Косовска квадратура круга

Од убиства Зорана Ђинђића у једном делу српске јавности постоји уверење да је узрок премијерове смрти био његов план за решавање косовског питања
Тај план се у основи сводио на територијалну поделу Косова, која би започела конфедерализацијом севера Косова и остатка његове територије. План је даље подразумевао да се на неумитне албанске кораке ка безусловној независности и дезавуисању идеје о конфедерализацији Косова одговори проблематизацијом Дејтона. Циљ је био да се с тим притиском на међународну заједницу иде онолико далеко колико би њој требало да схвати да јој је боље да подели конфедерално Косово него конфедералну Босну и Херцеговину.
Другим речима, према овом конспиративном наративу, Ђинђић је главом платио своје залагање да се о Косову и Републици Српској одлучује истовремено, по истим принципима, које је за извесне стране центре моћи било неприхватљиво и на које они нису имали другог одговора до убиства српског премијера.

Међутим, колико год Ђинђићева визија решења за проблем Косова била заснована на рационалним аргументима и колико год била провокативна за међународну заједницу, она је много већег противника имала на унутрашњем плану. Ђинђићево залагање да се питање статуса Косова реши демократским путем и на рационалним основама кључног противника је имало у ирационалној природи српско-албанског сукоба и у идентитетској димензији Косова за сукобљене стране.
Једна студија из 2006. године пружила је сугестивне доказе о томе како сукоб који проистиче из „светих вредности“, за разлику од сукоба узрокованог световним вредностима, код људи мења начин размишљања о могућим начинима разрешења. Ако је реч о сукобу због овоземаљских вредности, попут територија, одлучујући може постати резон који води до спремности на препуштање територије уз материјалну накнаду. Примери Аљаске и Луизијане то добро илуструју.

Али ако се сукоб сагледава у категоријама светог – као што је „света земља“ – одлучни покушаји да се сукоб разреши могу да воде у његово заоштравање. Та теза је тестирана у истраживању међу особама умешаним у израелско-палестински сукоб, који многи, на обе стране, сагледавају у категоријама светог. Истраживање је потврдило тезу да ће људи реаговати с ужасавањем и снажно се успротивити сваком покушају компромиса у погледу светих вредности који би водио ка некаквом решењу.
Рационално објашњење за овај парадокс је на трагу религијског морала као еволуционе алатке за учвршћивање веза у сложеним друштвима (видети детаљније у Ara Norenzayan, Big Gods: How Religion Transformed Cooperation and Conflict). Понуда да одустанемо од нечега што нам је свето заправо је понуда да раскинемо моралне везе с друштвом. Ако остали припадници групе доживљавају неког члана као особу спремну на гажење привржености заједници, то ће маргинализовати и поткопати репутацију тог члана у групи или друштву. То је ребус у коме се налази садашња власт у Србији, на шта ћу се вратити касније.

Представа Косова као свете земље у српском наслеђу, историји и култури најснажнија је препрека свим решењима косовског статуса која подразумевају отцепљење или поделу те земље. С друге стране, представа Косова као земље стечене „светом“ борбом за слободу албанског народа тај проблем усложњава из другог смера. На први поглед изненађујуће, у таквим ситуацијама сукобљене стране пре се одлучују за тензију која проистиче из тзв. замрзнутог конфликта, чак и по цену материјалних губитака и угрожавања физичке безбедности.


У сукобима те врсте, завађене стране дају предност нечему што се у међународним односима назива онтолошка безбедност (на интернету је доступан сјајан рад Филипа Ејдуса на ову тему). Појам онтолошке безбедности подразумева искуство себе као целине, ентитета који постоји и траје у времену. Не ради се о безбедности тела или територије, већ о безбедности идентитета и нечијег субјективног осећања ко је он. Онтолошка безбедност се постиже рутинизирањем свакодневних активности, чиме се егзистенцијална питања остављају по страни. Те рутине стварају заштитну чауру која неки субјекат штити од стрепње и неизвесности.
Због тога државе, нарочито у случају дуготрајних сукоба око „светих“ питања (Израел, Палестина, Косово…), радије одржавају рутинизиране или замрзнуте конфликте са својим непријатељима него што желе да их напусте и прекину. Такав прекид можда би довео до повећања физичке безбедности, али би истовремено угрозио контролу и предвидљивост понашања и прекинуо биографски континуитет актера.

Ако би дошло до наглог прекида тих наратива и рутина и ако је осећање идентитета угрожено, а биографски континуитет прекинут, државе бивају „осрамоћене“ и доспевају у стање онтолошке небезбедности и губитка способности за деловање у односима с другима. Због психолошког значаја који имају за одржавање онтолошке безбедности, рутине је тешко променити без обзира на то да ли су оне конфликтне и кооперативне. Ово, на пример, може да објасни зашто Српска и Руска православна црква, упркос астрономској анахроности јулијанског календара, Божић и даље прослављају 7. јануара, а не 25. децембра.

Има, наравно, и другачијих погледа. На сајту Пешчаника, баш на Видовдан 2018. године, освануо је интригантни чланак српске историчарке Дубравке Стојановић „Замрзнути Видовдан“. Она у њему заступа тезу према којој је труд политичких елита да се „замрзне Косово“ мотивисан тиме што су сви режими и све идеологије успевали да у Косову пронађу идеалан простор за манипулације. Другим речима, разлог зашто је важно да се ту нипошто ништа не промени је тај што „замрзнуто“ стање одговара свим властима и свим кандидатима за власт. Вечно отворено питање Косова се од свих свесно користи као средство за спровођење уских политичких циљева и зато нема решења косовског питања.
Нема сумње да у оваквом расуђивању делимично има истине. Али из претходног излагања је јасно да то може бити само један пар рукавица. Разлози за изостанак компромисног решења косовског проблема су много дубљи и тичу се суштинских идентитетских питања једне државе. Иако политика „замрзнутог конфликта“ може деловати ирационално са становишта материјалистичког приступа безбедности, са становишта онтолошке безбедности, она је разумна. Такав избор омогућава одржавање наратива који државе имају о себи. А без наратива, држава нема идентитет, нема целину и концептуално не постоји.

У томе се састоји величина изазова сваке власти у Србији која је суочена с решавањем косовског питања. Писмо проф. Слободана Самараџића колегама с Филозофског факултета у Београду у коме објашњава зашто није потписао њихов текст подршке актуелним грађанским протестима у Србији наишло је на оштре осуде противника Вучићевог режима. Ипак, Самарџић је у једном суштинском смислу у праву, под претпоставком да се Вучићев режим заиста обавезао на правно признање Косова.
Логика је следећа. Решавање косовског питања је услов свих услова који је Запад поставио пред власт у Србији. Све друге тема према теми Косова за Запад су периферне. Косовско питање по својој природи толико је сложено и дубоко да се не може решити демократским путем. До трајног, „одмрзнутог“ решења могуће је доћи једино на недемократски начин у коме кључну улогу мора да има аутократски лидер са изразитом подршком у народу, који не мора да доказује да је „добар“ Србин.

Запад је Вучићу дао одрешене руке да реши питање Косова по сваку цену, па чак и по цену девастације унутрашњег правног поретка земље. Последице његове недемократске и аутократске владавине узрок су оправданих протеста широм Србије. Међутим, ако је Косово conditio sine qua non поштовања европских вредности и даљих европских интеграција Србије, за које се сви релевантни политички чиниоци залажу, онда изазов решавања косовског проблема све Вучићеве наследнике поставља у исту позицију као и Вучића.
Или би они то питање, по ултиматуму Запада, решили на једини могући, недемократски начин или би морали да одступе и уступе место некоме другом да то реши уместо њих, као што је Тадић Вучићу. И то је разлог зашто се у тзв. Уговору с народом који је опозиција у Србији ових дана представила јавности ниједном речју не помиње Косово.

Александар Дивовић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.