Руске салате је нестало пре пар дана, а ладно прасеће престало је да нам излази на уши. Потребна је добра шетња да се испумпају шлауфи око стомака. Знајући српску страст за преждеревањем у благе дане и статистика каже да шетњом килажу скине само један у пет милиона. Ипак, шета се, а шетње које се шире по Србији полако љуљају брод и шире заразан ефекат ослобађања од страха. Тиме изазивају прекомерну нервозу код представника власти и из њих извлаче оно најгоре. Ужичани, пословично самодопадљиви, за сада се праве мртви. Последњи значајан догађај који је овде окупио већи број људи су били смрзнути пилићи у “Лидлу”.
Неки више воле да се возе аутобусима. Оно више морају, него што воле, али ко их пита? У питању је дочек најомиљенијег извозног бренда Русије. После руске салате, наравно – тамошњи председник. Нисмо волели Горбачова и Јељцина. Били су некако меки, један срушио Берлински зид, онај се лизао са Америма, заударали на демократију, а демократија и Русија нису за исту реченицу. Руски вођа бре треба да буде војник, жандар, шпијун, да га се плаше, да прети, да завађа.
Сад ће наши пажљиво изабрани и прикупљени представници из целе Србије да се прикупе, клекну пред председником друге државе и покажу захтевану количину родољубља. Мислио сам наивно да је патриотизам приврженост сопственој држави и пореклу, али морам признати да сам се мало поколебао када су напредњаци са истим жаром клицали и Шредеру пред неке изборе, оном истом што је наредио бомбардовање, тачније “ничим изазвану агресију злочиначких фаланги”. Тада је ваљда и онај Клинтон био у истом колу, што није ни најмање засметало нашем визионару од бившег првог потпредседника владе, да му пред америчке изборе уручи српски чек на пар милиона зелених новчаница.
“Путинијада”, баш као и свака “купусијада” и “мудијада”, проћи ће скромно, трајаће кратко, са једином разликом што на те остале “јаде” људи иду својевољно, а на ову их, уцењене, довлаче на силу. Али не и за “џ”. Ето, сви који из Рипња крену за Београд дне 17-ого да дочекају светого Путиного, добијају по 5 литара млека. Браћа из Лесковац понесу наполитанке, Панчевци шећер и ето жураје ниотккуда. Мало чуди што странка са највећом подршком мора да пакује народ у бусеве, а не мобилише своје гласаче са Палилуле или Вождовца и тако на много простији и неупоредиво јефтинији начин прикупи зацртаних 70.000 плаћених клицача туђем лидеру. Немогуће да број гласача у Београду тако драстично истопио? Мрзитељи би рекли да и нису били баш сви из Београда, али то су мрзитељи, па их не треба слушати. Срећа у несрећи, Јин у Јангу, Омер у Мерими, је то да, за разлику од овдашњих демократских избора, на “Путинијаду” не могу доћи упокојени који и даље успешно гласају.
Популарна дисциплина је повлачење паралела са контрамитингом којим је Милошевић покушао да започне грађански рат у Срба. Заједнички су само аутобуси и организован долазак. Њега су његови тада волели, овога се плаше, иако би он највише волео да га воле. Нормалан човек не воли онога кога се плаши. За екстреме по том питању задужен је познати синдром који потиче из Стокхолма.
Од Путина још нисмо добили ништа, а каћемо не знамо. Неки ће добити орден због кога би сад сви требали да паднемо у несвест, а нисмо падали ни кад је исти окачен на Богољубова тајкунска прса. Поред НИС-а и сада вероватно “Петрохемије” ми можемо да му дамо још само држављанство, па да постане Србин као Додик, Стивен Сигал или Себастијан Гица, румунски контроверзни бизнисмен. И Трамп је својевремено постајао Србин, сећате се, и то кад је победио жену онога са почетка текста што им је онај носио паре за кампању.
Садашња, на изборима са затамњеним стаклима, изабрана власт успела је да нас посвађа са свима И да заједнички живот на Западном Балкану учини још недостижнијим. Ствара се привид да нам још само Русија може помоћи, а у чему не зна се, јер нико не зна ни ‘’п’’ од неког плана за нешто. Нико живи ни овде ни напољу не зна шта очекује. Ми смо се навикли на најгоре, па нам мало лакше, иако нас ни то не вади из ничега.
Плаше нас да после Косова иде Санџак, потом Војводина и Мачва. Смишљено увлаче народ у параноју која је само изговор за немоћ да власт организује друштво, дигне згажене институције из блата и почне да се бави питањима од животне важности грађана.
Убеђују нас да је највећи стандард оличен у најмањој плати у Европи, а да је све то сасвим океј, ако си најгласнији и најбезобразнији. Што се више дереш, више си у праву. Буди простији и примитивнији, више ћете поштовати. Неће. Ни поштовати, нити те се плашити, и то све већи део народа схвата.
Ова власт је зајахала 2012. године са обећањем да ће похапсити лопове, тајкуне, дилере и остале кочничаре бољитка, да ће спречити корупцију и криминал, а ево тек сада, седам година касније, припрема мере за борбу против корупције и криминала. Као и увек, сам, иако ненадлежан, један човек доноси законе о доживотној робији. Без јавне расправе, става највиших судских институција, адвокатске коморе, само уз декорацију од три корисна фикуса иза њега који повремено трепну. Опет сам мислио да законе доноси Скупштина, али ‘ајде. Нешто ми се јавља да ти нови закони нису предвиђени само за насилнике и силоватеље, већ да су намењени његовим политичким противницима, за дела типа “државни удар” или “рушење државног поретка”, која су само прошле године стотинама пута најављена са страница државотворних таблоида. Најсвежија предизборна активност обележена је хапшењем криминалаца чланова само једног клана. Кавач like this. Онај који је без маске у сред белог дана убио човека док је уносио колица за бебу у кола на Бадњи дан, смешећи се после у камеру, још није ухапшен.
Ипак, главно јело за среду 16, јануар биће сервирано на улицама Београда. Са благим укусом слободе и преливом од бунта кусаће га десетине хиљада храбрих и још увек непокорених грађана у шетњи којом се одаје помен ликвидираном Оливеру Ивановићу и шаље се опомена његовим убицама. Највеселија балканска удовица старлета неће бити у том строју, иако не силази са телевизија, упорно покушавајући да одврати људе од помена покојном мужу. Газда јој алергичан на све врсте хода и ходаче. Паметном довољно.
Од јела са роштиља замало да добијемо бизона, а као десерт имали смо одликовање премијерке у комшилуку, чиме је ускочила у исти тањир са већ раније одликованим ратним злочинцима деда Ратком, доктор Дабићем и политичким оцем Шешељом. Из прекодринске колевке демократије бежи се скоро па као из матице, а један који се борио да расветли убиство свог детета, морао је да потражи азил у Аустрији, јер би и њега да ‘апсе и ућуткају да им не смета и нe нарушава тамошњи бољитак.
Да није смешно, било би претужно, али мора се пренети и изјава дигиталне принцезе, која напада прошлу власт да је у школе увела предмет ‘’Руке у тесту’’, мислећи ваљда јадна да се стварно ради о правом тесту. Реч је о програму “Hands on test”, у којем деца изводе једноставне експерименте, да би схватила природне појаве и не месе теста, већ разгибавају мождану масу, а и ‘’тесто’’ се на енглеском не каже “тест”, што би неко ко је силне школе изучио у иностранству требао добро да зна. У свом последњем твиту опозицију је назвала ‘’талибанима’’.
Она вишњица на врху колача нам је стигла из непријатељског Њујорка и још непријатељскије Скупштине УН, у виду селфија малолетног сина прве српске плавуше који је са акредитацијом засео на место предвиђено за званичне представнике Србије. Наравно да су сви уједињени хејтери са друштвених мрежа одмах почели да питају како, зашто и пошто, па је и она морала да одреагује и као свака мајка заштити своје младунче. На таква постављена питања одговорила је баш као и сваки члан чопора. Препознатљиво, заменом теза. Откуд он тамо? Опозиција је олош. И шта ћемо сад? Ништа. Пристави једну слађу, једну средњу и две киселе, па да се растајемо, ионако рекосте да немате шта да причате ни са ким ко вам се не диви до избезумљености.
А ако неко баш хоће да плати, потерајте и бутељку Пингуса.
Цијена? Права ситница.
Скоро као једна гувернеркина плата, око 600 сома динара.
Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1003)
