Монтенегро у грудима

Пише проф. др Биља Грујичић
• А ђе се купаш? Мијате, вамо де… Не прскај тету! Споменка, чуш не иди преко тетиног пешкира, то, бона није културно. С времена на време, онај који опомиње Споменку и Мијата, погледује на мене, очекујући да ја кажем да то није ништа, нека деца само наставе. Ако неће он, пазићу их ја, ионако имам доста искуства. Међутим, пошто пажљиво читам оно што држим у рукама, не делујем као пријатан саговорник, а и није ми до финог мишљења онога који брине о Споменки и Мијату, о мени. Једино бих, ако може, да ме они не затрпавају песком сваки пут када протрче поред мене. Тренутно немам воље, а немам ни снаге да се борим за своја права, поготову не на плажи. Данас се за своја права морате борити са децом, ваљда зато што су они своја приграбили. Тако изгледа викенд на плажи у Црној Гори, када дођу и домаћи са ручним фрижидерима. Ништа се није променило, нити се мења у последњих ни сама не знам колико година. Силиконске плавуше, поцрвенеле Рускиње, полуголишави доњогузичасти купаћи, запуштени паркинзи, овце које пасу поред плаже и најлепше море на свету.
• А ђе си ти то бона, била? Свуда. Нећу заборавити ни боемски шмек старих градова, Будве, Херцег-Новог и Котора, мало вина, сира у уљу, његушког пршута и црних маслина…Ручно рађена плетенина, опанчићи од чисте коже, све ме то подсећало да су трајне вредности непролазне. Диши дубоко, јод, кристално прозирно море, јутарње шетње, нове љубави и старе љубави у новом руху, све има познати укус. Међутим , из свега тога:
• – Госпођо, а колику Ви имате плату?- обраћа ми се жена у радњи.
• – Ја 250 еу, не може се од тога, још овде на Приморју и којекако, али горе, кући, никако, а ми смо генерација, шта раде ови наши политичари?
• И поче да говори како је у Хрватској другачије..Али ја сам решила да ме на одмору неће интересовати политика. Бацила сам поглед на јахте преко пута и била сам сигурна да бих волела да је расподела мало праведнија. Међутим, то већ није било до мене. Јахте су светлуцале и мирно се љуљушкале на месечини. Лагала бих када бих рекла да ме нису привлачиле, обећавале су слободу, али Капетан је онај који увек пресуди. Ако је био досадан, ни јахта му неће помоћи. Изгледа да сам заиста архаично васпитана, но не можете мењати оно што вас је одредило.
• А сећам се и окренуте четири шоље за чај и белу кафу, конобара у белим рукавицама, три беле кафе и чај, молићу, шта желите за ручак, сада се наручује, мирис борова, природна хладовина, вожња трајектом, или глисером, Бол на Брачу, прво заљубљивање (али бурно, касније опада све, па и интензитет тога!), некадашња Југа. И ето… Носталгија је чудна ствар. “Ваљда су такве биле околности.“ Постоје понекад такве околности у којима се човек не може снаћи, не зато што умом не би могао да предвиди исход неког догађаја, него што је присиљен да бира између две погрешке.“, каже старешина Макарије у „Доротеју“, па ваљда и ми нисмо све ово бирали…Толико до неког следећег брчкања, Воли вас Ваша Биља.
• П.с. И немам неку боју!

(Ужичка недеља 992, август 2018.)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.