Приватизација ФК “Слободe”
Уверена сам да ће у среду, када овај број Ужичке недеље буде на трафикама, већина информација из разговора са Сашом Туровићем, бизнисменом из Чикага који је заинтересован за куповину ФК “Слободе” бити застарела, можда ће процес приватизације “Слободе” коначно бити и завршен, или ће се нагађања о томе ко, зашто, када и са колико новца купује ужички фудбалски тим наставити у недоглед. Текст шаљем у недељу увече (2. јул 2017.), после нашег суботњег разговора у ресторану “Топаз”, чији је власник Бранко Паликућа, такође један од заинтересованих да се у ужички тим уложе здрава средства, клуб подигне на ноге, рачуни одблокирају и започне светла фудбалска будућност.
Информације су претицале једна другу претходних недеља, дајући право свима нама (рачунајући и мене која пишем ове редове) да и даље мислимо да знамо све о фудбалу и политици, али да о политици фудбала не знамо баш ништа. Догађаји су потврђивали да, ма колико да су игре прљаве, увек могу бити још прљавије, и да дефинитивно трауматично могу оштети мозак, нарочито онима који је само гледају.
Саша Туровић, бизнисмен који је у Чикагу од 2002. године, стигао је на разговор после утакмице у којој је “Chicago Fire” победио екипу Ванкувера, радостан због још једног успеха његовог пријатеља, Вељка Пауновића, са тимом у коме однедавно игра и Бастијан Швајнштајгер. Разочаран због отезања договора са управом клуба “Слобода”, а на моје питање да ли намера да купи “Слободу” има додира са лудошћу, Туровић каже:
“Не верујем да је лудост то што желим да помогнем да један клуб са дугом историјом и значајним потенцијалима изађе из кризе и поново постане велики. За то имам одличну екипу сарадника, Западна Србија заслужује да има тим у рангу Звезде и Партизана и ја сам уверен да то можемо реализовати. Суштина је у томе да клуб поставимо на здраве ноге, а онда да га развијамо из сопствених ресурса, да од пионира градимо будуће омладинце и сениоре, да то буду деца из Западне Србије, да у том клубу одрастају, у њему стасају и постану велики.”
Новац којим би ФК “ Слобода” био приватизован већински би дошао од Саше Туровића, чији је главни посао шпедитерска фирма “ICE”, али и од других инвеститора, са којима је заједно у Чикагу основао Спортску академију “Србо Стаменковић”.
“У оснивачки капитал академије нас пет смо дали по 100.000 долара, десетак других људи ће уложити по 20.000, то су значајна средства и сасвим довољно за старт, а улагачи су људи из Западне Србије, који су овде у Чикагу. Наравно, ни мени ни њима није јасно одакле се сада као износ дуга помиње износ од 643.000 долара уместо почетних 520.000 еура и ко може да гарантује да тај дуг неће бити и већи и да нас, после евентуалне куповине клуба, неће потпуно поклопити. Мада, ништа од тога не чуди, јер су рачуни клуба 5 година у блокади, две ревизорске фирме нису успеле да евидентирају прецизно јасно стање, па се ствари тиме само додатно компликују”- додаје Туровић.
Идеју за куповину Слободе добио је у мају, како то обично бива сасвим случајно, касније је ступио у контакт са градским властима и управом клуба и, како је мислио, ступио у озбиљне преговоре, који би се могли брзо реализовати склапањем уговора. Можда је и сам, иако озбиљан бизнисмен, пренебрегао чињеницу да је фудбал у Србији и даље у сивој зони (са више од 50 нијанси сиве), да су многа легална питања неразрешена, али и да, сасвим извесно, има подметања клипова.
На моје питање шта он, заправо, купује – да ли купује удружење грађана, предузеће, играче (стадион и просторије свакако не, јер је то власништво Града), Туровић каже:
“Ми Срби из Америке купујемо грб клуба стар 92 године, купујемо таленте пионира из школе фудбала, који су трећи тим пионира у Србији, купујемо тим, са пар евентуалних измена и, свакако, променом стручног штаба и тренера. Ми желимо да од постојећег ресторана направимо клупски ресторан за играче, са квалитетном нутриционистичком исхраном, желимо да купимо аутобус за тим, да фудбалерима изградимо објекте за становање (изградња је почела, али је нестало средстава). Желимо да у Кремнима, где су добри услови за тренинг, направимо терене, да проширимо градско одмаралиште у Бечићима и прилагодимо га спортистима. А све то радимо баш сада, када су српски фудбалери и фудбалски стручњаци у Америци веома популарни, уз помоћ тренера “Chicago Fire” и других, који су европски фудбал на најбољи начин имплементирали овде, у ову земљу, која ће бити жедна наших играча. То су наши дугорочни планови. Са градоначелником Ужица, Тихомиром Петковићем, сам у контакту, а од пре неки дан више нисам у контакту са управом Слободе, јер су они одбили свој сопствени предлог уговора. Припреме за нову сезону већ треба да почну, треба организовати клуб на здравим основама, а мени се чини да свакога дана може да искочи нека нова признаница, која би постојећи дуг повећала, а тиме и довела у питање склапање договора. До мене је стигла информација како су људи из управног одбора Слободе практично утаначили посао са Јараковићем и Пеличићем, иако поменути двојац искључиво занима улагање у први тим! А ја сам од првог дана преговара наглашавао како ћу подједнако водити рачуна и о сениорима и о свим млађим категоријама. А о додатним улагањима у инфраструктуру и да не говорим. Због чега напрасно, Бешевић и његови сарадници, прихватају очигледно неповољнију понуду, није тешко одгонетнути. Свима је јасно као дан да актуелно руководство пошто-пото жели да наплати лична потраживања и да се склони са сцене. На тај начин су Јараковићу и Пеличићу омогућили да на мала врата преузму Слободу, односно, први тим. Притом, одговор на питање зашто они нису тражили гаранције за комплетан дуг као ја, него су само ишли на варијанту намирења потраживања дугова чланова УО, знају само они! – додаје Туровић.
Амбициозан план Туровића и његових пријатеља из Чикага предвиђа и отварање стотинак нових радних места, а он верује да у Ужицу постоје људи који једва чекају да добију те послове и започну да раде нешто добро.
“Ја знам да у Ужицу и околини има много вредних, квалитетних људи који се радују оздрављењу “Слободе” и да ће радо засукати рукове и заједно са нама прионути на посао. Али, ако договор пропадне, ако се то не деси, ми ћемо радо и свим срцем помоћи кошаркашке клубове, или ФК “ Јединство Путеви” или “Севојно”. Ја сам већ спонзор ФК “Борац” из Чачка, у коме се одмах види напредак, након улагања средстава, а очигледан је и напредак у ТВ “Лав”, чији сам сада власник, која је постала регионална телевизија, са студиом у Чикагу, ускоро и на Мећавнику и која се може гледати у целом свету у оквиру НЕТ ТВ. То су, надам се, довољне гаранције и потврда озбиљности мог пословања. Ако се договор постигне, ја видим Слободу у Супер лиги, као стабилан и популаран тим, и видим пионире и кадете, који ће бити везани за Спортску академију Чикага, а не уз менаџере који ће их куповати и продавати будзашто. Са нашим плановима је упознат и амерички амбасадор у Београду, а уз потпуну транспарентност и финансијску стабилност, сигурна сам да Слободу чека лепа будућност. Ако се не деси, ја нећу бити разочаран, али нећу ни одустати од улагања у нашу земљу и јачање региона западне Србије.”
Сигурна сам да ће ова прича о најважнијој споредној ствари на свету, о игри са 22 играча и хиљадама судија, и даље пунити странице новина, да ће дриблање и шутирање бити настављено, да ће се многи наћи у офсајду, и надобијати црвених картона. Али, пошто нада последња умире, ја ипак, чисто локалпатриотски, верујем да фудбал, макар у ужичкој Слободи поново може бити “више од игре”.
Мила Филиповић, Чикаго
