početak DRUŠTVO Северина је на ремонту

Северина је на ремонту

od Užička Nedelja
594 pregleda

Petar Jankovic i Viudosav Radojevic - 02

– Секција за вучу возова је једина од свих вуча возова у Србији која је подстанар – Желимо да се возом из Беогрда до Ужица стиже ѕа 160 минута, а до Бара за осам сати – На железници су радиле „Тајчи“, „Лепа Брена“, а сада је „запослена“ и „Северина“ –

У Србији исцрпљеној ратом против Турске влада економска криза. Држава није у стању да одговори обавезама које произилазе из склопљене конвенције. Из Беча стално ургирају, упозоравају и прете. Априла 1880. године године Србија је приморана да потпише нову конвенцију, која се искључиво односи на изгадњу пруге. Рок за изградњу пруге је опет три године, односно 15. јун 1883. године. Крајем 1880. године Влада расписује лицитацију, на коју се јавља једно француско друштво из Париза – „Генерална унија“. Кнез Милан Обреновић сребрним будаком 3. јула 1881. године удара темељ Српским државним железницама. Овај догађај дешава се „крај моста на Мокролушкој речици до Топчидерског пута“ (у близини данашњемг моста „Газела“ у Београду). После само годину дана „Генерална унија“ банкротира, па радове наставља новоформирано Друштво за изградњу и експлоатацију Српских државних железница. Због тога први свечани воз на прузи Београд-Ниш касни читавих 15 месеци и тутњи Моравском долином 23. августа 1884. године (4. септембра по Грегоријанском календару). Редован саобраћај отпочиње 3. септембра 1884. године (15. септембар по Грегоријанском календару). Југословенска железница узима тај датиум као Дан железничара Југославије и обележава се сваке године. Након распада некадашње државе српски железничари настављају да обележавају 15. септембар као Дан железничара Србије.

Vidosav Radojevic

Тим поводом репортер „Ужичке недеље“ разговарао је са познатим ужичким железничарима, Видосавом Радојевићем и Петром Јанковићем. Видосав је почео у Мокрој Гори где га је, на парној локомотиви, на прузи Београд-Ужице-Сарајево, за машиновођу обучавао његов старији колега Радован Доганџић. Осим њега био је на пракси и код Божа Благојевића, Ћићиле Шијаковића, Влатка Арсенијевића…
– Учили смо шта је железница. Ја сам од њих учио занат. Њима није било тешко да проведу део живота са нама. Они су били добри радници, машиновође и људи. Није им тешко да нас обучавају, иако је пруга уског колосека укинута, као и да део живота проведу на замени, у Косову Пољу, Зајечару, Суботици… Задужили су овај град, средину и све.
Да ли је било тешко научити за занат?
– Па да ти кажем… Некада су мајстори тражили много више од нас, него ми данас од наших ученика.
Шта за Вас и Ваше колеге значи Дан железничара?
– Некада се Дан железничара прослављао широм државе. Мислим и на Србију и на Југославију. Како се земља развијала празник је умирао. Имамо неке пензионере који су возили возове и тај 15. септембар смо посветили њима и њиховом раду.
Да ли сте, и ако јесте како, обележили Дан железничара?
– Ми смо га посветили људима који су возили возове узаним колосеком, пругом Београд – Бар и онима који су остављали породице да буду замена у Зајечару, Косову Пољу, Суботици, када је укинута пруга Београд-Сарајево.
Какав је положај железничара у Србији?
– Не разликује се од положаја осталих запослених у Србији. Састављамо крај са крајем и надамо се да ће бити боље.
Да ли ће бити побољшани услови рада железничара и на железници уопште?
– Има најава да ће бити реконструкција пруге Београд – Бар, где су дуплирана возна времена, али та најава траје већ 10-12 година. Надам се да ће од руског кредита кренути реконструкција железнице. Задовољан сам да врате на пројектовану брзину, која је била када се отворила барска пруга и када су кренули возови. Да грађани од Ужица до Београда путују два сата и 40 минута, и да путују од Београда до Бара осам сати. Купљени су нови и удобни возови, тако да је остало само да се уради пруга.

Kraljevina Jugoslavija - 02 (1)

У припреми за разговор рекли сте ми да сте овај датум посветили пензионерима. Због чега?
– Из просторг разлога, јер то су људи који су превезли хиљаде торби ђацима-студентима, ужичким студентима, који су данас инжињери или доктори, људи који су се суграђанима увек налазили на услузи. Људи, да кажем „рудари“. Можда је то тешко, али људи, који су свој цео радни век провели по златиборским клисурама, водећи рачуна о железници и путницима и о породицама. Деца су им порасла, а да нису ни видели када. Ти људи су јунаци. Пребацивали су тоне и тоне угља с рукама, док је ишла локомотива парњача. На дизел вучи пола Србије су изградили. На жалост, данас немају место у систему и друштву. И ми их волимо. То је једини дан у години који смо им посветили. Чујемо разне догодовштине шта су они радили, куда су возили возове, сетимо се лепих дана који су били на железници. Мислим да ћемо, док и последњи машиновођа буде у Ужицу, то обележавати.
Да ли ће једног дана од Ужица до Београда моћи да се стигне за сат времена?
– Нећемо моћи никада да стигнемо за сат времена. Бићемо задовољни ако стигнемо за два сата и 40 минута. Остало су све празне приче. Ко год их најављивао.
Каква је инфраструктура железнице, односно локомотиве и пруге?
– Купили смо нове возове. Грађани Ужица и целог Златиборског округа ће се возити новим, удобним возовима, које морају да чувају и грађани и железничко особље, баш због тога да грађани могу удобно да путују до главног града и мора. Предуслов је да се уради пруга. Мени је жао што вуча возова Ужице ради као подстанар. Од старе ложионице, односно од стадиона „Слободе“ до „Поште“, све је било власништво железнице. Данас радимо у неким баракама, сваки дан нам прете да ће да нас иселе… Овом граду су потребне машиновође и ложионица. Ако смо ми толику нашу имовину дали и данас, на жалост, свако нам долази у оне бараке и кажу „ово није ваше“… А шта је било наше? Једини железничари у Србији који су подстанари, су радници Секције за вучу возова Ужице. Сада кажу да је то градско, а некада је све то било железничко. Неки причају да је то некада продато граду, али нико не зна како је отуђено. Углавном, ми смо имали више најава да нас селе у Пожегу. Као, то је чвор. Више пута смо одолели њиховим покушајима, јер сматрамо да 110 година традиције ове ложионице нико не треба да помишља да уништи. На жалост, имамо лошу подршку железничара који су у врху власти у Ужицу, где има много железничара, који раде по дирекцијама, општинама. Немамо подршку од њих да решимо то велико горуће питање, а железничких просторија има колико хоћеш. Напуштених и празних. То питање под хитно мора да се реши, да се приме младе машиновође, јер смо као средина стари. И циљ нам је да се приме деца машиновођа, која су завршила за машиновође.

SFR Jugoslavija - 01

Влада Републике Србије и ресорно министарство обећали су изградњу брзих пруга. Да ли се ради на том плану?
– Нешто се ради према Нишу, према Коридору 10. Овде неће урадити брзе пруге. Потребно је да се уради пруга Београд-Бар, да се врати пројектована брзина, као када је предата на употребу. Имали би просек брзине 80 км/х. На таквом смо месту да не можемо да имамо брзе пруге, нарочито од Бара до Београда. Тражимо да се од Бара до Београда путује осам сати, а од Ужица до Београда два сата и 40 минута. Сада имамо нове швајцарске, чисте, удобне, климатизоване возове. То је најсавеременија технологија. Само јо да се уради пруга.
Најављивана је и брза пруга Бар-Београд-Будимпешта?
– Можда брза пруга Будимпешта-Београд, али никада неће бити направљена између Београда и Бара. Може да буде 100, 85, 80 км/ч, а већа брзина на тој прузи и не треба. Барска пруга се простире кроз тако тешке пределе и радијус кретања онемогућава брзине од 150-200 км/ч. То је немогуће. Требају нам брзине пројектоване када је пруга предата на употребу. И са том брзином имаћемо најбржи и најкомфорнији превоз од Ужица до Београда или докле већ. Пруга Бар-Београд је пруга без улагања. Нарочито део од Ужица до границе са Црном Гором. Била је просечна брзина од 80-85 км/х, а сада је 40-50 км/х. Дуплирано је возно време и очекујемо да држава уради пругу и врати је на пројектовану брзину. О брзој прузи Београд-Бар може да ти прича само неко ко о овом послу нема благе везе. Ако нам то ураде, имаћемо робе и путника колико хоћеш. Пруга са толиким брзинама не сме да има ни један путни прелаз и тако нешто може у Војводини где је равница. Да не може ни животиња, ни човек да изађе испред воза. То су огромне брзине. И тако услови за барску пругу не постоје.
Каква је безбедност код пружних прелаза?
– Већином не раде путни прелази, иако су за то огромне паре дате. Увек долази до неких кварова. Сваки дан не ради по пет-шест прелаза и машиновођа мора да статане на сваком том путном прелазу да пропусти возача, пешака. А ти брзи возови ће више пута стајати на путним прелазима него на службеним местима. Када се то среди биће бржа вожња и пре ће се стићи до одредишне станице. Једини спас је да се пруга коначно ремонтује уз помоћ кредита, који је држава добила за то. Прича се о томе око седам-осам година. Како која власт долази прича да смо добили од Руса кредит. Толико ће се уложити у барску пругу… Ми од тога ни данас ништа нисмо видели.
Причали сте ми да сте пред 5. октобар 2000. године први блокирали пругу у Србији. Да ли се од тада до сада шта поправило или погоршало у друштву и железници?
– На жалост, на железници се погоршало. Пропале су нам пруге у које нико није улагао. Имали смо два ремонта пруге. Од Ваљева до Лазаревца и од Степојевца до Беле Реке, а пругу од Ужица до границе са Црном Гором нико никада није ни радио за све ове године.
Од пре неколико година међу отправницима возова има и неколико жена. Какав је положај жена на железници?
– Отправница возова има и то ти је генерација Верице, Цице, Зорице, има једна млада девојка Бојана. Оне су децу одгајиле радећи посао часно и одговорно. Нису скинуле црвену капу, као што већина њих скида, чим роди дете. Оне су остале и даље. Да још додам да ни једна Ужичанка не вози воз, али их у Србији има.
Шта мислите о каменовањењу возова у Злакуси и који је разлог? Знају ли се починиоци?
– Што се починилаца тиче, то би требало да зна СУП. Жалосно је да грађани, којима друштво и железница омогуће путовање у лепом возу, дозволе себи такав луксуз да гађају возно средство које кошта између 4.500.000 и 5.000.000 евра. Постоји прича да други превозници плаћају клинце да гађају, јер су конкуренција са железницом, мада ја не видим да смо конкуренција с обзиром каква нам је пруга.
У каквој финансијско ситуацији су „Железнице Србије“?
– У врло тешкој ситуацији су „Железнице Србије“. Увек су и биле. Плате нам нису ништа више. Испод просека плата у Србији смо сигурно 30%. А сад замисли човека који крене на посао и задужи воз који кошта 5.000.000 евра. То је једна фабрика. Задужи 200 људских живота и да има плату 31.000 динара, што је 16.000 динара мање од просека у Србији. И да додам да је и положај синдиката на железници никакав.

Petar Jankovic

На разговор са Видосавом је дошао и његов колега Петар Јанковић. Он је један од најмлађих пензионера и по стажу и по годинама. Разговор је настављен са железничким пензионером Петром Јанковићем. Какав је положај пензионера-железничара, колико, још увек активне, колеге брину о вама, пензионисаним железничарима?
– Нама је циљ да живимо као породица, јер смо то научили. Годинама смо заједно јели, пушили исте цигарете, пили воду из исте флаше… Више смо проводили један са другим, него са породицама. Можда је то за грађане несхватљиво, али таква нам је професија. Говорићу у име пензионера. Већ три године сам у пензији. Положај пензионера је тежак, као и свих осталих у друштву и држави. Могло би од пензије да се живи, алки околности се мењају сваког дана. Када човек оде у пензију, она није мала, али временом губи на вредности. Не усклађује се … Догађаји у држави помажу да буде све теже и теже. Ипак, пензионери су задовољни. Нама је важно да се наше колеге сете тог 15. септембра. Ево, постала је традиционална прослава. Сваке године је она све лепша и лепша. Дружење и заједништво тих људи, који су цео радни век провели заједно, све је веће. Многи људи се и не виде приватно, док не дођу на прославу. И онда се распитују и знају. Ми смо испочетка позивали пензионере, међутим сада знају да је 15. септембар посвећен њима и они долазе и без позива. Сви који могу, тог дана дођу. Мислим да ретко ко у Србији одржава традицију и да позива пензионере на тај дан. Бар ја од мојих колега широм Србије нисам чуо… Раније, код нас је била максима, да човек када оде у пензију, као да је умро. У Ужицу то није тако. Овде се колеге радо срећу, друже, проговоре о бившим временима и изразе жалост за некадашњим временима, јер је железница свима нама мајка и свако од нас је воли. Ја сам отишао у пензију, па и данас бринем о колегама који остају да раде и колико су им отежани услови и промењени у одоносу на оно време када смо ми возили.
Да ли је некада неко из врха долазио на ваше прославе?
– Ужице је позната средина. Нећу нимало погрешити ако кажем да је железница увек имала најбоље мајсторе на парној вучи, дизелки и електричној локомотиви из Ужица. Постоје људи који су одскакали од осталих. Као средина, Ужице се издваја неупоредиво у односу на остале. То доказује и да су све синдикате, радили они добро или лоше, основали Ужичани. У тој тежњи за побољшањем услова рада и статуса машиновође, нисмо успели зато што нам то други нису дозволили. Држава, друштво, околности, ратови. Све оно што се догодило овде, није дозволило да машиновођа има заиста оно место које треба да има.
Урадили сте и паное са именима, презименима, откад су и до када радили за железницу, као и њихове фотографије, које сте успели да нађете?
– Осетио сам се позваним. У вучи возова у Ужицу нико није знао ко су прве машиновође, које су возиле на узаној прузи Београд-Сарајево. Ужичка ложионица настала је 1922. године, а онда време и заборав бришу људе који су дали несебичан допринос железници и држави, а железница је својевремено била стожер и кичма изградње земље. Нико не зна те људе. Онда сам решио да преко Историјског архива, Музеја, Републичкох архива у Београду, пронађем податке или бар њихов део о тим људима и направим паное, да сачувам од заборава сваког машиновођу, који је возио на узаној прузи и на прузи Београд-Бар, његовог помоћника и ложача. Мислим да сам успео у 98%. Можда 2% нимам некога пронашао. На том послу радио око четири и по године и 15. септембра 2013. године и било је отвареање изложбе. Ти панои стоје у просторијама вуче возова у Ужицу. И оних који више нису са нама и који су данас носиоци посла на железници. Може да их види ко год жели. Једина жеља ми је да направим пано који ће се звати Србија. Сви претходни су из неких Југославија. Имам још два празна места и када железница запосли још двојицу машиновођа Ужичана имаћу и пано „Србија“.
Знам да је једну локомотиву од хрватске желенице купила српска железница и дала на коришћење ужичким машиновођама, а да сте је ви крстили „Северина“.
– То је нека традиција да железничари дају локомотивама имена популарних звезда. Имали смо „Тајчи“, „Лепу Брену“ и сада „Северина“. Мада је тренутно на ремонту. Мења штикле. Иначе, ми смо две локомотиве добили, након укидања секције. Једна је учествовала у удесу у Новом Саду, на којој су погинула двојица колега. Онда смо ми, када смо их добили са ремонта, локомотиве у Куманци освештали и дали помен тој погинулој двојици Новосађана. Мислим да нас наша заштитница Огњена Марија, заиста чува и да смо ми, машиновође, побожни људи. Верујемо и одржавамо ту традицију, веру и дајемо помен свим погинулим колегама сваке године на дан славе Огњене Марије. То је традиционално, тако да ми дубоко верујемо да она нас чува. Имамо девет погинулих колега од када је прошла барска пруга, али у скорије време није страдао ни један.

Poginule kolege - 03

Треба да добијете и нове локомотиве?
– Пет или шест комада. Новом поделом је планирано да нове електромоторне гарнитуре покрију путнички саобраћај, а локомотиве припадну теретном саобраћају. Тако да се надам да ће овде у Ужице доћи пет-шест нових швајцарских гарнитура и покрити све на локалу. Оне ће саобраћати само на релацији Београд-Врбница, односно до границе са Црном Гором. Те возове морамо да чувамо сви. И ми и грађани, јер ако их грађани буду уништавали, као што су сада каменовали у Злакуси овај воз који много вреди, и ако све остане без трага ко је то урадио, то ће бити катастрофа. Полупаће нам возове. Нећемо имати са чим да радимо. После ће се опет возити у лошим вагонима, који немају клима уређаје, где ће се кувати по цео дан.
На крају Петар Јанковић хтео је да каже још нешто.
– Најнапреднија локомотива коју сам возио је „Северина“ и мало ми је жао што нисам дочекао овог „Штадлера“ да га мало испробам. Пошто сам возио руску гарнитуру четири и по године, али спремићу се један дан да одем са једним колегом да погледам управљач.
У возовима добијеним из Швајцарске постоје камере и све се снима. Нема непознатог починиоца. Онај који дигне ноге или сече седиште, снимљен је. Само је питање технике како ће се кажњавати и извршавати наплата учињене штете.
У новим возовима машиновође ће у локомотиви имати екрани и моћи да виде сваки вагон из неколико углова. Возови су тако направљени да, уколико неко запали цигарету, воз стаје. Да ли путници или машиновођа, није битно. Исто тако и у WC-има ће бити постављена одређена правила, која ће бити исписана и постављена на адекватном месту. Нема више ретровизора. Све се види на екрану и све је на дугмиће. Као у авиону. Клима је подешена на 23 Целзијусова степена.

Милан Ђокић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.