1967.

NIZ TERAZIJE
Svaka generacija misli da od nje sve počinje. Dok sam bio mlađi, ovu često korišćenu poštapalicu doživljavao sam kao uvredu. Danas, posle toliko godina, shvatam je kao notornu činjenicu, skoro kao mudrost. Jednostavno, tako je priroda uredila. I ne može biti drugačije, jer jednim očima čovek vidi svet oko sebe u mladosti, a sasvim drugim u ozbiljnijim godinama. Svi mi kada se rodimo mislimo da smo centar svemira, da se sve oko nas okreće, a vremenom počinjemo da shvatamo da smo još samo jedna cigla u zidu i prva reakcija na tu spoznaju je bunt, otpor, što i jeste jedna od osnovnih karakteristika puberteta. To doba većina progura i uklopi se u već postojeću hijerarhiju, a mnogi jednostavnu odbiju da odrastu, ostanu neprilagođeni. I dok rastemo, vezujemo se za ljude koje upoznajemo, ali se još više trajno vezujemo za okolinu u kojoj stasavamo. I to upravo onakvom kakvom smo je rođenjem zatekli. Sve pre nas kao da nikad nije postojalo, i čini nam se da ljudi i okolina stare zajedno sa nama. I baš zbog toga je i nastala ova izreka da „svaka generacija misli…“. A naravno da to nije tačno, ne samo da nije tačno, već je daleko od istine. Zato su tu škola i silni državni aparat, da nas, svako svojim metodama, uputi (ili utuvi u tintare) kako je izgledala „slavna“ prošlost, ali nam i život sam, iz godine u u godinu, ukazuje, nekom ranije, a nekom kasnije (nekome nikad), što bi pesnik rekao, da smo samo „slamka međ‘ vihorove“.

I dok nas Država oblikuje da smo deo velikog imaginarnog kolektiviteta, nacije, u šta većina i slepo veruje, život, okolina i prijatelji, utiču da zavolimo mnogo jednostavnije, naizgled beznačajnije, ali daleko intimnije stvari, svoju ulicu, tarabu, napuštenu zgradu, jorgovan, puteljak… Opirali se tome ili ne, skoro svima, taj nedefinisani miris odrastanja utisne trajan žig koji nosimo kroz život, sve do „onog“ dana, a, ko zna, možda i kasnije. Iako je grad, manje-više, isti, svaka generacija ima svoje heroje, svoje kafane, svoje trgove, svoje škole, i sve te zgrade, koje nam život znače, iako su iste, svi mi doživljavamo kao isključivo naše. I ničije više. Kao da niko pre nas nije gubio časove i ludovao na igrankama u gimnaziji. Niko pre, niti iko posle nas. Ona famozna fraza, „Sweet Sixteen”, tako često pominjana u literaturi i muzici, i jeste ono što sve trajno oblikuje, pa, iako su sve generacije prošle kroz te šesnaeste, svakoj se čini da su baš njene bile najluđe i potpuno unikatne, kao da niko pre, niti posle, nije bio mlad. I tako to traje.

Tek u ozbiljnijim godinama pojedinci shvate da je sve oko nas postojalo i pre, mnogo pre, i krenu da istražuju, neko dublje, neko površnije, prošlost grada u kome smo ponikli i odrasli. I tada otkrije jedan čitav drugi svet, jednu čitavu plejadu vrlo značajnih i zanimljivih ljudi i otkrije puni smisao izreke da stojimo na ramenima divova. Pa ih bude sramota sopstvene gluposti i neznanja. Sopstvene skučenosti i jednostranosti. Zanimljivo, priroda je uredila da sa tim shvatanjem prolaznosti dolazi i svojevrsni spokoj, valjda zato što tada sve postane relativnije, i uspesi i neuspesi, i pobede i porazi, i prošlost i sadašnjost. Pa i budućnost. Tada shvatimo da „taj naš grad“ praktično postoji samo u glavama naših generacija, nekoliko godina starijim i nekoliko godina mlađim, a da je već 4-5 godina, čak i u ovako dosadnom gradu kao što je Užice, toliko velika vremenska distanca, da pet godina mlađi ne žive u istom gradu u kome mi živimo. A opet, teorija relativiteta kaže, koliko god sve to bilo različito, opet je sve isto pod kapom nebeskom…

Verovali ili ne, povod za ovo razmišljanje je jedan potpuno nevažna stvar, ne samo za svemir, nego čak i za sve Užičane, osim onih koji žive izvan jedne ulice na Terazijama. Sticajem okolnosti, poslednjih godina, supruga i ja, često silazimo niz Bosansku. Ovde mora doći mala digresija – sada se ta ulica drugačije zove, ali za mene, kao i mnoge, ostala je Bosanska i tvrdoglavo na tom nazivu insistiramo, potpuno zanemarujući da je ona pre „našeg vremena“ imala sasvim neko drugo ime. Naravno, današnje mlađe generacije smejulje nam se kada izgovorimo „Bosanska“, baš na isti način kao što smo mi, kao mladi, ismejavali „matorce“ koji su je zvali „po starinski“. I kad kreneš od vrha Bosanske, sa Terazija, prvo vidiš zamandaljen „Sreten Gudurić“, u kome smo nekada sabajle, pri polasku na pecanje, umeli da svratimo i kupimo vruće pecivo i jogurt. Pa onda nizbrdo do „Diča“, u kome su se nekada jele „najbolje komplet lepinje na svetu“, pa pogledaš preko ulice i vidiš razvaljenu ruinu od nekadašnje „Gradinine“ tekstilne prodavnice, pa ti se pred očima pojavi slika trgovaca koji su, puni elana, okretali one pljosnate trube sa tekstilom, pa onda nastaviš dalje „nizbašču“ koju stotinu metara dalje, pa dođeš do nekadašnje velike „Gradinine“ prodavnice na raskrsnici sa leve strane, koja je, pre milion godina, bila prepuna fenomenalne robe, a koja je poslednjih decenija zvrjala prazna, a pored nje je, strašnih devedesetih (znate li šta su „devedesete“? ne?), podignut nekakav nelegalan objekat, nikada završen i nikada srušen. I svi ti objekti su objekti samo u mojoj i glavama tih mojih generacija, a za druge su tek napuštene prljave ruine, koje što pre treba zbrisati. Čitav jedan svet nestao je i preselio se u našu maštu i sećanje…

Ta prodavnica nije slučajno tu napravljena. Nju okružuje desetak zgrada u kojima su stanove dobijali uglavnom radnici iz tadašnjih jakih fabrika, koje danas takođe ne postoje, osim u mislima i sećanjima onih koji su u njima radili. S obzirom da je jedan od stanova u tim zgradama dobila i moja bliža familija, prilično se jasno sećam vremena kada su sagrađene i useljene, čini mi se kao da je juče bilo, dobro, ne baš juče, neka bude – prekjuče. Elem, kada danas krenemo kroz hodnik te zgrade, da posetim tetku, uvek me žacne mali mozaik u stepeništu – ispisana je godina 1967. Ta zgrada je izgrađena pre ravno 51 godinu! Pola stoleća je protrčalo. U njoj se, pretpostavljam, do sada promenilo dve trećine stanara, koji, iako, za razliku od mene, tu žive, o toj prošlosti ne znaju ništa. Oni kreiraju sasvim drugačiju prošlost i sadašnjost, njihovu prošlost i sadašnjost, iako na potpuno istom mestu. Kao što rekoh, sve je to potpuno normalno i prirodno, pa i to što taj mozaik, osim meni, nikome ništa ne znači, jednostavno ga pregaze, a meni je beleg čitavog jednog vremena, kao neki lični, intimni, samo meni znani, krajputaš. Baš kao što je nekim drugim generacijama Honky Tonk Women samo još jedna dobra pesma, a nama ne znači pesmu, već sam život. A smejali smo se onima koji su plakali dok su slušali i gledali „Mamu Huanitu“…
Često citiram rečenicu Roberta De Nira, da Njujork, u kome je rođen, ne čine zgrade, već ljudi. I, stvarno, kada pričamo o istoriji nekoga grada, iako smo skloni da sa setom i divljenjem govorimo o zgradama koje su nastale ili nestale, zaboravljamo da su sve, pa i te zgrade, napravili ljudi.

I baš zbog toga, želim da napišem nekoliko reči o našem prijatelju, koji nas je ovih dana, nažalost, iznenada zauvek napustio – o Radu Radojeviću. Rade je bio omiljen među mnogim Užičanima, i to različitih generacija, jer je bio jedan od retkih koji je umeo da poveže i animira sve generacije. Ljudi sa tolikom dobrotom, razumevanjem i poštovanjem za svakoga, izuzetno su retka pojava. O humoru da ne govorim. Umeo je, dok smo još bili u snazi, da svrati kod nas u redakciju na pet minuta, a onda ostane i po par sati pričajući dogodovštine. Svi prestanemo sa radom, okupimo se oko njega i slušamo netremice i smejemo se kao blesavi. Poslednjih godina često je putovao po inostranstvu, a opet je bio jedan od retkih koji je umeo da prokomentariše ono što sam napisao u komentaru, hvaleći i šarmantno kritikujući, pokazajući interes za sve što se u gradu, ali i kod nas pojedinačno, dešava. Umeo je tim usputnim sličicama, na samo njemu sopstven i lak način nam na trenutak donese dašak Evrope… Takav odnos prema ljudima, to jeste talenat i to redak, toliko redak da sam siguran da je Rade bio unikat i da nema dostojnog naslednika u Užicu. Siguran sam da ovo isto govore mnogi Užičani, jer je prosto neverovatno koliko je on vremena i pažnje posvetio poznanicima i prijateljima. Rade je bio dobri duh Užica. Bio, i ostaće. Dobri duh, koji će nas uvek naterati da razvučemo osmeh na licu. Koji nam je pokazao da možemo, ako se potrudimo, da budemo bolji ljudi. Iako je previše brzo i prerano prešao u kolektivno sećanje, uspeo je da se svrsta u red divova ovoga grada, na čijim ramenima stojimo. Zaista, bili smo privilegovani svi koji smo ga poznavali.
Naš Rade.

Toni Stanković

Comments

comments