da je uvozi, ali mi ćemo tek biti pod pritiscima novih tehnologija. Tako da je ta kupovina kuća za mlade bračne parove, samo radi preživljavanja. Nije dugoročno rešenje.
UN: Šta je sa predpristupnim fondovima Evropske unije, koliko nam pripada po tom osnovu?
– Hrvatska će od ulaska u Evropsku uniju, pa narednih pet šest godina imati 5 milijardi evra, a mi 175 miliona. Oni su to dobili za ruralni razvoj, a kod nas se o tome malo govori. Lepo je do tog novca doći, ali ako mi ne budemo imali prema onoj „u se i u svoje kljuse“, ništa nam neće pasti sa neba. Oni će nam refundirati 50% za projekte, a mi ćemo morati da uzmemo 100% iz banke, a onda vraćati. IPA fondovi nisu baš tako sladak kolač do koga se može tako lako doći. Treba da imamo osposobljene timove, zadruge, stručne službe, a mislim da to kod nas sve nije zaživelo na pravi način . Da li ćemo ih iskoristiti kao što je Poljska, da li će Hrvatska iskoristiti tih pet milijardi, videćemo.
UN: Koliko je užički seljak na dobrom putu?
– Ovaj kraj je svakako prepoznao što mu može donositi najbolji dohodak. To je svakako malina, kao vodeći brend, samo je treba do kraja zaštititi, taj njen ukus, i naravno, pored nje, tu je juneće meso, pršuta i stočarstvo uopšte. To sigurno da. Uvek ste imali dobre proizvođače tovnih bikova i volova, i ja mislim da se od tih volova sa težinom preko 1.000 kilograma pravi najbolja pršuta. Treba da poradite na specifičnim proizvodima od sira, pa to je taj kajmak, neka nosi prefiks „zlatiborski“, pa imate Taru… koristite te geografske toponime da bi zaštitili svoju proizvodnju. To je ono što može da vas stavi na mapu evropskog tržišta. Ukidanjem kvota, a mi imamo kvote za vino, kvote za meso, ribu, šećer i to će jednog dana biti ukinuto.. tako da je ovaj kraj ima intuiciju, kažu i sami ljudi odavde da ovde „duvaju vetrovi preko Drine“, misleći na staru Austrougarsku. Tako da ovaj kraj drže turizam i hrana kao njegov neodvojiv deo. Srbija je hranom držala turizam na celom Jadranskom primorju i ako smo to nekada znali da unovčimo, ne vidim razloga zašto iz ovog kraja, recimo, ne bi išli najkvalitetniji sirevi, najkvalitetnija pršuta i najkvalitetnija malina u Evropu. Ovde mi je uvek kada sam dolazio u Užice falio taj drugi lanac prerade i promocija. Meni je neshvatljivo da naši funkcioneri ne promovišu naše proizvode. Svaki naš predsednik vlade ili predsednik republike bi prvo trebalo da promoviše sok od maline, a ne đus. To mi je govorio kanadski ambasador koji je negde u Otavi kupio neki proizvod od maline na kome je pisalo da je proizvedeno negde u Srbiji, ali se ne vidi dovoljno. Jako malo radimo na promociji naših proizvoda. Nezamislivo je da se ne promoviše užička pršuta na velikim nacionalnim prijemima, jer tu su ljudi koji će to preneti dalje u svet. I tim poslom moraju da se bave i predsednici i premijeri naše države, a ne samo predsednici privredenih komora, proizvođači ili turističke organizacije. To govori i koliko nacionalno osećate da je neki proizvod vaš. Ako Arapi znaju da promovišu svoj „kus kus“, pa Marokanci nešto drugo… ,pa Jaser Arafat mi je promovisao jelo „knafa ala Gaza“ , kada sam nekada predvodio jednu privrednu delegaciju u Palestini. Političari moraju da promovišu. Gledao sam kako Francuzi promovišu svoju paštetu od guščije džigerice, pa to je čitav ritual. Nešto fenomenalno. Uvek ćete kod Zavoda za intelektualnu svojinu lakše proći, ako štitite neki vaš proizvod bližim lokalitetom. Recimo, reč „šljivovica“, ne može niko da zaštiti, Evropska unija je svojim propisima to stavila ad akta, jer ima je u Italiji, u Slovačkoj.., ali mi možemo da napišemo „zlatiborska šljivovica“, kao što su, recimo, Grci zaštitili svoj sir.
LJ.K.
