УЖИЧАНИН МЛАДЕН ЈЕВЂОВИЋ, СЛИКАР, ПЛАНИНАР, РОКЕР, МОДЕЛАР, РОНИЛАЦ, СТРЕЛИЧАР, ЈЕДРИЛИЧАР, БИЦИКЛИСТА…
Истакнути ужички академски сликар-графичар Младен Јевђовић и велики љубитељ музике, путовања, природе и свих спортова везаних за њу, за наш лист говорио о животу.
УН: Шта мислите о младима данас?
– Кукамо на младе, овакви су, онакви су, необразовани, некултурни, пијани, дрски … па и јесу. Они, које видимо ноћу на улицама, које чујемо из кафана, од којих не можемо да спавамо до раног јутра, они који ујутру у учионици спавају, јер нису спавали целе ноћи. Они које нико не пита шта је било у школи, како напредују, какви су им планови. Они јесу такви. Њих често само полиција сме да пита шта је ТО било у школи или у кафани (наравно у присуству родитеља, који су одавно закаснили). Но није баш све тако страшно! Нису сви Такви. Велики број није такав. За Такве треба да се запитамо зашто су Такви. Често се каже „нису они криви, криво је сиромаштво, ратови, презаузети родитељи, лоши наставници, школски систем, безперспективност, поремећен систем вредности“, „море и та демократија“, ништа му не можеш, заштићен као медвед, службени статус за јадне професоре који добијају батине од ђака итд. За Такве су наведени разлози, довољни да буду Такви. Ти разлози су опште схваћени, нажалост и прихваћени, они су готово оправдање, они су мирење са ситуацијом, они су и за оне боље, позив на линију мањег отпора…
Наравно да имамо данас веома образоване младе људе, који постижу изванредне резултате у разним областима, али који најчешће у нашој ситуацији, која, нажалост, већ сувише дуго траје, не могу да нађу своје место. То већ није проблем младих. Он се само њима, као велика неправда, обија о главу, а нама који пискарамо овакве редове, избија и оно мало убедљивости и њиховог поверења.
УН: Како је то изгледало некад, у време Ваше младости?
– Каже се да се од историје да пуно тога научити (а и да претходни текст мало оставимо као питање за неке друге расправе), мало ћу се сетити своје младости и пута своје генерације. То су била нека друга времена, рећи ће неко. Да, била су. И сиромашнија. Сећам се давних гимназијских дана. Нису нам дозвољавали да правимо игранке, а ми смо кроз географску секцију и наводни програм упознавања разних народа и њихове културе, наравно, акценат бацали на Енглеску и слушали Пени Лејн (Penny Lane) и Строубери филдс форевер (Strawberry Fields Forever) Битлса (The Beatles) и Сатисфекшн (Satisfaction) Ролинг Стоунса (The Rolling Stones). Некад смо били жељни информација, ослушкивали их на радију и сутра препричавали најновије топ листе. Сећам се добро кратког снимка изласка Битлса из авиона, на неком аеродрому у далеком свету, који је био емитован у занимљивостима на крају Дневника, који је водила Душанка Калањ. Данас имамо YouTube. Постоји и тај снимак – прво гостовање Битлса у Америци. Много тога има на YouTube. Питање је ко шта тражи. Ако сте радознали, цео свет вам је доступан. Крените трагом овог малог примера и упустите се у авантуру проучавања тих чувених Битлса, на пример. Постаћете бољи. Дискографија ће вас бацати тамо, овамо са сајта на сајт, прочитајте књигу о њима, па све поменуто потражите на нету. Авантура почиње и траје, траје. Истраживачки дух. Ово је само мали пример и предлог. Тражите нешто друго, истом методологијом. Рачунари могу свашта, не само Фејс. Некад смо путовали у Београд да у комисиону или у продавници грамофонских плоча код „Мажестика“ купимо пар плоча и поносно се вратимо у Ужице са плочама под мишком (не у кеси), да се виде. Данас има више музике у вашој соби, него што је икад било у тој продавници. Користите ту привилегију.
Било је то доба сиромаштва и великих жеља. Мало тога смо имали. Појам су биле левис фармерке, патике „шангајке“. Џинс јакнице се тада још нису производиле у Новом Пазару. А желели смо их, доносили из Трста…
УН: Кажете да сте углавном задовољни својим животом. Шта је то што живот чини испуњеним?
– Од најранијег детињства сам био радознао. Ако нисмо имали играчке, правили смо их. Ако су биле механичке, често сам волео да видим шта има унутра. Сећам се једне старе књиге Михаила Иљина, “Приче о стварима” (још увек се сећам аутора и наслова), у којој сам налазио одговоре на многа питања из технике, механике, технологије… Тада је веома популаран био Жак Ив Кусто. Ујак је имао књигу “Свет тишине”, коју сам „гутао“. Касније, много касније, сам похађао и завршио курс и постао аутономни ронилац. Дечачка интересовања… Наравно, Жил Верн и „Наутилус“ капетана Нема. Научна фантастика. Касније сам се страствено бавио прављењем макета, био претплаћен на Техничке новине, итд…
Правио сам летеће моделе једрилица, ракета, балона на топли ваздух… Касније (много касније), вратио сам се у те своје давне, техничке дане, и та дивна подлога је била основ за циклус steampunk радова, који су били романтична и естетска верзија тих младалачких истраживања.
Занимљиво је да сам се касније, кроз читав живот, враћао темама и областима, које сам начео и усадио „у своју душу“ као дечак. Оне су биле као неки депозит, који ми је касније (са каматом од искустава) пружиле могућности да их користим у разним областима стваралаштва. Суштина овога о чему говорим – важно је градити и слагати знања, одрастати и играти се на креативан начин.
УН: Бавили сте се и спортом?
– Много дугујем својим родитељима за дивне дане проведене у разним спортским активностима, којима се бавим целог живота. И још увек. Спорт је од малена био веома важан у мом животу. Тада давно, скијање је било у самом повоју. Било нас је петнаестак скијаша у граду. Имао сам срећу да је мој отац био један од пионира тог спорта и његов велики промотер и учитељ генерација скијаша. Први пут сам победио на скијашком такмичењу са својих 5 година (1955.), Камповање, планинарење, логоровања са ДТВ Партизаном, извиђачима, учење свих вештина за живот у природи.
Оно што сам почео у својој планинарској породици у раном детињству, развио сам, у каснијем зрелом добу, у праву страст за планинама и природом. Алпинистички курсеви, походи на високе планине, друговање са значајним људима из тог спорта. Бавећи се и едукацијом младих алпиниста у оквиру течајева, написао сам први српски приручник “Основи алпинистичке технике”, који је био основна литература „за учење и подсећање“. Лепо је кад упознаш нове људе на планинама, а они те замоле да им потпишеш књигу коју имају у свом ранцу. Бициклизам од раних дечијих трка на стадиону у програму слетова, до путовања бициклом са врећом за спавање и шатором у бисагама…
Од одушевљења идејом летења из раног детињства и снова до реализације на курсу параглајдинга и летења са Бујкетом на Чиготи.
Од првог сусрета са стреличарима на Калемегданској тврђави, давних седамдесетих година, и свог првог лука, који ми је из Париза донео ујак, до високо софистициране скупоцене опреме и тренинга којим се данас бавим. Све то чини живот садржајним и чини да њиме можете бити задовољни.
Свака од тих активности је била повод за велика истраживања, учење, стварање нових пријатељстава, изазове, уживање у успесима…
УН: Ваш рад у култури, уметности, јавном животу…
– Мислим да се о томе прилично зна. И ово ваше питање је било један од разлога, да не пристанем на овај разговор. Само укратко – радио сам десет дивних година у Градској галерији, организовао 200 изложби за то време, осмислио и успоставио Међународни графички биjенале „Сува игла“, који траје већ скоро 30 година, 15 година радио као наставник у Уметничкој школи, и коначно завршио свој званични део радног века.
– Не могу да решим проблем младе генерације, која се разликује од мојих представа и жеља. Онима који можда, у овим редовима, пронађу нешто што би могло да им да неки путоказ, желим да буду радознали, да се групишу у интересовањима, да се, кад оду на студије у Београд или Нови Сад, друже са потпуно новим друштвом, чују нове приче… (никако Мујо у Добој, Мујо из Добоја).
– Ако им смета кич и неукус који их окружује, нека му се не предају, нека се ограде јаким утврдама књига, нека пређу на сунчану страну улице,нађу сродне душе, слушају класику, блуз и џез, гледају III програм РТС, оду на неку добру свирку у ГКЦ, оду у природу.
– У осталом, шта значи бити културан? Да ли је то познавање и уважавање, узимање за узор проверене и усвојене домете етике и естетике. Да ли је то можда толеранција, признавање права на различитости? Култура се не огледа само у знању, све је то релативно што би рекао мој „школски“ Ајнштајн.
Можда је култура и не наметети своје представе о томе како она треба да изгледа. Сигурно да култура треба да буде мало мање бучна, посебно ноћу у граду! Ја сам силиконом додатно задихтовао стакла на соби окренутој према кафани због (не баш „Good vibrtions“), вибрација које не престају до раних јутарњих часова и ратних пијаних поклича који их прате. Неко ми је једанпут рекао „ако не можеш да их победиш, придружи им се,,.“Е, нећу!!!
То није култура, то је етика.
Звездана Глигоријевић
