početak DRUŠTVOSUGRAĐANI Лекови и биље се допуњују

Лекови и биље се допуњују

od Užička Nedelja
946 pregleda

Ristic

Др Александар Ристић- лековито биље
Лекар у Дому здравља Ужице, др Александар Ристић, већ петнаест година породично се бави узгајањем лековитог биља. Бавећи се науком, као лекар у кућном лечењу Дома здравља Ужице, пре више година почео је да сарађује са неколико колега са Института Јосиф Панчић, пре свега фармацеутима.
– То су две сродне ствари, али код нас, на жалост, нема превише сарадње између лекара и фармацеута. Мислим да је новац разлог и ти који улажу у фармацеутске куће и синтетске лекове – каже др Ристић. Додаје, седамдесетих година код нас су на медицинским факултетима почели буквално да избацују из фармакологије биљне препарате и то се отприлике поклапа са камапањом употребе синтетских лекова.
– Додуше 85 % лекова се још увек синтетише из биљног материјала, па се онда хемијским путем прерађују. Неких 5% су тзв. биолошки препарати, попут пеницилина, од живих бића које нису биљке, или су гљивице, а остатак од 10% су лекови минералног порекла. Нема ништа спорно у синтетским лековима, али проблем је што се код нас све живо или мистификује или глорификује.
Данас је тренд, те тзв. алтернативне медицине, каже др Ристић, која се, према његовом мишљењу, тим именом погрдно назива, и они глорификују биљне препарате.
– Други кажу „какви биљни препарати, то су травари, они бају, итд“. Истина је, као и у свему, негде између. Биљни препарати су идеална ствар за превентиву. Један добар број лекова које треба користити у терапији, у одређеним фазама болести, су ту просто суверени. За неке ствари једноставно су синтетски лекови неприкосновени. Зато мислим да је бесмислен антагонизам између лекара и фармацеута. Немци су ту достигли врх, и они не одустају од традиције лечења биљним препаратима. Они су након обимних истраживања, дали мишљење буквално о свакој биљци – објашњава др Ристић.

zlatarski čajУ гајење лековитог биља упустио се са само једним хектаром сопствене земље, док је осталих четири, колико тренутно има под биљем, закупио.
– Половина је под житарицама, гајимо и хељду, која је одличан предусев, и премештамо културе, да се не би исцрпела земља и да се не би јавиле штеточине. Раније сам учествовао са Институтом Јосиф Панчић у гајењу арнике, али тај пројекат је, на жалост, пропао. Тренутно имам линцуру и ове мало ређе биљне врсте попут hinacee, и класичне комерцијалне ставари, попут нане, невена, матичњака, дивљег оригана итд.
Упитан да каже постоји ли суштинска разлика у квалитету између лековитих биљака које слободно расту у природи и оних које узгаја човек, др Ристић каже да нема велике разлике, а да је суштински проблем што немамо традицију у гајању лековитог биља.
– То је класична пољопривреда, и економски мерено, нешто што има мало више користи од узгајања кукуруза, а нешто мање користи од, узгајања малине. Тиме може да се бави било ко. Пласман
је такав да, када би се у Србији гајило лековито биље 50 пута више него што се сада гаји, све би отишло на домаћем, али углавном на страном тржишту, јер је биље са ових простора познато као најквалитетније на свету. Људи не знају, али рецимо, сва нана која се произведе, до почетка октобра се извезе из земље, и уколико немате сопствену поред куће, сва коју купујемо је из Бугарске или Мађарске и лошијег је квалитета.
Потребно је, каже др Ристић, обрадиво земљиште и прво улагање за куповину расада или семена.
– Остављањем семена за наредну годину, после прве године практично немате улагање за репроматеријал. То су све коровске биљке које имају јако добру клијавост семена и углавном су отпорне на штеточине. Није баш да се само стави у земљу, и да се не прилази. Мора да се ради. Добро је што наш крај има погодну климу и одговарајућу надморску висину, тако да је идеалан за гајање.
Будући да је радио са Институтом Јосиф Панчић, после две године, брзо се прочуло да гаји арнику.
– Из свих крајева бивше СФРЈ су почели да ме позивају. Нажалост, тај пројекат је укинут.
– Онда смо стартовали на биљне апотеке, продавнице здраве хране, и ту се човек некако препече и као трговац. То је ишло сасвим лепо. Интересантно је да је код нас лакше продати пет тона нане или коприве, него 50 килограма, што значи да је организована производња неопходна. Интернет нам доста помаже у послу и све сада углавном и иде преко интернета. У међувремену смо направили и удружење „Ужичко биље“, које протежира две ствари, да је најбоља заштита лековитог биља када се оно плантажно гаји, јер се на тај начин смањује искоришћавање лековитог биља из природе, а друга ствар је да едукујемо људе који беру лековито биље, каква је законска регулатива у тој области, календар брања, како се суши итд. Радили смо брошуру гајења лековитог биља, а било је и пуно предавања. У Ужицу је одзив био слаб, али у ширем делу региона јако добар.
– Моја породица има обичај да када заради нешто пара, да то и уложи у посао, па смо направили и своју сушару. Расадници су нам у Севојну, а сушара у Рибашевини. У Сјеништима и Новој Вароши нам је земља под закупом. Пошто треба радне снаге, а ми смо породично почели, врло често и платимо додатну радну снагу. Само је битно да човек не одустаје, да буде поштен у послу, да има квалитет и нема пропадања. Кренули смо да пакујемо и своје чајеве, па продајемо и семенску хељду, производимо хељдино брашно и мешамо са копривом, која је неправедно запостављена у исхрани. То је врло уксуно, ароматично и здраво. Тражили су нам када је био пројекат „Планински доручак“, шљивовов сирће, па смо се трудили три, четири године да и ту причу изгурамо. Наше домаће биљке су и идеалан зачин у исхрани.
Изазива ли у људима дилему то што сте ви лекар, а нудите им лековито биље, или то двоје треба да буде компатибилно, питали смо др Ристића, који каже:
– Било је ту разних сумњичења када сам почињао. Колеге старији лекари су ме гледали чудно, а доста њих млађих данас имају више мере у употреби и једног и другог. Управо зато што смо очајни када
је реч о превентиви и здравој исхрани, мени даје мотив више да ово радим. На жалост, није нам у традицији. Она се прекинула са генерацијом моје бабе, рецимо, а наши родитељи су већ били навучени на рекламу фармацеутске индустрије. Мислим да се људи данас полаку враћају старим вредностима. Наравно, не би требало да ниподаштавају медицину. Оно што је велики проблем, је што нас лекаре покушавају да заваде са пацијентима, а то врло често раде новинари када ставе наслов попут оних „ лекари су ми убили мајку“, „лекари су ми убили дете“. То је стварно грозно. Који лекари? Па, свако од нас има име и презиме. Чему то завађање лекара и пацијената? Ја се заиста трудим да помногнем људима на најбољи могући начин и то ради већина мојих колега.
На питање јесмо ли болеснији него пре двадесет, тридесте година, др Ристић категорично тврди да јесмо.
– Далеко болеснији. Технологија је страшно узнапредовала, а први проблеми код нас су почели деведесетих, када је омогућен неконтролисан увоз хране и лекова из хуманитарне помоћи. После бомбардовања имамо катастрофалан пораст малигних болести, неуролошких обољења, буквално епидемију деменције,
Алцхајмерове болести итд. Радим у палијативној грани медицине и сваки дан се суочавам са катастрофалним последицама. Сигурно да је један од узрочника и храна коју користимо, оно што пијемо и што удишемо. Сви треба да будемо забринути за биолошки опстанак, јер нас је сваке године мање за град од 30.000 становника. Деца се не рађају и популација рапидно стари.

zlatiborsko bilje 2Постоји ли рецепт, макар за здрав, ако не и дуговечан живот, ако некога старост не импресионира? Ево шта каже др Ристић.
– Та филозофија која одређује место човека у овом свету, када човек пронађе свој контакт са собом и својом душом, јесте оно што треба свако да нађе. Ако је нешто функционисало хиљадама година, зашто не би и данас? Свет не може да функционише у хаосу. Некакав ред мора да постоји, а прво у човековој души. Нису без разлога усвојене Десет Божијих заповести. Ако човек не краде, не лаже, не вара, не мучи ближњег свог, већ га поштује као самог себе, ако поштује оца и мајку, онда је ред и у кући. Тај морални кодекс многи сматрају да је потпуно застарео. Није. Човек треба да тежи миру у души, мора да верује и мора да ради целог свог живота. Мора да ради и на себи, али и да створи нешто на овом свету. Мора да ради и на својој деци, мора да их васпитава, па да ради на односу са ближњима, супружницима, родитељима, фамилијом, пријатељима. Када тако ствари функционушу, то је некакав ред који воле и Бог и природа. Између осталог бићемо и мање болесни. А, протежирање хаоса и нерада нас неће довести нигде. Угледајмо се на Кинезе. То је нација за дивљење. Шангај има 35 милиона становника. Да ту да нема реда, ко би тај народ нахранио, напио, однео смеће, обезбедио превоз, регулисао отпадне воде? Нас је у целој држави пет пута мање, него њих у једном граду, а односимо се са ниподаштавањем према њима. Ја мислим да можемо много тога од њих да научимо. Да они не вреде ништа, не би опстали као цивилизација 4.000 година и не би их било 1,4 милијарде.
Знају за ред, знају да поштују и раде као црви.

Љ.К.

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.