Raščišćavanje terena za novi investicioni ciklus?
NEKA SE PRIPREMI… MALI PARK
Ako je neko do sada naivno i verovao ili se uzaludno nadao da se Vučić promenio, posle današnjeg dana, dileme nema, isti je to „onaj“ Vučić, samo što je dlaku promenio. Kada ovo kažem, ne mislim na jučerašnje spontane salve zvižduka, već na njegovu današnju drsku i nervoznu rekaciju na pitanja novinarke RTS-a povodom te vaterpolo blamaže, koju su popili, ako još ima nekoga da to ne zna, Nikolić, Mali i Vučić. Iole razumnu osobu, ovakav spontani protest, kad mu vreme nije, dobro bi zabrinuo i naterao na razmišljanje, i, sasvim sigurno, primorao na pristojniji odnos prema javnosti, ali ne i onoga ko misli da mu je svaka zlatna, ko je osvetoljubiva, umišljena veličina i koji, očigledno, misli da može i da mu je dozvoljeno da svima popuje, što su, oduvek, i bile primarne Vučićeve osobine. I ne samo njegove. Naši bolesni političari, i u Beogradu, ali i u Užicu, misle da mogu, samim tim što su na nekoj funkciji, gospodariti svim i svakim u ovoj državi, ne shvatajući, u toj svoj bolesnoj uobrazilji, da se pristojan broj ljudi odavno nikoga ne plaši, pogotovu ne tih ispraznih i umišljenih „kravata“. I taj broj slobodnomislećih svakog dana je sve veći i veći, ali to oni, opijeni svojim „značajem“, uopšte ne vide. Pošto im njihove snishodljive partijske kolege podilaze, nadajući se zaposlelju u javnom sektoru ili nekom dobrom biznisu ispod žita, oni su vremenom počeli da žive u paralelnom partijskom svetu, misleći da i svi ostali građani tako misle i da se moraju ponašati kao sluge pokorne. Otud i tako burne Vučićeve reakcije… Momak se preigrao…Kao što se i u Užicu poslednjih godina preigrala gomila kulova, koja misli da mogu iz potaje upravljati ovim gradom. Istini za volju, mogu još neko vreme, lokalni izbori su blizu, pa možda na stanačku organizovanost još ovaj put prevare narod, ali ubrzano sazreva svest da je potrebno samoorganizovanje građana i, mimo postojećih političkih partija, pravljenje izbornih lista i učestvovanje na izborima, kako lokalnim, tako i republičkim. Svakim danom dopiru glasovi da se po većim gradovima Srbije ljudi polako samoorganizuju, najčešće slobodnih profesija, jer je sve očiglednije da nas iz ovakvog beznađa i otimačine, ne mogu izvesti oni koji su nas u ovo i uvalili, a to su sve postojeće partije, bez izuzetka. Svedoci smo da se poslednjih godina porezi i drugi parafiskalni nameti konstanto uvećavaju, pa je jasno da su partije rešile da probleme rešavaju preko narodne grbače, dok je njima, uprkos krizi, ova zemlja Eldorado. E, tako više neće moći. Sa druge strane, u već decenijske laži o smanjenju parazitskih birokrata, niko im više ne veruje, i džaba je što nas ovih dana Kori Udovički ubeđuje da taj proces samo što nije započeo, kada nam je to isto pričala dve godine unazad, a sve je suprotno rađeno. Zato u politici više ne sme biti mesta za one koji će tako obezbediti posao i platu, najčešće prvu u životu, već će našim gradovima, kao svuda u svetu, upravljati ljudi koji su se decenijama dokazivali u poslu i kojima će rad za bolji grad biti pitanje časti i ugleda. Čak je i Jovo Bakić, posle avanture sa Stefanovićem, napokon, shvatio da se od ovakvog stranačkog materijala pita ne može praviti, već se moraju tražiti potpuno drugi ljudi, izvan tog klijentelističkog kruga.
Ipak, više od svega, pa i od Vučićeve (ne)pritajene bahatosti, brine me prilična nezainteresovanost mladih ljudi za društvo u kome žive, a još manje za njegovo menjanje. Prosto mi je neshvatljivo da je tako, ali se to sve više ističe kao začuđujuća i zabrinjavajuća činjenica. Konzumentski prihvataju svet onakvim kakav jeste i gledaju koliko mogu da otkinu za sebe. Ne znam da li je to znak apsolutne zrelosti ili, naprotiv, apsolutne nezrelosti, jer ima argumenata i za jedno i za drugo, ali, sviđalo se to nekome ili ne, izreka da na mlađima svet ostaje, nije floskula, već notorna činjenica i nije pohvala mladosti, kako sam je nekada tumačio, već teška obaveza. Ukoliko je tačno da to njih ne zanima, onda nikome dobro biti neće, ni nama, ni njima.
I, kad se već bistrim visoku politiku, ne mogu a da ne pomenem i cirkus sa maketom raketnog sistema S-300. Dođe potpredsednik vlade jedne veeelike države i, javno, predsedniku vlade druge države, uruči plastičnu igračku… Može li luđe? Pošto vesti pratim uglavnom preko interneta, prvo sam pomislio da sam nešto pogrešno protumačio, ali, kada sam shvatio da nema greške, da je taj Rogozin uručio Vučiću plastikaner, nisam mogao, a da se ne zacenem od smeha… To ozbiljne države? To ozbiljni političari? Pa, ako je hteo da mu uruči maketu, zar to nije mogao na sastanku, već je morao pred svima, na konferenciji za štampu? Po toj logici, sutra, kada dođe Bajden ili neki drugi važan Amerikanac, on bi Vučiću trebalo da uruči plastičnu figuricu Kapetana Amerike ili Ajron Mena… Neverovatno….
Suma sumarum, činjenica je da su i u svetu tumbanja velika, kako ekonomska, tako i geostrateška, i sve to, uz ovu teško rešivu ekonomsku srpsku enigmu, daje prilično pesimističnu sliku godine pred nama. Ako u taj mozaik uklopimo i ovo lokalno političko beznađe, u kome je gradska vlast, što reče odbornik Rile, već prodala sve dobre lokacije, tako da im za 2016. godinu jedino preostaje prostor Malog parka, onda mi ovog 13. januara, na dan Srpske nove godine, samo ostaje da nam svima poželim puno, puno sreće… Tako će nam biti potrebna….
Znam, reći ćete, zna se ko se u sreću uzda, ali, zar nam je neka druga makroekonomska poluga preostala?
Dušan Đurović
