Покемони на Старом граду

Никако се не уклапам у овдашња збивања, иако се искрено трудим. Пошто сам сасвим сигуран да нисам пролупао, биће да сам оматорио. Да се на кратко вратим коју деценију уназад, када смо чинили прве кораке у овом веселом граду. Са 16-17 година, био сам, природно, залуђен за фудбал, кошарку и рок музику, када сам имао 25-26 година, лично и персонално сам, уз велику помоћ пријатеља, организовао прве скокове у воду на плажи, гомилу концерата и милион других ствари, које су природне и пригодне за људе тог узраста; како сам се приближавао тридесетој, осећао сам, као и сви у то време, да је „задњи час“, да почнем неки озбиљан посао, да се запослим или отворим сопствену фирму, без обзира што се „догађао народ“, распадала Југославија, почео да бесни рат, што су нам уведене санкције, хиперинфлација… И да даље не набрајам тужну и паклену хронику наших генерација…. Што би рекла народна пословица – све у своје време, Оно јесте да је дивно и занесено звучао стих из Арсенове бесмртне „Не дај се, Инес“ – „ја нећу имати с ким остати млад, ако сви оматорите, и та ће ми младост тешко пасти“, али, потпуно је нормално да човек као адолесцент има једна, а као зрео човек, сасвим друга интересовања. И данас се сећам, тих безбрижних пубертетских дана, док смо, пред разлаз кућама, блејали испред Oпштине, када смо први пут видели и чули да постоји председник општине. Неко нам је рекао да се тај озбиљни човек, барем је нама тако изгледао, кога смо често виђали како увече излази из зграде, зове Балша Говедарица и да је председник општине. Што би рекао Бане Бумбар, тај свет одраслих, био нам је далек и стран, али смо сви потајно чезнули да што пре у њега закорачимо. Сећам се и када су нас слали на праксу, у Ваљаоницу, па потом у некадашњи СДК, како смо, са страхопоштовањем, гледали све те џиновске машине и огромне канцеларије пуне неких озбиљних људи, и питали се, са зебњом, да ли једнога дана и сами можемо постати део тог важног и радног света… И тако смо растали и сазревали, и у међувремену оматорили, а такво схватање задржали до данашњих дана – од одраслих и озбиљних људи очекују се и озбиљна дела.
Међутим, времена су се променила, из генерације у генерацију, све се касније сазревало, да би данас, барем се тако чини, адолесценција постало трајно ментално стање овдашњег народа, политичара поготову. Погледајте теме којима се баве медији – спорт, спорт, естрада, спорт, естрада… И озбиљне емисије, које су раније биле резервисане за политичаре, све више се окрећу спортским и сличним темама… Политичари прате тај тренд, чак би се могло рећи и да предњаче. Погледајте само ове наше локалце, започео им је нови мандат, требало би да све пршти од нових програма, идеја, претумбација… Има ли речи о било чему озбиљном, сувислом, суштинском? О некој теми која помера ствари? Не. Главна вест је да ће на Кадињачи поставити осветљење и да ће „радове на осветљавању“ отворити Расим Љајић. Он ће доћи чак из Београда, да би својим присуством увеличао почетак ове „значајне инвестиције за наш крај“. А пре неколико дана организовали су слабо посећене скокове у воду, где је, градоначелник лично, уручивао награду скакачима од научнофантанстичних 40 еура…. И, само што су завршили то спектакуларно спортско надметање, одмах су се ухватили у коштац са још једним горућим проблемом, најавили су некакво уређивање Старог града, а, да забава буде комплетна, ових дана организују и трибину о још једној круцијалној теми – електромагнетном зрачењу… Фале још само јоги летачи и трибина о чајевима и лековитим травама…
Чини ми се да су се, у она времена, пионирски инструктори бавили озбиљнијим темама, него ови локални политичари, који, бавећи се адолесцентским стварима, сваки месец приме нимало наивних 100.000 динара на руке, плус порези и доприноси. До пре коју годину, Јова градоначелника и екипу сам поистовећивао са Дружином Пере Квржице, а за ове актуелне, изгледа да морам јунаке потражити у предшколској литератури…
Шалу на страну, како су минималне шансе да одрасли људи, ако таквих још има, дођу на власт, онда је и лако објаснити откуд оволика апатија и све већа незаинтересованост за заједничке послове, што би требало да буде суштина сваке политике. Лаже, параралаже, тривијалности и бесмислице, којима нас власт, преко својих плаћеничких медија, свакодневно затрпава, могу нашу трагичну безнадежност улепшати и прикрити неко време, али је не могу поправити. Проблеми се неће решавати сами од себе, већ ће се, временом, повећавати, а тиме ће и наше шансе за какав-такав напредак бити све мање… Ових дана је Вучићева влада прошглашена десетом најнеефикаснијом на свету, па како тек онда оценити наше локалце и све друге провинцијске политичке замлате широм Србије?
И док се цела планета упиње да привреду учини што јачом, да повећа извоз и запосленост, наша власт се бави производњом медијског виртуелног оптимизма, без икаквог покрића у реалном свету. Постали смо права земља из Нинтендо игрице Pokemon Go – све што нема у стварности, има на екранима мобилних телефона и телевизора… У том српском покемон матриксу, ми бележимо спектакуларне резултате, што би рекао врховни Покемон, најбоље од Другог светског рата…. А у реалном? У реалном свету неки су обрали малине, а много више нас је одавно „обрало зелен бостан“. Како одрасле особе у бајке не верују, остаје нам само да гледамо ово непрестано забавиште око нас и крстимо се. Што би се рекло – и левом, и десном.
Него, и мене почела да копка та дилема, шта мислите, где ће се најпре појавити Покемони, на уређеном Старом граду или новоосветљеној Кадињачи? Можда, у углу, иза клавира у општинској сали или баш за говорницом, у директном преносу на ТВ5? Или ће одабрати новизграђени објекат Лидла у Крчагову? На аеродрому Поникве? Ја, ипак, типујем на тунел испод Кадињаче. Право место за Пикачу Покемона. У тунелу, усред мрака…

Тони Станковић

Comments

comments