U PRODAJI JE KNJIGA O UŽICU I UŽIČANIMA
Užicu s ljubavlju
U ekskluzivnom izdanju Užičke nedelje svetlost dana ugledala je jedinstvena knjiga sećanja starih Užičana na prošlost našeg grada: ljude i događaje. Knjiga je nastala kao prirodni epilog nadahnutih tekstova sa stranica UN iz pera doajena užičkog novinarstva, gospodina Milutina Jovičića. Knjiga je, formom, atipična hronika nastala od četrdesetak tekstova (tek nešto oko polovine objavljenih u UN) u rubrici Staro Užice, varoš, ljudi, događaji u interpretaciji istog broja naratora koji iznose svoja sećanja na prošlog našeg grada, a koje je u izvornom obliku zabeležio autor hronike SEĆANJA NA VAROŠ. Izuzetan provereni žurnalista, Milutin Jovičić se opredelio za autentičnu priču naratora, raznolikih po mnogo čemu, osim po nepatvorenoj ljubavi i sentimentu prema Užicu. Autorova intervencija svela se na simboličan udeo u sadržini hronike, koji se ogleda u toplim lirskim uvodima i zaključcima propovedanja, koji knjizi pridodaju izuzetnu literalnu i vrednost, koja uokviruje, ponekad čisto statističke, sadržine pojedinih sećanja.
Po samom naslovu upućeni smo na idilična vremena, kada se do Užica putovalo kolskom zapregom seoskim putevima, kada su u gradu zore najavljivali petlovi, a naredbe vlasti obznanjivali dobošari. U tim vremenima nije se živelo ni glatko ni slatko, ali su se Užičani uspevali nositi sa svim nevoljama, jer su imali moćno oružje: vedar duh, po čemu su bili u dugom nizu generacija najveći bogataši u Srbiji. Kad im je bilo dobro, smejali su se što im je bilo dobro; kad im je bilo teško, smejali su se da im bude lakše. „Sećanje na varoš“ jeste hronika grada u vremenu u kome se privređivalo, radilo, trgovalo, stvaralo bogatstvo, ali i životarilo, gladovalo, smrzavalo, umiralo, ginulo… Ali i vesela priča o gradu u koji su sve češće dolazili i u njemu zauvek ostajali bogati trgovci i preduzetnici, zanatlije i školovani činovnici pa je grad dobijao snagu koja ga je nosila i razvijala.
Autor „Sećanja na varoš“ pokazao se kao izvanredan kolekcionar svih tih nostalgičnih priča, koji nije bio opterećen književnom formom i literalnim kvalitetima naratora ni u približnoj meri koliko relevatnim pojedinostima i njihovim jednostavnim konstatovanjem, na koji je način je omogućio personalnu autentičnost svakog naratora, koja tek uzgred oslikava skromno literalno umeće, bez hendikepa na račun kvaliteta slike. U ovim naracijama, kraćim ili dužim, sve funkcioniše izuzetno dobro: svi naratori vezuju čitaoca za događaje neosetno nevidljivim užadima svoje naivnosti i vere u autentičnost svoje verzije ispričanog i mistiku svog učešća u priči. Sve je u knjizi zasnovano na prolaznosti i vremenskoj distanci, na patini događaja, na optici svedočenja. Sva lakoća interpretacije uspomena samo je naivna vrsta šaranja, odvođenja čitaoca u predele nezaboravljene prošlosti sa sitnim slobodama i radostima, u carstvo leptirova i vilinih konjica, na sunčanoj strani sveta, kao u zemlji čuda.
Kao zlatna zrna peska prošlosti, kao lampioni u magli, kao male treperave zvezde u tami vaseljenje, sve je u ovim iskrenim ispovestima i nežnost davnih dana, boje i mirisi detinjstva, igre koje život znače, ljubav kao posebna sila života, život kao najlepši dar sudbine. Mada većina naratora priča uz neizbežnu dozu emocija i patosa o svom životu i priključenijima, sadržina knjiga je ispisana običnim rečima, tiho kao da naratori žele da svu dramatiku svojih mladih dana zadrže za sebe, a nama da ostave samo gola fakta kao golo drveće u aleji uspomena. Autor je, nema sumnje, avocirao jedno doba na način noveliste kome je fabula važnija od književnog postupka, koji isključivo koristi govorni jezik, arhetip srpske čaršije i drevne komunikacije, kojim su napisana mnoga savremena književna dela. Ova hronika pamti sve na jednostavan način. Svet uspomena nas starijih mlađim Užičanima biće drag i blizak, jer je to i njihov svet. Jer kako reče omiljeni pisac našeg autora, nedostižni Meša Selimović: Ma o kome se vremenu pisalo, čovek se sudi sa svojim vremenom.
O potrebi za ovakvom knjigom nabolje svediče reči Užičanina sa dna kace književnika Ljubomira Simovića: Kao i svi ljudi, bilo kud da su stigli, (Užičani) su u sećanju čuvali sliku rodnog kraja. I kako to uvek biva, ta slika sa vremenom postaje sve jasnija, sve lepša, i sve netačnija. Neki oronili zid, ili neki stari dud, ili firma neke bravarske ili kolonijalne radnje, dobijaju vrednost i značaj kakve u stvarnom životu nikada nisu imali. Te slike, skamenjene i ulepšane, čuvamo u sećanju decenijama. U upornom registrovanju ovakvih uspomena i doživljaja, knjiga Sećanja na varoš, ima sigurno neprocenjivu vrednost za svakog našeg sugrađanina, ne samo kao potreba da se setimo minulog vremena, već i da gradi porušeno, da ožiivljava umrlo, da pronalazi izgubljeno, da pamti zaboravljeno, da pozlaćuje izbledelo, i da sve to sprema i čuva, kao našu zajedničku poputbinu za budućnost.
U z konstataciju da u ovoj Jovičićevoj sagi o gradu na Đetinji, u saradnji sa četrdesetak koautora-starih sugrađana, (od kojih su mnogi uveliko Užičani kojih više nema) redom, kao u najbogatijem albumu, izranjaju poprilično patinirani, portreti starog Užica i Užičana u svojevrsnom literarnom grozdu. Gazde i siromasi, naučnici, pisci, zanatlije i trgovci… Sigurno da nisu podjednako svetleli sve zvezde ovog užičkog sazvežja, ali svaka od njih svetluca svojim sjajem: neka danas još jače iskri, a neka dogoreva, jer se u Jovičićevoj knjizi našlo mesta i za epizodne ličnosti, koje su u određenom periodu bljesnule kao originalni likovi i tako otkupile pravo nezaborava u udaljenoj večnosti, svojim dostignućem ili stradanjem, bogatstvom ili smrću u bedi.
Konačno, „Sećanja na varoš“ je dokaz autorove svesti o dužnosti da kao narod istorijskog pamćenja nikada ne predajemo zaboravu svoje najvrednije i najzaslužnije sugrađane, koji su zauvek, kao kakva nebeska aura, viš‘ Srbije na nebu vedrome, i još uvek bdiju nad našim životima i sudbinama. Stoga je ova hronika večni dijalog sa prošlim koji nadrasta značajne okvire i pomaže nam da, sa neopravdanim zakašnjenjem, premostimo daljinu decenijama zahvalničkim sećanjem na istaknute pretke – nebesnike.
Radomir Jovanović
