Meandri Uvca

IZLET ZA PAMĆENJE

Dođe i taj dan. Posle višegodišnjeg prenemaganja, napokon odlučismo da sa Mijuškovićima odemo na izlet i posetimo kanjon Uvca. Bio sam ko zna koliko puta na Sjeničkom (Uvačkom) jezeru, uglavnom u Šaponjića zalivu, video sam i beloglave supove, kada smo išli u gornji tok jezera Kokin brod (Zlatarsko jezero), na Pavlovića most, pa sam mislio da to jezero nema više šta da mi ponudi, ali sam se ozbiljno prevario. Zato, ako imate želju, nemojte se predomišljati, iskoristite ovo lepo i mirno vreme i posetite ovo jezero, biće to vikend za pamćenje…

Došli smo na jezero malo pre deset časova i začudili se brojem turista koji su se ukrcavali u usidrene čamce i brodiće. Reklo bi se da je beloglavi sup preneo dobar glas o ovom jezeru duž svih hiljada kilometara koje ume da preleti i opet se vrati.

Vožnja je bila izuzetno prijatna. Ljubazni Mišo Kovačević (064/653-1610), kapetan naše bele lađe, trudio se da nas animira faktima o jezeru, raznim istorijskim i urbanim legendama, pa je vožnja, koja sve zajedno traje skoro pet časova, vrlo brzo proletela. Prvo smo doplovili do Ledene pećine, koja je ekstra bonus i pravo otkrovljenje ovog izleta. Ako zanemarimo izuzetno loš, čak i opasan, pristup (gomila čamaca se tiska oko jednog jedinog maleckog metalnog stepeništa), pa i to što u pećini nema osvetljenja (jedini izvor svetlosti je nekoliko baterijskih lampi), zaista ima šta da se vidi.Temperatura u pećini je, ako se ne varam, 8 stepeni, pa nije zgoreg poneti neku laku jaknu, da se ne bi smrzli, kao što je bio slučaj sa nama, jer je pećina prilično dugačka, a temperatura napolju je bila skoro 30 stepeni…. Pećina je izuzetno bogata ukrasima, ali nedostatak svetla otežava uživanje u ovom vrhunskom vajarskom poduhvatu Majke Zemlje. Očigledno je da lokalna turistička organizacija mora uložiti ozbiljniji novac u uređenje i pećine i okolnih vidikovaca, a koji će se, sasvim sigurno, vrlo brzo vratiti (imaju primer u blizini, komšije sa Zlatibora su osvetljenjem izuzetno doprinele sjaju Stopića pećine).

A onda smo se ponovo ukrcali u brodić i krenuli dublje u meandre Uvca. Ovde moram napomenuti da, iako svi isto naplaćuju, pojedini brodići ne idu čak ni do poznatog vidikovca Molitva (do koga se može doći i obilaznim suvozemnim putem), čime posetiocima uskraćuju da meandre vide u punom sjaju. Naš kapetan Mišo nas je vozio na vidikovac koji je nešto dalji od Molitve, sa suprotne strane jezera, gde je, po opštem mišljenju, pogled na meandre najbolji. I do ovog vidikovca uspon nije baš lagan, pogotovu kada se, na uskoj i vlažnoj stazi, susretnete sa grupom koja silazi, ali, uz malo opreza, brzo se stiže do vrha, odakle je pogled tako upečatljiv, da ćete odmah zaboraviti na sav napor. Iako smo na vrhu bili verovatno blizu pola sata, vreme nam je bukvalno proletelo, pa su se svi, kao mala deca, ljutnuli, kada nas je kapetan Mišo oprezno opomenuo da je vreme za povratak… Onda opet uskom stazom do vode, bilo je, bogu mi, i padova na tur, ali ništa opasno, pa nazad ka brani…

Videlo se da su na brodiću svi bili zadovoljni, pa smo u opuštenoj atmosferi posmatrali okolne litice, na kojima boravi beloglavi sup, ali i mnoge druge vrste ptica. Oko 15 časova doplovismo do brane i krenusmo nazad, pa, rešeni da taj dan obiđemo još neke znamenitosti tog kraja, uputismo se preko brane na Kokinom Brodu (Zlatarsko jezero) i Burađe putem legendarnog Jasenova, o kome sam toliko puta slušao od brata Saše. Put nas je vodio do Bele reke, pa pravo u centar Ljubiša, kod Pećinara, gde predahnusmo, uz princes krofne i prirodni sok od maline, a onda dalje, preko Sirogojna, Ravni i Skržuti u naše Velo misto.

Da, ima ovaj deo Srbije šta svetu da ponudi, nažalost, već decenijama, nisu pravi ljudi na pravim mestima, pa i dalje padamo na sitnim organizacionim greškama, a, uz malo ozbiljnije naprezanje moždanih vijuga, mogao bi turizam da bude, što se kaže u narodnim junačkim pesmama – motor razvoja ovog kraja. Nadam se da će i ova minijatura, makar par mikrona, tome doprineti.

Toni Stanković

srodni linkovi: