Пише проф. др Биља Грујичић
– Мама, како ти знаш који је парфем за старије мушкарце?
– Не знам, само знам да тај није за тебе, одговорила сам.
А онда сам схватила да можда и не знам. Времена се мењају, а и укуси. Ипак била сам убеђена да поседујем мала знања. Није их хтео, док не буду искуства. ОК и то је у реду.
Онда сам се сетила њега. Увек је имао добар парфем. Био је градски тип. Увек спреман за шалу, пиће, чашицу доброг разговора. То је он, Раде Питон, један, што би клинци рекли, урбан лик. Зар треба неко да умре па да пишеш о њему, Биљана? Жао ми је што се раније мисам сетила да пишем о некоме ко је толико урадио за свој град. Тако је са добротом која се подразумева и чије одсуство приметите кад већ буде касно. Безгранично је волео децу, музику, живот. Припадам онима који сматрају да доста можеш рећи о себи и избором музике коју слушаш. А Раде је знао са музиком, као и са бројним другим стварима. Чар је у једноставности, а он је баш био такав. Волели су га и старији и млађи, а нарочито деца. Старијима и млађима можете свашта продати, а деца вас намиришу на километар. Њега су деца осећала.
„Нема те, а има те више него икад “
И тако док траје та вечна колебљивост Срба између земаљског и небеског царства, изражена у том вечном косовском завету, пројектована на наш трагични историјско-географски положај на Балкану, док се одржавају избори у Смедервској Паланци, док нас је продао и ФБ, Велики брат је свуда око нас, док нам препоручују мере демографске политике популаризације рађања, а тридесетогодишњаци тешко брину о себи, док нас певачице убеђују да не вакцинишемо своју децу, а желимо да живимо у земљи где свак ради оно што најбоље зна и желимо да верујемо да заразне болести припадају давним временима…
Не могу да се отмем утиску да нам Бог некако узима најбоље. Ваљда добро види.
“Земаљско је за малено царство, а небеско увек и довијека “
Толико од мене, воли вас васа Биља!
(Ужичка недеља 982)
