Пише: проф. др Биља Грујичић
• Еј, Павков, скочи, дај го главом, еј Павков…
Тако смо тог 6. новембра победили Ливерпул у четвртом колу Лиге шампиона. Ко то, ми, драги моји? Па, Звезда, наравно.
Извинићу се свим онима који бране боје друге и другачије, мене је деда научио да је Звезда живот, а све остало су ситнице. Ето, ја сам од малена била породично опредељена, а и какав је то човек који је или неопредељен, или ни за кога?, говорио је деда.
Дакле ни срећнијих од нас, ни зачуђенијих противника, ни задовољније нације. Велика срца малих људи на зеленом терену. Зашто о фудбалу овога пута? То није женска тема, рећи ћете, драге моје! Не пратим пажљиво, правим кокице, пржим кобасице и оно што иде уз то…Трудим се да не коментаришем, али, да ли је жени од Борјана да размишља о његовој плати на глас, тј. у новинама. Зашто то није оставила за кафицу са пријатељицама, да се изјадају, како је заиста мало то, тих тричавих 200.000 годишње у земљи Србији. Нећу сада о томе, и није то моја тема овога пута, али 200.000 у свакој валути из позиције просветног радника, угледног доктора, или неког другог ћате, изгледа много.
Спортисти јесу често предмет женске пожуде. Поносни власници извајаних мушких тела, бицепса, трицепса, без много филозофије, на терену ће ионако све рећи. (Како сте прочитали „терен“?) Злурадници би рекли да сам заборавила дебео новчаник. Коментатори спортских дешавања на нашим просторима такође су популарни и чести, ко се све не разуме у најважнију споредну ствар на свету, ко све не селектује репрезентацију, ко све не псује, пљује и малтретира противничког играча и навијача. АЛИ СВЕ ЈЕ ТО СПОРТ! А ко то не ради, сматра се недовољно мушким на овим просторима. Тестостеронци, што би рекла моја колегиница биологичарка. Нисам томе прилазила са те физиолошке стране, али оно што ме је одувек фасцинирало је та стадионска атмосфера, која у доброј мери и значајно осликава и стање у друштвеном систему. Наиме, управо они који висе на шипци, врло добро управљају свим оним псовачима на жену, фирму, фамилију. Огромна енергија коју носе и љубав према вољеном клубу, покреће масу. Није ли тако и у другим професијама? Била, доживела, аплаудирала!
Тако је једном малом, звездашком народу врло битно да је победио тај скупи Ливерпул.
• Е, нека, каже српски инат!
• Е, нека, каже српски понос!
• И тако инаџије и поносни на једну страну, а Европа која је све сабрала на другу! Па ви процените, шта нам се више исплати! Но и такве инаџије и пркосне, ја вас волим, Ваша БИЉА!
(Ужичка недеља 999)
