Пише: Здравко Тошић
Прошло је време када нас је држава штитила, бринула о нама, изграђивала фабрике и станове, терала да се школујемо, да се образујемо, да се волимо и да будемо људи. Ми смо хтели да будемо тупави, примитивни, да мрзимо, да будемо нељуди и да имамо наказу од државе. Прошло је време када су поштени људи били поштовани, када су били примери који се следе и кад су имали углед који се није продавао. Данас живимо у друштву у коме се поштењу смеју, следе се битанге и олош, угледних готово да нема или се они ни за живу главу не спомињу. А владају најгори. Нерадници уживају, а радници се експлоатишу.
Живимо у свеопштем лудилу, свеопштој покварености, свеопштој лажи и свеопштој превари. Дил који смо направили са најгорим, најнеморалнијим и најпокваренијим једе саму супстанцу, само биће овог јадног и чемерног друштва. Да трагедија буде већа, све то зло које нам прети нестанком, ми сами негујемо. Негујемо, с вером и лоповском надом да ће сутра доћи и на нас ред да господар добром вољом зажмури на оба ока док се ми бар мало не намиримо и решимо своје проблеме. Глупи у свом науму, све мислећи да ће нам то дозволити ови горе кад се они намире. Наивни у својој илузији да ми за њих уопште постојимо, осим кад треба гласати. Дефинитивно, Србија је слепа, глува, глупа и нема.
Разумни људи и разумни народи увек покушају да дају неке одговоре на питања која се намећу. Разум нам служи да предвидимо и предвиђајући се спасемо. Још од француске буржоаске револуције, Закон разума каже да су сви људи једнаки. Историја нас може много чему научити, пристанемо ли да учимо. Али, од господар Милоша до господар Вучића ништа нисмо научили. Били смо и остали кукавице и поданици.
Да се подсетимо, шта нам то историја каже. Можда нам помогне да разумемо тренутак у коме живимо и можда предузмемо оно што морамо предузети. Још од првог српског устанка, поједине државне главешине и трговци, преко ноћи су зграбили и власт и земљу. Током првог српског устанка најбогатији људи у Србији били су војвода Младен Миловановић и његов кум Милоје Петровић. Њихова безобзирност и похлепа изазивале су буне. Миловановић је у народу био познат као Господар Младен. Када су га Турци заробили, Карађорђе је платио откуп и он се прикључио устаницима, брзо напредовао до високих положаја и наставио да се богати. Како и не би, када је био Вождов саветник, први градоначелник Београда и министар војни, и на крају председник Совјета и прве српске владе. Стицао је уз Карађорђа, тако што је отимао или откупљивао по багателној цени од Цинцара и Турака, прогањајући потом и једне и друге.
Ниједан српски великаш није имао више непријатеља од Господар Младена. После слома Првог српског устанка пребегао је у Бесарабију. Вратио се у Србију већ остарео и отишао кнезу Милошу. Тамо је сазнао да његово хапшење тражи Марашли Али-паша. Покушао је да побегне у Црну Гору. Народно предање каже да га је Милош предао сердару Јовану Мићићу, да га допрати до Лима. Тако је, негде на Златибору у априлу 1823. године, скончао господар Младен. Притеран у ћошак, заборавио је да Милошу ни Карађорђе није преживео.
Милош Обреновић, вођа другог српског устанка, понашао се више као султан, а мање као вођа народа и просвећени хришћанин. Владао је својим народом сурово, диктаторски, похлепно док је понизношћу, покорношћу и послушношћу стицао поверење султана у Истанбулу и престолонаследника и трговаца у Бечу. Лукавством се изборио да Србија, турским хатишерифом из 1829. године, добије самосталност, а подмићивањем великог везира и великог броја службеника Порте и турске владе, он наследно кнежевско право. А онда је наставио да стиче Србију, као што сељак стиче посед. Једноставно је узимао најбоље воденице, механе, њиве, скеле, ливаде. Стечена моћ и похлепа нису му дале да стане. Закупио је све царинарнице, и само он је могао да увози со из Румуније и Молдавије. Само он је могао да тргује свињама са Аустроугарском, само он је могао да тргује стоком кожом и кукурузом. Само он. . .
Касније у дилу са Марашли Али-пашом, добио је право да самостално прикупља харач, све до 1835. године, када је укинут. И порези које је прикупљала Народна канцеларија, завршавали су у рукама алавог кнеза. Створивши монопол, лако је државни интерес увек поистовећивао са сопственим и није правио разлику између државне и своје касе. Наравно, увек је имао помоћ улизица, покварењака, климоглаваца и поданика који су рачунали на свој мали део. Они су ћутали кад бахати кнез није земљи давао законе, иако се на то обавезао. Они су ћутали кад је задржао феудалне обавезе, кад је хапсио и убијао политичке противнике, гушио политичке слободе и уводио драконске телесне казне. Они су ћутали и ћутањем штитили кнеза кад је народ тражио да положи рачуне. И на крају, када је први пут отишао са власти и побегао из земље 1838, године у његовој каси било је 530 царских златника више него у државној каси.
Владао би господар Милош до последњег народног гроша да га побуном тај исти народ није принудио да абдицира и тако се спасе тиранина. Разумни савети и сугестије ту нису помагале. Историја баца светло на та времена, кроз чувено писмо Вука Караџића господар Милошу из 1832. Он му предлаже да се трговине и срамног стицања одрекне, јер му то “не приличи”. Предлаже да народу да устав и законе, да дозволи слободу мисли и говора, да изгради школе. Предочава му, да његовим владањем нико у народу није задовољан, осим његова два сина. “Цело сте правитељство (влада) ви сами”. Тако је сироти Вук само стекао опаког непријатеља, а народ наставио да диже буне.
Свака сличност са данашњицом је случајна. Али, говорећи језиком данашњих кнезова и господара, рекли би да је Милош имао предузетнички дух, да је био талентован за бизнис, изразито способан, паметан. А праву истину зна само Карађорђе.
А народ? Народ је већ осуђени да му се историја стално понавља.
Како јуче тако и данас.
(Ужичка недеља 989)
