INTERVJU: KOKAN MLADENOVIĆ
Reditelj Kokan Mladenović kaže da danas više nema ideologije. U intervju za Užičku nedelju govori o predstavi „Sećaš li se Doli Bel“ i o aktuelnoj političkoj situaciji u Srbiji, ali i o povezanosti predstave sa svim onim što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije.
UN: Kako je u stvari zamišljena ova predstava, koliko je film Emira Kusturice uticao na stvaranje ovog komada?
– Ova predstava se bazira na poetskom delu romana Abdulaha Sidrana i pesnik Abdulah Sidran je mnogo „vidljiviji“ u predstavi, nego u scenariju fantastičnog Kusturičinog filma. Te metafore se mnogo lakše realizuju na malom i sjajnom prostoru Kamernog teatra 55, jer glumci dišu pored vas. Ipak, glumci su uradili herojski napor da pređu „rampu“ u Užicu i po reakcijama publike, taj napor je urodio plodom. Mnogo više volim tu originalnu verziju koja je pravljena za mali prostor.
– Nije prvi put da se neki kultni film prenese na pozorišnu scenu. Na primer „Maratonci trče počasni krug“ radilo je pozorište na Terazijama i to veoma uspešno. Nijednog trenutka od samog početka nismo govorili o filmu. Svi ga znaju i taj film jeste kultni film. Nas je zanimalo to kako se, nakon decenija, povratkom ostarelog Dina u Sarajevo, u grad koji ne postoji, u zemlju koja ne postoji, kako se iznova konstruiše priča od sećanja na bivšu zemlju, na bivšeg sebe i na najveću ljubav sopstvenog života. Taj dominantni subjektivni kadar koji vodi predstavu, bio je veliki otklon od filma i nije bilo potrebe da se takmičimo i pravimo paralele, već smo pokušali da konstruišemo svoju nezavisnu poetiku i da predstava progovori autentičnim jezikom.
UN: Taj ostareli Dino se seća prošlosti, ali i svega onoga što je tom gradu učinjeno tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Da li je to poruka za sve nas?
– Nad tim gradom je učinjen stravičan zločin, ali i zločin nad našim životima. Sve što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije nije moglo da nas ne odredi kao ljude, ne promeni kao ljude i da ne osenči naše živote, koji su bili mnogo srećniji i iskreniji u vreme one zemlje, nego u vreme ovih, kako ih zovem, prinudnih zemalja, zemalja u kojima smo morali da se obremo i bez pitanja da li mi to želimo ili ne. To je senka našeg zajedničkog života. Ne vraća se samo Dino, vraćamo se i ja i vi. To je pokušaj da od krhotina sopstvene mladosti, ideala i svega drugoga, shvatimo šta nam se dogodilo, kako nas je to odredilo i da pokušamo da podvučemo crtu ispod nečega što se, bar na emotivnom nivou, ne može podvući zauvek.
UN: Da li mladi, koji nisu rođeni za vreme stare Jugoslavije, razumeju taj sistem koji je vladao u bivšoj Jugoslaviji? Šta u stvari poručujete mladima u ovoj predstavi?
– Pokušali smo da mladima, koji ne znaju sve te priče o komunističkoj partiji, kroz joneskovski otklon, kroz apsurd komunističke birokratije, načina odlučivanja i mehanizma beskrajne društvene piramide koja na kraju metastazira birokratijom, približimo kao apsurdni sistem. Najradikalnija intervencija u predstavi je smrt oca. U filmu je uzrokovana bolešću, a u komadu je posledica odluke oca da umre, nakon što je u njemu umrla ideologija, a u stvari to je jedna velika metafora onoga što će se kasnije dogoditi. Slavoj Žižek kaže da „kada ideologija umre u jednom čoveku, umrla je u čitavom društvu“. Voljna smrt oca koji je nakon nepravde koja mu je nanesena, izgubio moralno uporište i moralnu vertikalu koju je pokušavao da prenese sopstvenoj deci, biva postiđen pred samim sobom, te otac odlučuje da umre. To je nešto što će se desiti sa tom istom zemljom par decenija kasnije. Ta 1963. godina kada se dešava roman „Sećaš li se Doli Bel“ formalno je najsrećnija godina države Jugoslavije. Država dobija novi ustav koji stručnjaci zovu Povelja samoupravljanja, te godine se zvanično završava obnova i izgradnja i radi se ono što je obećano, pravi se jedna uisitnu zemlja samoupravljača, srećnih ljudi… Taj ustav i ti zakoni su napravili i radnička odmarališta, tu srednju klasu od radničke klase, i formalno je to bilo najsrećnije vreme tadašnje države.
– Ali poučeni naknadnim iskustvom, znajući šta nam se sve dogodilo, ni na koji način ne glorifikujemo to vreme. Pokušali smo da pronađemo uzroke pada i da važne i emotivne scene tretiramo iz iskustva postjugoslovenskih ratova, a ne iz iskustva vremena u kome je tekst pisan. Samo silovanje Doli Bel, koje u filmu deluje kao neprimereni mangupluk, gde neko, ma koliko to bio gnusni čin prema ženi, „časti“ tuđim telom svoje drugare i sve se to završi bez velike tragedije. Ipak, nakon desetine hiljada silovanih žena u ratovima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu ne možete tretirati scenski čin silovanja žene kao nešto što možete na bilo koji umetnički način pravdati. Naprotiv, radikalnost tog čina mora da bude pokazana u njegovoj kompletnoj vulgarnosti.
UN: Gde smo mi sada, u kakvom vremenu živimo, s obzirom na prošlost? Da li je došlo do suočavanja sa zločinom iz prošlosti i kako nastaviti dalje?
– To nije moguće i zbog toga nismo otišli u budućnost. Mi živimo u kontinuiranoj prošlosti. Kroz čitavu našu noviju istoriju vrtimo se poput glupog psa, koji juri sopstveni rep. Nijedan narod na prostoru bivše Jugoslavije nije pokazao volju da se suoči sa sopstvenim ogromnim udelom u nesreći koja nam se dogodila. Kada pogledate nacionalističke vlasti u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni, to je identična retorika iz devedesetih godina. Spremaju nam se novi ratovi i sukobi, jer nismo počistili za sobom, kao što to nismo radili ni 1945. godine. Stalno izbegavamo da podvučemo realnu crtu ispod svoje istorije i da platimo svoje račune. Živimo istoriju na veresiju, a to nam dođe mnogo skuplje, nego da smo platili na vreme.
UN: Pomenuli ste ideologiju i Dinov otac umire zbog nje. Ima li danas ideologije?
– Nema. Od sovjetske revolucije ili naših revolucija to su poslednji veliki uzleti čovečanstva. Ništa nam se novo za stotinu godina od oktobarske revolucije nije ponudilo na ideološkoj ravni. Mi sada živimo taj neoliberlani kapitalizam, živimo u vreme neoliberalnog fašizma, koji je potpuno podjednako strašan, kao bilo ma koji drugi fašizam, koji ukida svaku individualnost i ljude svodi na brojke i na osobe koje nekome donose koristi i novac. To ukidanje svake ideologije je tako strašno prosto, prosto je kao što u našim političkim partijama postoje formalne ideološke razlike, a svi znamo da je to jedna skupina polusveta, alava na novac, interese i ličnu promociju. Tako i u svetu postoje te formalne demokratije. Postoji ta Evropska unija, koja je sve osim Evropa ravnopravnih ljudi, ideala, suštinskog zajedništva, to je dno besramnog kapitala i političke moći koje se lažno predstavljaju, naročito nama nesretnim ljudima sa ovih prostora. Ideologije nema, a nema ni ideala.
UN: Vaša javna nastupanja su uvek iskrena, govorite što mislite. Kako se nosite sa kritikama, sa napadima političara?
– Ako ste suštinski demokratičan čovek, onda morate da ostavite prostor da i sami budete kritikovani, a i ljudi imaju pravo da imaju drugačije stavove u odnosu na vas. Ti stavovi treba da budu povod za neki kulturni dijalog i za sučeljavanje argumenata, mada argumenti ovde, u našoj javnoj sferi, ne znače ništa i potpuno je sve jedno da li je nešto tačno ili netačno. Govorimo o zdravorazumskoj kritici. A što se tiče kritike ovih koji su nosioci vlasti, oni čine sve da nas koji smo sa suprotne strane, koji smo ponosni na svoju nezavisnost u svakom smisli, diskredituju i za to imaju ogromnu propagandnu mašineriju koja im i te kako služi. Ove prve kritike od mislećih ljudi, koji ne misle kao vi, su konstruktivne, da ozbiljan čovek razmisli i da priliku da budu u pravu, a ove političke kritike pokazuju taj staljinistički metod proizvodnje neprijatelja ili targetiranje neprijatelja, očekujući da neko drugi završi prljave poslove, jer se sami boje da to urade. Protiv ovih drugih se i te kako borim, a ova prva konstruktivna politika bi morala da postoji u svakom demokratskom društvu.
Kokan Mladenović rođen je u Nišu 1970. godine. Završio je srednju glumačku školu u Nišu u klasi Mime Vuković-Kurić. Diplomirao je na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1993. godine u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića. Bio je umetnički direktor pozorišta “Dadov” od 1991. do 1995. godine i umetnički direktor Narodnog pozorišta u Somboru u sezoni 1999/2000. Vodio je „Atelje 212“ od 2009. do 2012. godine. Iza sebe ima preko 50 predstava. Dobitnik je velikog broja nagrada na festivalima u Srbiji i Crnoj Gori, a za svoj rad dobio je i nagradu „Bojan Stupica“.
UN: Moto ovog festivala je „Ko je junak našeg doba?“. Ima li danas junaka i ko je Vaš junak?
– Ima junaka. Ne postoji sistem idealnih vrednosti koji rađa hrabre ljude, ne postoji skup ideala kojima težite, pa ćete biti hrabri. U svom privatnom bliskom okruženju imam Marčela, Branislava Trifunovića, imam svoje privatne heroje koji su moji prijatelji. Naravno, još mnogo tako hrabrih ljudi ima koji su u mom okruženju poput Gorana Markovića, Petričića, Koraksa i da ne nabrajam. Desetine, stotine nekih pametnih ljudi postoji u Srbiji, ali kao promoteri sopstvenih stavova i sopstvene hrabrosti. Tu nema nikakvog sistema koji od nas pravi hrabre ljude. Na političkom planu mi apsolutno nemamo nikoga ko bi mogao da bude politički heroj našega doba. Iza njega stoji neki sistem, neka organizacija, neka akcija i stalno govorim, ono što razlikuje ovdašnje političare od ondašnjih, mislim na stare komuniste, kao što su Kočo Popov, Josip Broz. To su bili ljudi koji su imali spremnosti i hrabrosti i na ličnu žrtvu u ime neke ideologije u koju veruju, da provedu svoje najbolje godine u zatvorima, a da se ne odriču svoje ideologije kroz revolucije, borbe, ratove. Na kraju su došli u poziciju da kreiraju neki svet onakvim kakvim oni misle da sve treba da se kreira, bez obzira na kasnije evidentne greške, na kult ličnosti i sve ono što je nedopustivo kao razvoj jedne revolucionarne misli i ideje, ali postojala je jedna spremnost na lično žrtvovanje. Na našoj političkoj sceni ne postoji neko ko poseduje tu spremnost žrtvovanja. Postoje ljudi željni novca, željni slave, željni beskrajnih privilegija koje vlast u Srbija sama sa sobom nosi.
UN: Ima li nam izlaza?
– Nema. Ja stvarno verujem da klizimo u građanski rat. I verujem da će ljudi početi da se samoorganizuju na način koji će radikalno štititi sopstveno osećanje morala, integriteta, pravde i tako dalje. Znate, kad neki uzbunjivač u Krušiku otkrije državnu aferu koja treba istog trenutka da obori vladu, smesti ministra unutrašnjih poslova i njegovog oca u zatvor, došlo je do toga da oni ne bivaju uhapšeni, nego je upravo taj uzbunjivač uhapšen. Sledeći put kada dođu po nekog od tih ljudi, ne bi me iznenadilo da se ljudi samoorganizuju i sami uhapse one koji bi trebalo da budu uhapšeni ili se bar obračunaju sa tom policijom koja hapsi pogrešne ljude, jer je partijski zloupotrebljena. Prosto mislim da je ljudima dosta ove vrste vulgarne zloupotrebe sistema vlasti za interese jedne kriminalne grupe koja vlada Srbijom, gde će vrlo brzo početi ta građanska samoorganizovanja, sukobi… Mislim da ova vlast ne ostavlja nikakvu alternativu da se takve stvari ne dogode. Skoro sam negde govorio da će to biti još jedan ogroman poraz bez obzira što će ovi pasti, a pašće na ulici. Mi ćemo ponovo imati prevrat na ulicama, ponovo ćemo pokazati da ne razumemo funkcionisanje demokratije, da nama parlamentarna demokratija ni na koji način nije jasna kao način jednog društvenog uređenja i da mi od 1804. godine do danas proizvodimo vođe, revolucije, atentate, prevrate, ubijanje vladara, bacanje preko balkona, čerečenja. Mi sa sistemom demokratije nemamo nikakvih dodirnih tačaka, jer smo prosto onako beskrajno nezreo narod za fenomen demokratije.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1025)
