A može ovako: jedno strašno vreme, u kome su postojali ljudi koji su mrzeli život, a voleli smrt…
Jednog od onih lenjih i dosadnih letnjih beskrajno dugih dana, teretni voz, tačno po redu vožnje, i tačno na stanici, zaustavio se poslednjim vagonom tačno ispred kapije dvorišta Jedne Mame… Ona se ljuljala na njoj, svoj rasklimatanoj, proizvodila je urnebesno neprijatne uhu zvukove, očekujući neko čudo, ili bar kišu, da zagazi u baru i nožnim prstima zamesi malo blata od kojih bi kasnije možda mogla da izmašta i nešto veličanstvenije, kad je začula dubok lavež. Dolazio je iz poslednjeg vagona čija su vrata bila tek odškrinuta. Skočila je s kapije i uputila se ka tom lavežu. Nije mogla da otvori tešku metalnu skalameriju. Dodatna nevolja – u blizini nije bilo nikoga ko bi mogao da joj pomogne… A na sve to – pomalo se i plašila, jer zvuk koji je dopirao do njenih nežnih dečjih ušiju nesumnjivo jeste bio lavež, ali… ne zaboravite, bilo je to doba kada su deca još uvek verovala u Deda Mraza, vile i veštice, postojanje Kraljevića Marka i srećne završetke svake životne komplikovane situacije.
Možda je mešanac vuka i lava, mislim da sam pomislila, oprezno se prbližavajući vratima zadnjeg vagona… mogla sam da provučem ruku, što se nisam usudila, ili da gvirnem jednim okom, što mi se učinilo manje opasnim. Nešto vlažno i toplo liznulo me po licu… Osetila sam neobičnu milinu u srcu uz istovremeno njegovo poskakivanje od uzbuđenja…bio je, bio je, bio je to – pas. Pružio je šapu…bila je… bela, čupava preko svake mere…
’’Šta to pokušavaš’’- nioktuda se pojavio i upitao komšijin sin (tuče petkom) noseći u rukama komad mirisnog vrućeg hleba i još mirisniju domaću kobasicu…
Izmislila sam u trenutku: – Poslali su mi psa…vozom. Ne mogu sama da otvorim vrata. Pomozi mi!
To je bila moja Prva živa i netopljiva Pahulja…Ona koju je njegov tata tukao do smrti.
Jednostavno čovek nije voleo pse. Uznemiravali su ga. Remetili su njegov dnevni ritam, prekidali ga u snu ili na javi, svejedno… Bio je to, sada znam, u stvari čovek koji uopšte nije voleo život, niti bilo šta živahno. Mnogo kasnije od onog dana, u kom je jedno belo čupavo kučence, palo ubijeno prvim udarcem motke u njegovoj ruci, još uvek je bio željan krvi… Imao je skoro 60 godina kada se javio kao dobrovoljac za rat u kome nismo učestvovali. I vratio se iz njega još suroviji, nego što sam ga pamtila iz detinjstva pored pruge.
Tada već nije bilo ni pruge, ni Ćire, ni nekadašnje dece, samo ruševine onih kuća i odjeci onih sećanja, poneki slučajni radoznali prolaznik verovatno zapanjen činjenicom što ta divna travnata dvorišta zjape prazninom.
Jedna Mama odselila se, takođe, u drugi kraj grada u veliki stan na prvom spratu. Bez dvorišta. Srećom, ne za dugo.
Posle nekoliko meseci, od onog strašnog dana u kome sam otkrila njeno krzno obojeno krvavo crvenim… i kada sam je sahranila uz pomoć oca koji nije ni pokušavao da sakrije suze, na tom mestu posadila sam svoje prvo drvo. Sada je to jedna mala šuma raznovrsnih stabala baš na deliću tla koje je postalo moja Čarobna Šuma sa svim sadržajima koje takvo mesto treba da ima, a da bi moglo da zadrži one potrebne zvezdice. Zvezdice koje su oznaka za sve Čarobne predele Ljudi koji nikada neće prestati da, u tamnim i teškim trenucima, izvade krila mašte za spas…
Bilo je to mesto koje je moj otac kupio za mene onog dana kada sam ostala bez dvorišta svog rođenja. Poklonio mi je za 15.rođendan najlepši poklon ikada ono isto parče livade u planini na kome smo sahranili Pahulju i posadili prvo drvo buduće Čarobne Šume. Ponovo sam dobila maštalište skrivalište. Svoj lični komad tla i neba iznad njega sa svim pripadajućim pogodnostima koje vlasnik neba i dovorišta istovremeno može da ima po zakonima Čarobne Šume…
Dušica Pavicević
