МЛАДИ УСПЕШНИ ПРЕДУЗЕТНИЦИ: ДАРКО СОКОВИЋ
Ужичанин Дарко Соковић извршни је партнер за стратегију и развој у „Propulsion Fund”, пословној групи у четири земље региона, коју је и основао 2011. године у Београду са својих 26 година, уз двоје запослених, под именом Фондација Докукино. Редитељ по образовању, а предузетник по опредељењу, Дарко данас из Београда води регионални тим од 28 људи. Организација има 180 спољних сарадника и око 70 клијената годишње. Дарко је и члан Управног одбора Српског филантропског форума, радне групе „Partner SAM“ у оквиру Српске асоцијације менаџера и иницијативе „CEE Impact Investment Taskforce” места окупљања инвеститора у друштво у овом делу Европе са четири милиона евра улагања годишње. Дарко и његов тим су пионири концепта стратешког корпоративног инвестирања у добробит друштава региона.
УН: Реците нам нешто о себи и свом детињству?
– Моје детињство обележиле су три жене, једна другој најближе пријатељице, све три из околине Ужица рођењем, а Ужичанке по духу и месту живота. Једна је моја мајка, Обрадинка Цица Селаковић, снажна, самостална жена слободног ума, предузетница од младих дана. Друге две су Радмила Дада Вучићевић и Стоја Николић, моје друге две мајке. Њих три, Ужице и ја чинили смо нераскидиву целину током читавог мог детињства. У њиховом идентитету овај град је представљао камен-темељац, тему о којој се увек говорило с нежношћу и посебним поштовањем. Тај сентимент сам наследио од њих.
– Мислим и да су макар делић урбаног духа Титовог Ужица шездесетих, седамдесетих и осмадесетих година 20. века чиниле те три независне, слободоумне сингл-жене у фићи, од којих је свака возила боље него многи мушкарци, па их је град знао као „Три Фанђа“, свака била лаф и другарчина и које су сви конобари од Чачка до Вишеграда упознали по добру. О браку и удаји ни једна није мислила ништа посебно, без обзира на очекивања. За њих просто границе које је друштво постављало нису постојале, и још су их оне несвесно померале. Тако је, рецимо, Стоја радила у Аутосервису још педесетих година и барабар с осталима поправљала друмске крстарице, једноставно живећи прокламовани идеал родне равноправности, који као друштво нисмо достигли ни данас, после седамдесет година. Тако се Дада „из Градине“ нашла свакоме у невољи, а оштроумношћу, независношћу и лепотом засенила многе, по чему је и сада Севојничани и Ужичани знају. Тако је и Цица раних осамдесетих, усред југословенског социјализма, дала отказ на руководећој позицији у друштвеном предузећу, отиснула се самостално у предузетништво, без ичије помоћи и подршке и решила да сама одгаја дете, све одреда незамисливо, а нисам сигуран да је и данас много друкчије.
– Мој отац такође је знано лице Ужица, једна од легенди града. Милош Соковић, познати ужички полицајац и правник, човек чије презиме носим, неко у кога је моја мајка била заљубљена целих 40 година, али им живот није створио прилику и простор да остаре заједно.
– И иако сам у Ужицу рођен 1985, мајка и ја смо се преселили у Београд с мојих непуних месец дана. У Београду сам одрастао, школовао се и свакако сам Београђанин, али је зато сваки викенд, слободан дан и распуст био посвећен Ужицу, Севојну, Тари, Златибору, родном селу моје мајке, Шљивовици. Свако лето проводио сам у Трипкови код тетке или у Чајетини код ујака, а време између значило је кратка виђања с оцем. Зато је у мом сећању много снажније утиснута Плажа, него Ада Циганлија, живописније се сећам баште „Палисада“, него баште „Метропола“, а комплекс на Кадињачи био је за мене посебно свечан доживљај, много више него, рецимо, Споменик незнаном јунаку на Авали.
– Тако сам ја и Ужичанин, не само зато што ми то пише у личној карти, него зато што је један мали град у долини, због мојих трију мајки, мог оца и детињства, за мене одувек био романтични симбол слободе, могућности и неспутаног духа.
УН: Одакле занимање за ову врсту посла – комуникације, технологије и слично?
– Имао сам фото-апарат још пре него што сам кренуо у школу. Цица је мислила да је од пресудне важности документовати стварност око нас, па је своју страст за фотографију пренела и на мене. Ја сам, пак, у фотографији видео много више од документа; тако сам одбијао да сликам рођаке и пријатеље, а инспирацију сам налазио у распореду визуелних елемената, у малим исечцима из свакодневног живота. И данас ми је невероватно да је моја мајка за време санкција, бомбардовања и опште економске пропасти пристајала да плати развијање и израду тих стотина фотографија неба, дрвећа и пролазника.
– Осим визуелних комуникација, одувек ме је привлачила писана и изговорена реч. Зато сам још од почетка средње школе био најпре повремени, а затим стални сарадник Првог програма Радио Београда. Први хонорар примио сам на свој шеснаести рођендан, пошто би пре тога то било нелегално. На радију сам радио све што постоји: извештаје, цртице, укључења, прилоге, да бих на крају водио своје ауторске емисије, и то све пре своје двадесете године. По завршеној Филолошкој гимназији уписујем режију на Академији уметности, а моја улога у Радио Београду се мења. Почињем да режирам једноставне, а затим све сложеније радиофонске форме у оквиру Програма за децу и младе, радим с највећим глумачким именима и постајем редитељ најстарије емисије у земљи, „Добро јутро, децо”. Замислите: студент режије добија пуно поверење да звучно обликује програм који су постављали Лола Ђукић и Душко Радовић!
– Иза мене је преко 900 режија на радију и десетак награђиваних кратких и документарних филмова. Један од њих је и „Чвор”, снимљен баш у Ужицу. То је прича о радницама пропале текстилне индустрије „Цвета Дабић”, њиховим угашеним надама и сновима. Тај је филм стару славу „Цвете Дабић” и храбрих Ужичанки пронео широм света, јер је приказиван на свим континентима. Многи су плакали гледајући судбине жена које никад нису упознали, на другом крају Земљине кугле, баш због тамо неког кратког филма.
– Захваљујући и „Чвору”, врло рано сам схватио да комуникација има моћ, не само да пренесе поруку, него и да пресудно утиче на осећања и поступке људи. То ће сазнање касније бити кључно за моју каријеру.
УН: Чиме се конкретно бави ваша фондација и како сте дошли на идеју да је оснујете? Које регионе покривате?
– Година је 2010, ту је нас неколико, при крају студија режије, дизајна, програмирања, с великом жељом да вештинама с факултета, креативношћу и упорношћу створимо себи простор за рад, али и да некако активно допринесемо друштву у Србији. Да ли је могуће спојити те две намере, да ли је уопште у нашим рукама моћ да најпре себе запослимо, па да радимо оно што волимо, а затим да и неким другим људима помогнемо да остваре свој пуни потенцијал? И то све у Србији? Мислили смо да јесте. Чак и из данашње перспективе, та мисао ми делује лудачки амбициозно. Прво смо кренули да занат који смо имали у рукама нудимо удружењима грађана. Радије смо правили филмове, покретали кампање на друштвеним мрежама и дизајнирали постере, који су на афирмативан начин говорили о људским правима или владавини закона, него што нас је узбуђивало да промовишемо кеш-кредите или чипс. Мислили смо да, кад већ морамо да тражимо клијенте, то треба да буду они који као и ми желе боље, праведније друштво. И кренуло је. Тако 2011. покрећемо Фондацију Докукино у Београду. Онда почињемо да размишљамо смелије.
– Најпре, желели смо да радимо с најбољима у овој области, а то су свакако биле развојне агенције Уједињених нација, УНДП, Уницеф, Унеско и друге, па мисије ОЕБС-а, Европске уније, других сличних играча. Да би нам они постали клијенти, да бисмо за њих снимали, дизајнирали и организовали догађаје, морали смо да испунимо веома сложене међународне тендерске процедуре. Баш ништа о томе нисмо знали, али смо ми ипак били деца с интернета, са савршеним енглеским, наученим кроз филмове и серије, а сасвим свесни да је знање света управо на интернету. И тако смо, како смо умели и знали, припремили први велики тендер… и изгубили га. Па други, па трећи, па пети, да бисмо тек кад смо престали да бројимо пропасти – успели. И то како! На великом међународном конкурсу у Сарајеву, победили смо неке од највећих маректиншких и ПР агенција у ширем региону Балкана, које просто нису имале довољно стрпљења и страсти током припреме понуда, за које је то био само још један позив. Наша се страст, пак, видела, то су видели и клијенти.
– „Ко су, бре, ови клинци, и ко их гура”, питали су ваљда сви тада, не знајући да иза нас стојимо само ми сами и непресушна воља и жеља за успехом. Захваљујући том послу, отварамо канцеларију у Сарајеву, затим у Подгорици, па почињемо да радимо на Косову. Од два припремљена тендера у 2013, данас их спремимо 100 годишње, од којих добијемо преко 70. Током 2017. смо први пут своје услуге почели да извозимо у Аустрију, Турску, Холандију и на Кипар. Најједноставније је рећи да смо ми данас ретка звер међу комуникацијским агенцијама, фондација са јасном друштвеном мисијом. Свакодневно 28 запослених дизајнира, пише, снима, производи мобилне и веб-апликације, ствара врхунски видео, анимирани и телевизијски садржај, води кампање на друштвеним мрежама и креира јединствена комуникацијска решења. Само прошле године ангажовали смо 180 спољних сарадника у различитим областима којима се бавимо.
– И тако, после шест-седам година напорног рада, не само да запошљавамо себе, него смо у стању да посао и прилике дамо још стотинама других младих људи. Све ово те 2010. године нико није могао ни да замисли. Али прави, велики изазови тек су били испред нас.
УН: Где су ту млади и колико је до сада младих искористило услуге ваше фондације и шта се финансира? Која је разлика између Докукина и Propulsion фонда?
– Добро, мислили смо те 2015. године, имамо сад овај Докукино, бавимо се креативним послом и примамо плате за то, али шта би с оним да желимо да и други могу овако? Како да неким клинцима сличним нама помогнемо да покрену идеје с мртве тачке и остваре снове? Да ли смо до краја наших каријера сами себе осудили да пишемо тендере, губимо и добијамо послове, па у круг? Просто нам амбиција није дала мира.
– Растом нашег пословања, стално смо се сретали и с водећим корпорацијама у регији, великим банкама, телекомима. Упорно смо одбијали да радимо комерцијалне кампање за њих, али смо схватили и да је најуспешнијим компанијама важно не само колико продају и зарађују, него и у каквом друштву послују, ко је нова генерација која завршава факултете и како им се може помоћи да брже напредују у каријери, како се неке рањиве друштвене групе могу оснажити да живе живот пуним плућима. Разумели смо да је концепт друштвено одговорног пословања и те како присутан у Србији и региону, али да су компанијама потребне свеже идеје и помоћ при реализацији оваквих иницијатива.
– Тако настаје наш програм Propulsion (на нашем језику Погон), уређени систем кроз који водеће компаније улажу у пројекте и идеје младих људи. За те „неке нове клинце“ пут почиње на нашој веб-страници на адреси http://propulsion.fund/. У зависности од приоритета појединачних компанија, наших партнера, финансирамо пројекте из области уметности, културе, образовања, предузетништва, ИТ-а, креативног садржаја. Кроз једноставну форму на интернету, људи могу да пријаве иновативне предлоге. Брзо смо научили како да заједно с компанијама привучемо и препознамо младе који имају сјајне идеје и да их потoм укључимо у неки вид такмичења током којег истовремено стичу веома вредно знање, менторство и раст, те да на крају међу њима одаберемо победнике.
– Само у 2017. години преко 1.100 учесника је прошло кроз програме, радећи са 40 ментора више од 1.600 менторских сати. Уложено је око 600.000 евра. Подржали смо и неке изузетне Ужичане, међу њима и тим под именом Ревитализација, креативне графитере који оживљавају урбани простор, као и пројекат Атлетског клуба особа с инвалидитетом „Пора”, нашег прослављеног параолимпијца Милоша Зарића.
– Овај део нашег пословања нам је постао толико важан да смо целу Фондацију Докукино прошле јесени преименовали; она је и званично постала Propulsion Фонд. Име смо променили регионално, уз присуство премијерâ, чланова влада и пословних људи, чиме је означена нова фаза развоја организације. Желимо да млади људи знају да је http://propulsion.fund/ почетна станица сваког њиховог новог подухвата, а да компанијама име Propulsion и заједница окупљена око њега уливају сигурност и поверење.
УН: Да ли сте имали неке веће програме и који су то?
– Програми као што су „Шампиони сваки дан“ с Апатинском пиваром, „Живи своју идеју“ с компанијом СББ или „Суперсте“ с Ерсте банком, заиста постављају златни стандард за водеће компаније у региону, када је реч о стратегијама улагања у заједницу. Водимо и програме инвеститора, као што су Ерсте банка Црна Гора, Sparkasse банка БиХ, AstraZeneca, Хенкел, Мајкрософт Србија и Црна Гора, Кока-Кола ХБЦ Црна Гора и Косово, Америчка привредна комора БиХ, Привредна комора Црне Горе.
– У 2017. услуге и програми су вишеструко награђивани, укључујући ту и два признања „УЕПС“ и „Виртус“ у Београду, „Искра“ у Подгорици и „The Internationalist“ у Њујорку. Тешко је, напорно, али и узбудљиво и успешно, и најчешће мислимо – тек смо почели!
УН: Радите и на Косову. Како је радити с младима у Србији и младима на Косову, како изгледа то повезивање?
– Знате, и мене је као студента јако копкало како је на Косову. Да ли је могуће да је толико небезбедно, толико ризично, да се не сме говорити српски на улици? Када сам први пут отишао тамо 2006. године, нисам могао да поверујем да је било шта стварно: да у Приштини „стварно“ постоји градски превоз или јавна расвета, да су људи умивени, почешљани, да говоре енглески, да воле да седе у кафићима и гледају серије. Вреди, наравно, и обрнуто: шта све млади на Косову мисле о нама овамо у Србији равно је само нашим сопственим погрешним представама о њима тамо. Чим сам схватио да сам у граду који је сличан многима на Балкану, с тешком историјом и неизвесном будућношћу, могао сам да пробам да разумем и те младе тамо.
– Уследиле су десетине малих, заједничких иницијатива с људима сличним мени из Приштине, Призрена и Митровице, још значајно пре него што сам почео да радим ово чиме се бавим данас. Не знам јесте ли знали да се у Призрену већ читаву деценију одржава угледни фестивал документараца на коме је пре коју годину победио српски филм, или да неке београдске групе редовно гостују и свирају у приштинским клубовима? Знате ли да ми из Србије можемо на Косово с личном картом, то исто могу и они с Косова (за ту прилику Србија признаје лична документа издата у Приштини), али да Босанцима, рецимо, за посету Косову треба виза коју је готово немогуће добити? Немамо прилику да о свему томе сазнамо. Стварност је тешка и бременита прошлошћу, али ни изблиза није онаква каквом је представљају медији. Сва ова искуства из прве руку бар су допринела да ја и људи око мене тачно разумемо шта се и данас дешава на Косову, зашто је то тако и, у контексту унутрашњег дијалога који управо водимо у Србији, која решења су можда могућа, а која су само нереалне маштарије. Зато ми није било чудно да деловање Propulsion Фонда усмерим и на Косово.
– И тамо сарађујемо с компанијама и покушавамо да неким новим, младим лидерима пружимо шансу да поведу своје друштво напред. И тамо смо креативни и верујемо у моћ комуникација. Тако смо створили једну од најгледанијих информативних емисија на српском језику на Косову под називом „Sporazoom“, повезали младе и привреднике из БиХ, с Косова и из Србије, а тему виза између Косова и БиХ ставили у први план и у Приштини и у Бањалуци и у Сарајеву. Није пуно, али је важно. Заслужујемо да живимо нормално и то у овој генерацији, не само у будућности, а то је посао свакога од нас.
УН: Колико често долазите у Ужице и која места најрадије посећујете?
– Мајка ми je изненада преминула на рукама 2013. године. Нас двоје били смо не само родитељ и дете, него и најближи пријатељи, па је то био велики шок и још већи губитак. Коју годину касније умире и Стоја, моја друга мајка. Обе сам сахранио на обронцима Златибора. Недавно је преминуо и мој отац.
– И мада због посла често путујем по региону и широм света, данас сам баш због људи којих више нема још чешће у Ужицу, скоро сваког викенда. Зато ми Ужице данас значи и више но пре. Сваки долазак у град има свој уобичајени распоред: возим право код Даде у Севојно, па јутарњу кафу пијемо на Тргу, ако је лепо време, или у „Паласу“ зими. Причамо о послу, политици, свету у коме живимо. Снажно ме испуне ти разговори и успешно балансирају терет свакодневног убитачног темпа којим живим и радим. Шетамо градом, па идемо на гробља, често и на излет у Вишеград или на Мокру гору. Дан обично завршимо ручком у „Златном бору“ или вечером у „Мојој реци“. Као и увек, где год да седнемо, обавезно наручујемо кафу с млеком и мало пиво, па конобарима стрпљиво објашњавамо да је за „младог господина“ кафа, а за „госпођу“ пиво. Као два детета, чувамо шећере и кашичице из кафана, сликамо се поред знаменитости и једно смо другом подршка за дане који долазе.
– Зато никада нисам пропустио прилику да на Дадину севојничку адресу пошаљем разгледницу и топле мисли, где год да сам у свету, јер тај директан линк с мојим детињим бићем, ипак, нема цену.
– И за разлику од мог безбрижног ужичког детињства, данас ми Ужице пружа ретку прилику да застанем и размислим. Да саберем мисли, да са сетом погледам у прошлост и осмислим нове планове. Тако је један мали град у долини, због свега што је било, носталгично поново постао снажни симбол оног што ме тек чека. На то сам, не без разлога, поносан.
Звездана Глигоријевић
