УЖИЧКА НЕДЕЉА, 929. БРОЈ: СВИ У ВЛАДАЈУЋЕ ПЛЕМЕ
Живимо у држави у којој један дан пада киша и настане хаос. Само један дан. Један једини дан. Данас пада, и сутра, када престане, пописујемо катастрофалну штету. Тачније, ОНИ пописују, нашу штету. И нашу муку. А никако да дође дан када ће се пописати штета коју деценијама производи ова бахата власт…
Гледам јуче оног са цвикерима, он је, тобож, шеф неког ванредног штаба или тако нечег, помпезног назива. Оног истог који је прошле године причао апсолутно исту причу. У длаку исту. И не само прошле године, гледамо, тог истог, већ 4-5 година како, забринутим, али одлучним гласом, млати празну сламу. Олучно млати празну сламу… Шта ови полтронски, неморални, медији направише овом веселом народу… Доведу неког башибозука, који може да лупа шта год му падне на памет, о економији, саобраћају, атомској физици.., апсолутно је неважна тема, важно је како се говори – одлучно, намргођено, забринуто за народ и државу… Овој власти није потребна ни памет, ни аргументи, једино су потребни уверљиви глумци, а када на пет медија понове исту лаж, чак и њихови највећи непријатељи, почињу да верглају баш оно што власт жели – Русија, НАТО, Сирија, избеглице…. Наш народ решава судбину Сирије, а овде, где живи, мртав ладан, из године у годину, прихвата иста тупа образложења глумаца-политичара.
Злакуса под водом…. Она иста, која је идеално место за мега, гига фабрику за пречишћавање отпадне воде…
Дао је изјаву и градоначелник Тихомир. Имали смо среће, рече. Да, баш смо се усрећили…. Ђетиња, која је више поток него река, милиони и милиони динара, на намештеним конкурсима, годинама су бацани у, очигледно, лоше урађено корито, које брекће под кишама од једног дана, а шта би тек било да је падала целих два дана? Изводили су разни политичари, разне новинарске екипе, последњих двадесетак година, да величају сензационалну изградњу корита Ђетиње кроз град, а сада, сваког пролећа, после само једне озбиљније кише, сви стрепимо шта ће бити поплављено. А кад та вода протутњи кроз град, разлије се чим наиђе на равницу, јер у Севојну и Злакуси, нашим назовим политичарима, није било битно да пореским новцем уреде корито Ђетиње, већ су имали преча посла – да формирају Општину и запосле још по коју партијску сподобу. Али, зашто ја о томе да причам? Зар Севојничани и Злакушани нису сами требали да размисле – да ли им је било потребније уредити корито Ђетиње или да бацају паре на нове функционере, од којих, и новорођенчадима је јасно, никакаве користи нема? Трчали су скоро сви на те бесмислене изборе, агитовали су разно-разни, бациле се дебеле паре, а, очигледно је, паметније им је било да су ту енергију и новац уложили у уређење корита Ђетиње. Не каже стара пословица џабе, сваки народ има власт какву заслужује. Обећају му државну службу за фамилију, парче асфалта у у свом сокачету и ето гласова. А кад падну столетне кише од једног дана (каква иронија), онда се сви за главу хватају…. Тако то раде неорганизована, зато и вечно сиромашна, племена…
Да, Србија све мање личи на државу, а све више на територију са више племена, где се сва филозофија своди на отимачину. Окупи се племе, заузме власт и пљачка док може, онда се организује друго племе, отму престо од првих, па кад заседну, крену немилице у отимачину. Нема овде одавно никакве производње, напретка, нити будућности, па онда и обичан народ временом схвати да од поштеног рада нема вајде, него се прикључи победницима, па отимају, док могу. Онима горамо, веће парче, али, буде и за њих дољамо, по која мрвица… И, наравно, сви јуриш на државну плату… Без изузетка. Иако су били нико и ништа пре уласка у политичко племе, одмах по примању прве државне плате, почиње куповина гардеробе, кравате и ципела, да их руља озбиљније схвата, да буду лепши и значајнији на сељачкој телевизији, затим иде скуп државни мобилни телефон са импулсима које плаћају порески обвезници, па седење у кафанама, у току радног времена, које и немају на измишљеним радним местима… После пар месеци запосле жену или мужа у државну службу. Онда се државним новцем направи нека бесмислена установа, па ту запосле ћерку, па нова бесмислена државна установа, у коју запосле сина… И цела чаршија бруји о томе, али нико не сме јавно ни да писне. А и како ће да писне, када су сви део тог примитивног племена, укључујући и назови новинаре, који послушно чуче поред стола и чекају да падне по која мрвица… Дал’ оно би чуче или клече, не могу да се сетим….
И док нас племе политичара са ужом и широм родбином, дубоко завученим рукама у наше џепове, брутално пљачка, слушам лупетања некавких самозваних левичара да живимо у бесном капитализму или, како то они воле да кажу, неолиберализму…
А, веселницима нико није објаснио, да капитализам, за почетак, подразумева неку производњу, неке фабрике, а, у наске, тога ретко где да има, па ме све то подсећа на причу када је Димитрије Туцовић својевремено својим сељацима у Гостиљу покушавао да објасни тежак положај радничке класе у фабрикама, а они га гледали бело, јер су од машина видели само преслицу за дрндање вуне…
Са друге стране, окружен сам људима који о актуелној власти у Ужицу и у Београду мисле све најгоре, сваки дан ме бомбардују разним бесмислицама које су чули по тв каналима, које одавно не гледам, али апсолутно не предузимају ништа да свој потлачени положај промене. Што је најсмешније, али и најтужније, када сам им рекао, па, ако нећете да нас више јашу, хајмо, ништа нас не кошта, да се организујемо, направимо листу и изађемо на локалне изборе, одмах су почели да ме нападају, као да ја примам државну плату, као да сам ја запослио жену у јавно предузеће, као да сам ја запослио сина у једну, а ћерку у другу јавну установу, као да сам ја повећао таксе и порезе, као да сам им ја крив што тешко живе… Стекао сам утисак да, упркос свему, гаје патолошку љубав према владајућем племену, оно јес’ да их газе и пљачкају, али им ни они не остају дужни, оговарају их по кафанама и кухињама…
Не знам зашто, али ја нисам, што би Тадић рекао, из тог филма. Мене апсолутно не занима који је државни службеник подржао другог државног службеника, нити ме занима што државни службеници прелазе из партије у партију, они су мени, било да су власт или опозиција, сви исти, као браћа рођена. Сви су они део племена који на мене гледа само као на објект пљачке и никако другачије.
И да будем поштен, писао сам и писао, и, осим понеког осмеха и тапшања по рамену, ништа се у овој чаршији није померило, напротив, чини ми се да је жабокречина још гушћа, па се решавам да покушам на други начин – хајде да се ми, ван буџетске касе, организујемо и кандидујемо на изборима. Ко зна, можда то и упали, рачуница је проста – што је нас у скупштини више, њих је мање. Да се ми у комшилуку организујемо, па нисмо, ваљда, толико неспособни, када смо умели да платимо порез, ваљда ћемо умети сутра и да га трошимо?
Дакле, драге комшије, учините нешто за себе, ево прилике да се удружите и направите листу за предстојеће изборе. А, ако вас мрзи да то радите сами, дођите, да покушамо заједно. Сваки, и најдужи пут, увек почиње првим кораком. Погледајте разне, који се гурају у првим редовима и упитајте се, да ли су они бољи од вас? Па, зашто им онда дозвољавате да управљају овим градом?
Пожурите, нема више времена за чекање. Обрни-окрени, то је једини начин да се нешто промени, једини начин да се прекине ова племенска страначка отимачина. Нису они ништа бољи, само су организованији, јер, за разлику од нас, њима све у животу од тих избора зависи. Можемо лако ствари да променимо. Ако покушамо.
Душан Ђуровић
