Dr Aleksandar Ristić- lekovito bilje
Lekar u Domu zdravlja Užice, dr Aleksandar Ristić, već petnaest godina porodično se bavi uzgajanjem lekovitog bilja. Baveći se naukom, kao lekar u kućnom lečenju Doma zdravlja Užice, pre više godina počeo je da sarađuje sa nekoliko kolega sa Instituta Josif Pančić, pre svega farmaceutima.
– To su dve srodne stvari, ali kod nas, na žalost, nema previše saradnje između lekara i farmaceuta. Mislim da je novac razlog i ti koji ulažu u farmaceutske kuće i sintetske lekove – kaže dr Ristić. Dodaje, sedamdesetih godina kod nas su na medicinskim fakultetima počeli bukvalno da izbacuju iz farmakologije biljne preparate i to se otprilike poklapa sa kamapanjom upotrebe sintetskih lekova.
– Doduše 85 % lekova se još uvek sintetiše iz biljnog materijala, pa se onda hemijskim putem prerađuju. Nekih 5% su tzv. biološki preparati, poput penicilina, od živih bića koje nisu biljke, ili su gljivice, a ostatak od 10% su lekovi mineralnog porekla. Nema ništa sporno u sintetskim lekovima, ali problem je što se kod nas sve živo ili mistifikuje ili glorifikuje.
Danas je trend, te tzv. alternativne medicine, kaže dr Ristić, koja se, prema njegovom mišljenju, tim imenom pogrdno naziva, i oni glorifikuju biljne preparate.
– Drugi kažu „kakvi biljni preparati, to su travari, oni baju, itd“. Istina je, kao i u svemu, negde između. Biljni preparati su idealna stvar za preventivu. Jedan dobar broj lekova koje treba koristiti u terapiji, u određenim fazama bolesti, su tu prosto suvereni. Za neke stvari jednostavno su sintetski lekovi neprikosnoveni. Zato mislim da je besmislen antagonizam između lekara i farmaceuta. Nemci su tu dostigli vrh, i oni ne odustaju od tradicije lečenja biljnim preparatima. Oni su nakon obimnih istraživanja, dali mišljenje bukvalno o svakoj biljci – objašnjava dr Ristić.
U gajenje lekovitog bilja upustio se sa samo jednim hektarom sopstvene zemlje, dok je ostalih četiri, koliko trenutno ima pod biljem, zakupio.
– Polovina je pod žitaricama, gajimo i heljdu, koja je odličan predusev, i premeštamo kulture, da se ne bi iscrpela zemlja i da se ne bi javile štetočine. Ranije sam učestvovao sa Institutom Josif Pančić u gajenju arnike, ali taj projekat je, na žalost, propao. Trenutno imam lincuru i ove malo ređe biljne vrste poput hinacee, i klasične komercijalne stavari, poput nane, nevena, matičnjaka, divljeg origana itd.
Upitan da kaže postoji li suštinska razlika u kvalitetu između lekovitih biljaka koje slobodno rastu u prirodi i onih koje uzgaja čovek, dr Ristić kaže da nema velike razlike, a da je suštinski problem što nemamo tradiciju u gajanju lekovitog bilja.
– To je klasična poljoprivreda, i ekonomski mereno, nešto što ima malo više koristi od uzgajanja kukuruza, a nešto manje koristi od, uzgajanja maline. Time može da se bavi bilo ko. Plasman
je takav da, kada bi se u Srbiji gajilo lekovito bilje 50 puta više nego što se sada gaji, sve bi otišlo na domaćem, ali uglavnom na stranom tržištu, jer je bilje sa ovih prostora poznato kao najkvalitetnije na svetu. Ljudi ne znaju, ali recimo, sva nana koja se proizvede, do početka oktobra se izveze iz zemlje, i ukoliko nemate sopstvenu pored kuće, sva koju kupujemo je iz Bugarske ili Mađarske i lošijeg je kvaliteta.
Potrebno je, kaže dr Ristić, obradivo zemljište i prvo ulaganje za kupovinu rasada ili semena.
– Ostavljanjem semena za narednu godinu, posle prve godine praktično nemate ulaganje za repromaterijal. To su sve korovske biljke koje imaju jako dobru klijavost semena i uglavnom su otporne na štetočine. Nije baš da se samo stavi u zemlju, i da se ne prilazi. Mora da se radi. Dobro je što naš kraj ima pogodnu klimu i odgovarajuću nadmorsku visinu, tako da je idealan za gajanje.
Budući da je radio sa Institutom Josif Pančić, posle dve godine, brzo se pročulo da gaji arniku.
– Iz svih krajeva bivše SFRJ su počeli da me pozivaju. Nažalost, taj projekat je ukinut.
– Onda smo startovali na biljne apoteke, prodavnice zdrave hrane, i tu se čovek nekako prepeče i kao trgovac. To je išlo sasvim lepo. Interesantno je da je kod nas lakše prodati pet tona nane ili koprive, nego 50 kilograma, što znači da je organizovana proizvodnja neophodna. Internet nam dosta pomaže u poslu i sve sada uglavnom i ide preko interneta. U međuvremenu smo napravili i udruženje „Užičko bilje“, koje protežira dve stvari, da je najbolja zaštita lekovitog bilja kada se ono plantažno gaji, jer se na taj način smanjuje iskorišćavanje lekovitog bilja iz prirode, a druga stvar je da edukujemo ljude koji beru lekovito bilje, kakva je zakonska regulativa u toj oblasti, kalendar branja, kako se suši itd. Radili smo brošuru gajenja lekovitog bilja, a bilo je i puno predavanja. U Užicu je odziv bio slab, ali u širem delu regiona jako dobar.
– Moja porodica ima običaj da kada zaradi nešto para, da to i uloži u posao, pa smo napravili i svoju sušaru. Rasadnici su nam u Sevojnu, a sušara u Ribaševini. U Sjeništima i Novoj Varoši nam je zemlja pod zakupom. Pošto treba radne snage, a mi smo porodično počeli, vrlo često i platimo dodatnu radnu snagu. Samo je bitno da čovek ne odustaje, da bude pošten u poslu, da ima kvalitet i nema propadanja. Krenuli smo da pakujemo i svoje čajeve, pa prodajemo i semensku heljdu, proizvodimo heljdino brašno i mešamo sa koprivom, koja je nepravedno zapostavljena u ishrani. To je vrlo uksuno, aromatično i zdravo. Tražili su nam kada je bio projekat „Planinski doručak“, šljivovov sirće, pa smo se trudili tri, četiri godine da i tu priču izguramo. Naše domaće biljke su i idealan začin u ishrani.
Izaziva li u ljudima dilemu to što ste vi lekar, a nudite im lekovito bilje, ili to dvoje treba da bude kompatibilno, pitali smo dr Ristića, koji kaže:
– Bilo je tu raznih sumnjičenja kada sam počinjao. Kolege stariji lekari su me gledali čudno, a dosta njih mlađih danas imaju više mere u upotrebi i jednog i drugog. Upravo zato što smo očajni kada
je reč o preventivi i zdravoj ishrani, meni daje motiv više da ovo radim. Na žalost, nije nam u tradiciji. Ona se prekinula sa generacijom moje babe, recimo, a naši roditelji su već bili navučeni na reklamu farmaceutske industrije. Mislim da se ljudi danas polaku vraćaju starim vrednostima. Naravno, ne bi trebalo da nipodaštavaju medicinu. Ono što je veliki problem, je što nas lekare pokušavaju da zavade sa pacijentima, a to vrlo često rade novinari kada stave naslov poput onih „ lekari su mi ubili majku“, „lekari su mi ubili dete“. To je stvarno grozno. Koji lekari? Pa, svako od nas ima ime i prezime. Čemu to zavađanje lekara i pacijenata? Ja se zaista trudim da pomnognem ljudima na najbolji mogući način i to radi većina mojih kolega.
Na pitanje jesmo li bolesniji nego pre dvadeset, trideste godina, dr Ristić kategorično tvrdi da jesmo.
– Daleko bolesniji. Tehnologija je strašno uznapredovala, a prvi problemi kod nas su počeli devedesetih, kada je omogućen nekontrolisan uvoz hrane i lekova iz humanitarne pomoći. Posle bombardovanja imamo katastrofalan porast malignih bolesti, neuroloških oboljenja, bukvalno epidemiju demencije,
Alchajmerove bolesti itd. Radim u palijativnoj grani medicine i svaki dan se suočavam sa katastrofalnim posledicama. Sigurno da je jedan od uzročnika i hrana koju koristimo, ono što pijemo i što udišemo. Svi treba da budemo zabrinuti za biološki opstanak, jer nas je svake godine manje za grad od 30.000 stanovnika. Deca se ne rađaju i populacija rapidno stari.
Postoji li recept, makar za zdrav, ako ne i dugovečan život, ako nekoga starost ne impresionira? Evo šta kaže dr Ristić.
– Ta filozofija koja određuje mesto čoveka u ovom svetu, kada čovek pronađe svoj kontakt sa sobom i svojom dušom, jeste ono što treba svako da nađe. Ako je nešto funkcionisalo hiljadama godina, zašto ne bi i danas? Svet ne može da funkcioniše u haosu. Nekakav red mora da postoji, a prvo u čovekovoj duši. Nisu bez razloga usvojene Deset Božijih zapovesti. Ako čovek ne krade, ne laže, ne vara, ne muči bližnjeg svog, već ga poštuje kao samog sebe, ako poštuje oca i majku, onda je red i u kući. Taj moralni kodeks mnogi smatraju da je potpuno zastareo. Nije. Čovek treba da teži miru u duši, mora da veruje i mora da radi celog svog života. Mora da radi i na sebi, ali i da stvori nešto na ovom svetu. Mora da radi i na svojoj deci, mora da ih vaspitava, pa da radi na odnosu sa bližnjima, supružnicima, roditeljima, familijom, prijateljima. Kada tako stvari funkcionušu, to je nekakav red koji vole i Bog i priroda. Između ostalog bićemo i manje bolesni. A, protežiranje haosa i nerada nas neće dovesti nigde. Ugledajmo se na Kineze. To je nacija za divljenje. Šangaj ima 35 miliona stanovnika. Da tu da nema reda, ko bi taj narod nahranio, napio, odneo smeće, obezbedio prevoz, regulisao otpadne vode? Nas je u celoj državi pet puta manje, nego njih u jednom gradu, a odnosimo se sa nipodaštavanjem prema njima. Ja mislim da možemo mnogo toga od njih da naučimo. Da oni ne vrede ništa, ne bi opstali kao civilizacija 4.000 godina i ne bi ih bilo 1,4 milijarde.
Znaju za red, znaju da poštuju i rade kao crvi.
LJ.K.
