Успешни Ужичани
Слађана Стојковић, доктор теоријске физике
За Ужичанку, др Слађану Стојковић, кажу да лепотом и понашањем свуда привлачи пажњу, а врло је успешна научница у области молекуларне електронике. Студирала је и докторирала физику у Новом Саду, затим отишла у Немачку, добила Хумболтову стипендију и провела 2 године на Маx-Планковом Институту у Берлину. На скупу „Хумболтоваца” у Бону у 2002. имала је предавање „Моделовање кинетичких процеса током раста индијум-арсен квантних тачака”. Са породицом живи и ради у Француској, у Тулузу, о чему каже:
– По завршетку последокторских студија у Берлину имала сам прилику да идем на Флориду, али сам у последњем тренутку одлучила да проведем најпре једну годину у Тулузу у Националном центру за истраживање (ЦНРС), где сам стигла у мају 2003. Пројекат на коме сам радила је био из нанотехнологије – област молекуларна електроника. Рад на институту ми је био право уживање, али изван Института свакодневни живот је био врло компликован, јер нисам говорила француски, а Французи са друге стране нису говорили енглески, којим се изузетно добро служим. Администрација је врло компликована, а за нас странце, још сложенија, тако да сам мислила да нећу издржати ни ту годину на коју сам потписала уговор. Морам рећи да су ми колеге са Института помагале кад је требало да тражим стан или региструјем кола и слично. Захваљујући мом узичком веселом духу брзо сам стекла пријатеље и прилагодила се новој средини. Пар месеци после мог доласка упознала сам и Камала и то познанство је прерасло убрзо у озбиљну везу, тако да сам одлучила да продужим мој уговор на још 2 године. Камал и ја смо се венчали у мају 2005, а наша ћерка Нина се родила у марту 2006. Он је у то време радио као инжењер на месту шефа пројекта у Thales компанији, али је пројекат био за финалног клијента – Аирбус. За то време већ сам била научила француски, и сасвим се навикла на њихов начин живота да више нисам уопште имала жељу да отпутујем на Флориду и уопште у Америку. Крајем 2006. радила сам на једном пројекту на ком је било више партнера из индустрије, тако да сам од јануара 2007. потписала уговор на 18 месеци са јапанском фирмом Фујитсу, али сам наставила да радим на истом пројекту. Рад у индустрији ми је био привлачнији и динамичнији од оног на Институту. Имала сам више одговорности и поред истраживања сам имала улогу координатора на пројекту, водила рачуна о буџету пројекта. По завршетку тог пројекта крајем 2008. мој бивши шеф из ЦНРС ми је понудио да се вратим у његову екипу са намером да ће да се распише конкурс за једно место. Међутим, нисам била сигурна да желим да наставим моју каријеру као истраживач. Иако сам иза себе имала више од 10 година успешног научног рада и резултата (у Француској имала сам више радова у водећим светским часописима као Nature Nanotechnology, Nature Materials и слично) желела сам промену и неку динамичнију средину, која више одговара мојој природи. Нажалост, фирми из области нанотехнологије у Француској има јако мало, а у Тулузу их скоро и нема. Ми смо у међувремену купили кућу у Тулузу (у марту 2007) па нисам ни помишљала да тражим посао у неком другом граду. Пошто је Тулуз престоница европске аеронаутике (седиште Аирбус компаније) било је логично да тражим посао у аеронутици али са докторатом из Теоријске физике и истраживачким искуством из Нанотехнологије није баш било лако. Одлучила сам да упишем један Мастер у престижној инжењерској школи (ISAE – Institut Supérieure de l’Aéronautique et de l’Espace) и била сам примљена. Студије су биле организоване на енглеском језику. Школарину од 12.500 еура ми је платила француска држава (иако у то време нисам имала чак ни држављанство), а сво време док је трајао мастер (годину дана) добијала сам плату. Морам да поменем овде, да у Француској радно место, па чак и плата зависи од тога у којој школи сте добили диплому. Универзитети су много мање цењени од Политехничких школа, а и школе саме по себи су рангиране. Школа у којој сам била на мастеру (ISAE – Institut Supérieure de l’Aéronautique et de l’Espace) је рангирана у првих пет водећих школа.
После успешно положених испита требало је наћи једну фирму да радим завршни рад и стаж од 6 месеци. Примили су ме у Аирбус на стаж и радила сам моделирање система за симулаторе летова. По завршетку стажа запослила сам се у фирми Согети, која припада групи Capgemini. Радила сам на пројекту за Аирбус као инжењер на симулатору летова за моделе авиона СА (А320) и ЛР (А330 и А340). Мој посао је био да правим апликације, које омогућавају интеграцију свих модела неопходних за симулатор летова и онда да тестирам ту апликацију на симулатору. Тест је најзанимљивији, јер симулатор је репродукција правог авионског кокпита. Да би симулацила лета била што приближнија реалности, кокпит је повезан на реалан хидраулички и електрични систем. Испред кокпита ставља се визуелни систем – екран који омогућава да се репродукују визуелни ефекти околине (аеродром, писта, временски услови). Свакодневни рад на симулатору ми је омогућио да научим основне функције пилотирања авиона. Најтежи део ми је увек био слетање авиона и кад авион крене да се “руши”, јер нисам правилно подесила команде, увек ме хвата паника, јер осећај је као да смо у правом авиону.
После пар месеци добила сам унапређење да будем шеф једне екипе од 5 особа, које су биле у нашој филијали у Багалору (Индији). Они су програмирали апликације, а ја сам тестирала у Тулузу. А после непуне године дана сам добила место менаџџџера једног тима од 15 особа у Индији (Бангалор). Тако сам свакодневно сарађивала са њима и боравила три недеље у Индији, чија култура ми се пуно свиђа.
Бити одговоран за рад једне екипе је врло изазован посао и место менаџера захтева јако пуно рада, али и хуманости. С друге стране сасвим је другачије од инжењерског посла. Од 2012. године сам потпуно прешла на менаџерско место: мој посао је био да водим мој тим и да проверим да је посао добро урађен и водим буџет пројекта. Радила сам на увођењу Lean менаџмента. Половином 2013. моја фирма је изгубила неке уговоре, јер је Аирбус смањио драстично буџете по завршетку програма А350. Требало је наћи нове клијенте са којим ће фирма да сарађује. Још увек смо радили за Аирбус, али са много мање пројеката. Једно место за пословног манаџера је било отворено у фирми и ја сам конкурисала. После неколико интервјуа са разним шефовима и генералном директорицом наше француске филијале, добила сам радно место. Посао је више био оријентисан на склапању нових послова и уговора и развој нове пословне стратегије. Углавном већину дана сам проводила на пословним састанцима и склапању послова са другим фирмама. Уживам у овом послу и мислим да се одлично сналазим у релацијама са другим особама. Оно што сам научила у дугогодишњем научном раду је да добро анализирам и проучим сваку ситуацију и то ми помаже у послу који сада радим. И моје техничко образовање је неопходно у послу у коме радим, јер не може да се води посао ако не знамо суштину тог посла.
Своје слободно време Слађана користи да буде у контакту са својом фамилијом у Ужицу и Камаловом фамилијом у Мароку. Она каже да бар једном годишње посећује Ужице, и додаје:
„Мада су се Камалови родитељи недавно преселили у Француску да би били ближе нама, у Мароку имамо стан на обали Атлантског океана за одмор, као и кућу у Казабланци. Моја мама из Ужица долази често у Тулуз, а и тата ме је посећивао са супругом и опет планирају да дођу у септембру 2015. Моја мајка се пре неколико година преселила на Забучје, где ужива у одмору, и ретко проводи време у Ужицу.
Слађанине активности у 2014 и 2015:
Од октобра 2014. прешла сам да радим за једну мању фирму која прави уређаје за земљане станице, које омогућавају комуникацију са сателитима. Ја сам задужена за развој и стратегију фирме као и за маркетинг. Упоредо посећујем вечерње курсеве у једној пословној школи, да бих стекла знање и применила разне маркетиншке теорије у мом послу. Ти курсеви су организовани за људе који раде, тако да су часови од 6 до 9 увече после посла (једном или два пута недељно) или суботом. Тренутно радим један рад на истраживању тржишта сателита и да одредим како се моја фирма пласира на том тржишту. Циљ је да предложим план акције који ће омогућити фирми да побољша њену стратегију и самим тим њен приход. Поред тога много сам научила ствари о телекомуникацијама, сателитима. Пуно пратим сва дешавања и актуелности које се тичу свемира, сателита и сателитских комуникација. То ми је неопходно за посао јер сарађујемо са француским и европским свемирским агенцијама и чак имамо два научна пројекта у тој области. Мој муж је од 2011. године добио место директно у Аирбус-у и води један важан стратешки пројекат. Нина има 9 година и иде у трећи разред и одличан је ђак. Такође Нина има пуно активности: уметност, клавир и солфеђо, гимнастику и плес.
И на крају Слађана скромно завршава:
“Овде је радни дан дугачак. Одлазимо око 8 или 9 на посао, а враћамо се око 19 сати, и мало касније. Нисам никаква супер жена, која стигне да ради и да све у кући буде спремно увече. Зато веч четири године једна девојка нам чува Нину после школе и помаже нам у кућним пословима, како би након повратка са посла могла да проведем лепе тренутке са својом породицом.”
Срећко Стопић,
доктор металургије
