1967.

НИЗ ТЕРАЗИЈЕ
Свака генерација мисли да од ње све почиње. Док сам био млађи, ову често коришћену поштапалицу доживљавао сам као увреду. Данас, после толико година, схватам је као ноторну чињеницу, скоро као мудрост. Једноставно, тако је природа уредила. И не може бити другачије, јер једним очима човек види свет око себе у младости, а сасвим другим у озбиљнијим годинама. Сви ми када се родимо мислимо да смо центар свемира, да се све око нас окреће, а временом почињемо да схватамо да смо још само једна цигла у зиду и прва реакција на ту спознају је бунт, отпор, што и јесте једна од основних карактеристика пубертета. То доба већина прогура и уклопи се у већ постојећу хијерархију, а многи једноставну одбију да одрасту, остану неприлагођени. И док растемо, везујемо се за људе које упознајемо, али се још више трајно везујемо за околину у којој стасавамо. И то управо онаквом каквом смо је рођењем затекли. Све пре нас као да никад није постојало, и чини нам се да људи и околина старе заједно са нама. И баш због тога је и настала ова изрека да „свака генерација мисли…“. А наравно да то није тачно, не само да није тачно, већ је далеко од истине. Зато су ту школа и силни државни апарат, да нас, свако својим методама, упути (или утуви у тинтаре) како је изгледала „славна“ прошлост, али нам и живот сам, из године у у годину, указује, неком раније, а неком касније (некоме никад), што би песник рекао, да смо само „сламка међ‘ вихорове“. И док нас Држава обликује да смо део великог имагинарног колективитета, нације, у шта већина и слепо верује, живот, околина и пријатељи, утичу да заволимо много једноставније, наизглед безначајније, али далеко интимније ствари, своју улицу, тарабу, напуштену зграду, јоргован, путељак… Опирали се томе или не, скоро свима, тај недефинисани мирис одрастања утисне трајан жиг који носимо кроз живот, све до „оног“ дана, а, ко зна, можда и касније. Иако је град, мање-више, исти, свака генерација има своје хероје, своје кафане, своје тргове, своје школе, и све те зграде, које нам живот значе, иако су исте, сви ми доживљавамо као искључиво наше. И ничије више. Као да нико пре нас није губио часове и лудовао на игранкама у гимназији. Нико пре, нити ико после нас. Она фамозна фраза, „Sweet Sixteen”, тако често помињана у литератури и музици, и јесте оно што све трајно обликује, па, иако су све генерације прошле кроз те шеснаесте, свакој се чини да су баш њене биле најлуђе и потпуно уникатне, као да нико пре, нити после, није био млад. И тако то траје.
Тек у озбиљнијим годинама појединци схвате да је све око нас постојало и пре, много пре, и крену да истражују, неко дубље, неко површније, прошлост града у коме смо поникли и одрасли. И тада открије један читав други свет, једну читаву плејаду врло значајних и занимљивих људи и открије пуни смисао изреке да стојимо на раменима дивова. Па их буде срамота сопствене глупости и незнања. Сопствене скучености и једностраности. Занимљиво, природа је уредила да са тим схватањем пролазности долази и својеврсни спокој, ваљда зато што тада све постане релативније, и успеси и неуспеси, и победе и порази, и прошлост и садашњост. Па и будућност. Тада схватимо да „тај наш град“ практично постоји само у главама наших генерација, неколико година старијим и неколико година млађим, а да је већ 4-5 година, чак и у овако досадном граду као што је Ужице, толико велика временска дистанца, да пет година млађи не живе у истом граду у коме ми живимо. А опет, теорија релативитета каже, колико год све то било различито, опет је све исто под капом небеском…
Веровали или не, повод за ово размишљање је један потпуно неважна ствар, не само за свемир, него чак и за све Ужичане, осим оних који живе изван једне улице на Теразијама. Стицајем околности, последњих година, супруга и ја, често силазимо низ Босанску. Овде мора доћи мала дигресија – сада се та улица другачије зове, али за мене, као и многе, остала је Босанска и тврдоглаво на том називу инсистирамо, потпуно занемарујући да је она пре „нашег времена“ имала сасвим неко друго име. Наравно, данашње млађе генерације смејуље нам се када изговоримо „Босанска“, баш на исти начин као што смо ми, као млади, исмејавали „маторце“ који су је звали „по старински“. И кад кренеш од врха Босанске, са Теразија, прво видиш замандаљен „Сретен Гудурић“, у коме смо некада сабајле, при поласку на пецање, умели да свратимо и купимо вруће пециво и јогурт. Па онда низбрдо до „Дича“, у коме су се некада јеле „најбоље комплет лепиње на свету“, па погледаш преко улице и видиш разваљену руину од некадашње „Градинине“ текстилне продавнице, па ти се пред очима појави слика трговаца који су, пуни елана, окретали оне пљоснате трубе са текстилом, па онда наставиш даље „низбашчу“ коју стотину метара даље, па дођеш до некадашње велике „Градинине“ продавнице на раскрсници са леве стране, која је, пре милион година, била препуна феноменалне робе, а која је последњих деценија зврјала празна, а поред ње је, страшних деведесетих (знате ли шта су „деведесете“? не?), подигнут некакав нелегалан објекат, никада завршен и никада срушен. И сви ти објекти су објекти само у мојој и главама тих мојих генерација, а за друге су тек напуштене прљаве руине, које што пре треба збрисати. Читав један свет нестао је и преселио се у нашу машту и сећање…
Та продавница није случајно ту направљена. Њу окружује десетак зграда у којима су станове добијали углавном радници из тадашњих јаких фабрика, које данас такође не постоје, осим у мислима и сећањима оних који су у њима радили. С обзиром да је један од станова у тим зградама добила и моја ближа фамилија, прилично се јасно сећам времена када су саграђене и усељене, чини ми се као да је јуче било, добро, не баш јуче, нека буде – прекјуче. Елем, када данас кренемо кроз ходник те зграде, да посетим тетку, увек ме жацне мали мозаик у степеништу – исписана је година 1967. Та зграда је изграђена пре равно 51 годину! Пола столећа је протрчало. У њој се, претпостављам, до сада променило две трећине станара, који, иако, за разлику од мене, ту живе, о тој прошлости не знају ништа. Они креирају сасвим другачију прошлост и садашњост, њихову прошлост и садашњост, иако на потпуно истом месту. Као што рекох, све је то потпуно нормално и природно, па и то што тај мозаик, осим мени, никоме ништа не значи, једноставно га прегазе, а мени је белег читавог једног времена, као неки лични, интимни, само мени знани, крајпуташ. Баш као што је неким другим генерацијама Honky Tonk Women само још једна добра песма, а нама не значи песму, већ сам живот. А смејали смо се онима који су плакали док су слушали и гледали „Маму Хуаниту“…
Често цитирам реченицу Роберта Де Нира, да Њујорк, у коме је рођен, не чине зграде, већ људи. И, стварно, када причамо о историји некога града, иако смо склони да са сетом и дивљењем говоримо о зградама које су настале или нестале, заборављамо да су све, па и те зграде, направили људи.
И баш због тога, желим да напишем неколико речи о нашем пријатељу, који нас је ових дана, нажалост, изненада заувек напустио – о Раду Радојевићу. Раде је био омиљен међу многим Ужичанима, и то различитих генерација, јер је био један од ретких који је умео да повеже и анимира све генерације. Људи са толиком добротом, разумевањем и поштовањем за свакога, изузетно су ретка појава. О хумору да не говорим. Умео је, док смо још били у снази, да сврати код нас у редакцију на пет минута, а онда остане и по пар сати причајући догодовштине. Сви престанемо са радом, окупимо се око њега и слушамо нетремице и смејемо се као блесави. Последњих година често је путовао по иностранству, а опет је био један од ретких који је умео да прокоментарише оно што сам написао у коментару, хвалећи и шармантно критикујући, показајући интерес за све што се у граду, али и код нас појединачно, дешава. Умео је тим успутним сличицама, на само њему сопствен и лак начин нам на тренутак донесе дашак Европе… Такав однос према људима, то јесте таленат и то редак, толико редак да сам сигуран да је Раде био уникат и да нема достојног наследника у Ужицу. Сигуран сам да ово исто говоре многи Ужичани, јер је просто невероватно колико је он времена и пажње посветио познаницима и пријатељима. Раде је био добри дух Ужица. Био, и остаће. Добри дух, који ће нас увек натерати да развучемо осмех на лицу. Који нам је показао да можемо, ако се потрудимо, да будемо бољи људи. Иако је превише брзо и прерано прешао у колективно сећање, успео је да се сврста у ред дивова овога града, на чијим раменима стојимо. Заиста, били смо привилеговани сви који смо га познавали.
Наш Раде.