početak KULTURA Сећања на варош Милутин Јовичић

Сећања на варош Милутин Јовичић

od Užička Nedelja
473 pregleda

secanje na varos lujo knjijga umanjena

У ПРОДАЈИ ЈЕ КЊИГА О УЖИЦУ И УЖИЧАНИМА

Ужицу с љубављу

У ексклузивном издању Ужичке недеље светлост дана угледала је јединствена књига сећања старих Ужичана на прошлост нашег града: људе и догађаје. Књига је настала као природни епилог надахнутих текстова са страница УН из пера доајена ужичког новинарства, господина Милутина Јовичића. Књига је, формом, атипична хроника настала од четрдесетак текстова (тек нешто око половине објављених у УН) у рубрици Старо Ужице, варош, људи, догађаји у интерпретацији истог броја наратора који износе своја сећања на прошлог нашег града, а које је у изворном облику забележио аутор хронике СЕЋАЊА НА ВАРОШ. Изузетан проверени журналиста, Милутин Јовичић се определио за аутентичну причу наратора, разноликих по много чему, осим по непатвореној љубави и сентименту према Ужицу. Ауторова интервенција свела се на симболичан удео у садржини хронике, који се огледа у топлим лирским уводима и закључцима проповедања, који књизи придодају изузетну литералну и вредност, која уоквирује, понекад чисто статистичке, садржине појединих сећања.

По самом наслову упућени смо на идилична времена, када се до Ужица путовало колском запрегом сеоским путевима, када су у граду зоре најављивали петлови, а наредбе власти обзнањивали добошари. У тим временима није се живело ни глатко ни слатко, али су се Ужичани успевали носити са свим невољама, јер су имали моћно оружје: ведар дух, по чему су били у дугом низу генерација највећи богаташи у Србији. Кад им је било добро, смејали су се што им је било добро; кад им је било тешко, смејали су се да им буде лакше. „Сећањe на варош“ јесте хроника града у времену у коме се привређивало, радило, трговало, стварало богатство, али и животарило, гладовало, смрзавало, умирало, гинуло… Али и весела прича о граду у који су све чешће долазили и у њему заувек остајали богати трговци и предузетници, занатлије и школовани чиновници па је град добијао снагу која га је носила и развијала.

Аутор „Сећања на варош“ показао се као изванредан колекционар свих тих носталгичних прича, који није био оптерећен књижевном формом и литералним квалитетима наратора ни у приближној мери колико релеватним појединостима и њиховим једноставним констатовањем, на који је начин је омогућио персоналну аутентичност сваког наратора, која тек узгред осликава скромно литерално умеће, без хендикепа на рачун квалитета слике. У овим нарацијама, краћим или дужим, све функционише изузетно добро: сви наратори везују читаоца за догађаје неосетно невидљивим ужадима своје наивности и вере у аутентичност своје верзије испричаног и мистику свог учешћа у причи. Све је у књизи засновано на пролазности и временској дистанци, на патини догађаја, на оптици сведочења. Сва лакоћа интерпретације успомена само је наивна врста шарања, одвођења читаоца у пределе незаборављене прошлости са ситним слободама и радостима, у царство лептирова и вилиних коњица, на сунчаној страни света, као у земљи чуда.

Као златна зрна песка прошлости, као лампиони у магли, као мале трепераве звезде у тами васељење, све је у овим искреним исповестима и нежност давних дана, боје и мириси детињства, игре које живот значе, љубав као посебна сила живота, живот као најлепши дар судбине. Мада већина наратора прича уз неизбежну дозу емоција и патоса о свом животу и прикљученијима, садржина књига је исписана обичним речима, тихо као да наратори желе да сву драматику својих младих дана задрже за себе, а нама да оставе само гола факта као голо дрвеће у алеји успомена. Аутор је, нема сумње, авоцирао једно доба на начин новелисте коме је фабула важнија од књижевног поступка, који искључиво користи говорни језик, архетип српске чаршије и древне комуникације, којим су написана многа савремена књижевна дела. Ова хроника памти све на једноставан начин. Свет успомена нас старијих млађим Ужичанима биће драг и близак, јер је то и њихов свет. Јер како рече омиљени писац нашег аутора, недостижни Меша Селимовић: Ма о коме се времену писало, човек се суди са својим временом.

О потреби за оваквом књигом набоље сведиче речи Ужичанина са дна каце књижевника Љубомира Симовића: Као и сви људи, било куд да су стигли, (Ужичани) су у сећању чували слику родног краја. И како то увек бива, та слика са временом постаје све јаснија, све лепша, и све нетачнија. Неки оронили зид, или неки стари дуд, или фирма неке браварске или колонијалне радње, добијају вредност и значај какве у стварном животу никада нису имали. Те слике, скамењене и улепшане, чувамо у сећању деценијама. У упорном регистровању оваквих успомена и доживљаја, књига Сећања на варош, има сигурно непроцењиву вредност за сваког нашег суграђанина, не само као потреба да се сетимо минулог времена, већ и да гради порушено, да ожиивљава умрло, да проналази изгубљено, да памти заборављено, да позлаћује избледело, и да све то спрема и чува, као нашу заједничку попутбину за будућност.

У з констатацију да у овој Јовичићевој саги о граду на Ђетињи, у сарадњи са четрдесетак коаутора-старих суграђана, (од којих су многи увелико Ужичани којих више нема) редом, као у најбогатијем албуму, израњају поприлично патинирани, портрети старог Ужица и Ужичана у својеврсном литерарном грозду. Газде и сиромаси, научници, писци, занатлије и трговци… Сигурно да нису подједнако светлели све звезде овог ужичког сазвежја, али свака од њих светлуца својим сјајем: нека данас још јаче искри, а нека догорева, јер се у Јовичићевој књизи нашло места и за епизодне личности, које су у одређеном периоду бљеснуле као оригинални ликови и тако откупиле право незаборава у удаљеној вечности, својим достигнућем или страдањем, богатством или смрћу у беди.

Коначно, „Сећања на варош“ је доказ ауторове свести о дужности да као народ историјског памћења никада не предајемо забораву своје највредније и најзаслужније суграђане, који су заувек, као каква небеска аура, вишСрбије на небу ведроме, и још увек бдију над нашим животима и судбинама. Стога је ова хроника вечни дијалог са прошлим који надраста значајне оквире и помаже нам да, са неоправданим закашњењем, премостимо даљину деценијама захвалничким сећањем на истакнуте претке – небеснике.

Радомир Јовановић

Ову носталгичну и драгоцену књигу можете купити у Петру Пану по цени од 700 динара.

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.