Katarina Čolić
Svake godine sve veći broj mladih ljudi napušta Srbiju, a razloga za to je mnogo, počev od finansijske situacije, preko mogućnosti za zaposlenje i potrage za nekim boljim životom. Najviše je onih koji se odluče za život u Evropi, ali postoje i oni koji se odvaže da pređu „preko bare“. Baš tamo, u Ameriku, otišla je i Katarina Čolić. Samo dva meseca nakon što je njena starija sestra pozvala da se preseli, ova mlada Užičanka je otputovala u takozvanu prestonicu sveta. Tamo je upisala četvrtu godinu srednje škole, a ove godine kreće na koledž. Kakav je osećaj odjednom preći iz Užica u Njujork, kako tamošnji ljudi reaguju na Srbe i koliko se Amerika razlikuje od naše zemlje, otkriva nam Katarina koja na samom početku kaže kako nije verovala da će se preseliti u Ameriku.
– Ideja da se ja preselim u Njujork je potekla od moje najstarije sestre koja je nakon završenog fakulteta u Srbiji otišla tamo. Ona je mislila da je najbolje za mene da tamo završim četvrtu godinu srednje škole i da sa boljim znanjem engleskog jeziku upišem fakultet u Americi – kaže Katarina, koja se preselila nakon završetka treće godine užičke Gimnazije.
– Od samog početka ja nisam verovala da će se ta ideja ostvariti, jer ja sam ipak želela da najlepšu, poslednju godinu srednje škole završim u Užicu. Kada smo kupili kartu za Njujork, sve je postalo daleko realnije. U naredna dva meseca sam proslavila svoj osamnaesti rođendan,trudila se da provedem što više vremena sa društvom i naravno sa svojim roditeljima – kaže ova Užičanka.
Može se reći da se Katarina preselila u Ameriku u „najgorim“ tinejdžerskim godinama, kada si dosta vezan za svoje društvo. Pitali smo je kako su njeni prijatelji i drugovi iz škole reagovali kada su saznali da se za samo dva meseca seli.
– Moje društvo je od početka znalo da bi trebalo da idem, ali niko se nije osećao kao da će se to stvarno desiti. Tokom cele treće godine u Gimnaziji trudili smo se da uživamo što više možemo i za mene je to najlepša godina mog dosadašnjeg školovanja – tvrdi Katarina, dodajući da joj je najteže bilo da se oprosti od roditelja i svojih najboljih drugarica.
– Najviše sam se plašila pozdravljanja sa mojih pet drugarica sa kojima sam provodila bukvalno svaki dan jedanaest godina. Nisam bila svesna da odlazim negde bez njih. Od rekreativne nastave pa sve do ekskurzije u trećoj godini nas šest smo bile zajedno, i priznaću da mi nije bilo lako kada sam morala sa njima da se oprostima
Nakon što se iz Užica zaputila u Beograd, a potom na let za Njujork, Katarina nije znala šta je čeka. Prvi pogled na grad u koji je stigla nakon presedanja i više sati leta je bio u isto vreme zapanjujući, ali i zastrašujući.
Katarina na maturi
– Prvi pogled na Njujork je bio iz čuvenog žutog taksija i tada sam imala neopisiv osećaj uzbuđenosti, a sa druge strane i uplašenosti. Najupečatljiviji utisak ostavio je Tajms Skver. Neopisivo je stajati na ulici i gledati sebe na video bimu veličine prosečne zgrade u Srbiji, čuti toliko različitih jezika oko sebe, pa i po prvi put videti uživo ljude druge rase – kaže Katarina, a potom otkriva kako joj je bilo u školi u koju je krenula posle samo mesec dana boravka u Njujorku.
– Definitivno nikada neću zaboraviti taj prvi dan.O veličini škole i broju studenata koji je pohađaju smešno je govoriti, ali mogu reći da su zaista svi bili mnogo ljubazni i prvi dan sam provela sa ostalim internacionalnim studentima. Nas je bilo ukupno devetnaest i ja sam bila jedina iz Evrope, većinom su to bili Japanci i Kinezi.
Nakon prvih nekoliko dana koje provodite sa ostalim studentima koji su došli iz neke druge zemlje, krećete na redovne časove. Katarina ne krije da su joj prvih dana časovi bili jako teški, i to najviše zbog jezika, jer ma koliko ga učili, korišćenje u praksi je nešto sasvim drugo.
– Bilo mi je teško tih prvih dana, jer sam bila uplašena da pričam engleski jezik pošto sam bila svesna da daleko manje znam od njih koji su rođeni u Americi. Dosta ljudi mi je pomoglo i imala sam sreću da me stvarno prihvate svi možda baš zato što sam bila drugačija od ostalih internacionalnih studenata – iskreno odgovara Katarina, koja dodaje da joj nije bilo lako ni zbog drugačijeg školskog sistema.
– Školski sistem Amerike i naš sistem su totalno dva različita pojma. Za mene je najteže bilo da se prilagodim na njihov raspored i to što nemaš svoje odeljenje nego svaki predmet imaš sa različitim ljudima – kaže bivša učenica Gimnazije, i dodaje da iako tamo manje učite na časovima, obaveze se ne završavaju posle poslednjeg zvona.
– Školski dan u Americi ne završava se kada izađeš iz škole, već posle škole za svaki predmet imaš onlajn vežbe koje ti oduzmu slobodno vreme. Istina je da oni ne uče toliko mnogo kao što uče đaci u Gimnaziji, ali oni sve to odrade kroz te vežbe kod kuće.
Iako joj je bilo teško da se prilagodi, Katarina kaže da škole u Americi imaju i velike prednosti u odnosu na škole u Srbiji.
– Dopada mi se u njihovom sistemu što, kada su u pitanju prirodne nauke, sve što naučite imate priliku da odradite u praksi, u školskoj laboratoriji i to je nešto što dosta pomaže da razumete ono što naučite. Mislim da je to nešto što kod nas u Srbiji zaista nedostaje. Takođe mi se dopada to što je svaka učionica opremljena sa smart bordovima, računarima,i drugim elektronskim uređajima koji na neki način učenje olakšavaju, ali ne smemo zaboraviti da naša zemlja nema toliko finansijske mogućnosti kao što Amerika ima – odgovara Katarina koja kaže da su profesori u Americi maksimalno okrenuti učenicima.
– Odnos profesora prema učenicima je vrlo pristojan, imaju razumevanja kada engleski nije tvoj maternji jezik i trude se da ti pošalju putem mejla gradivo koje si propustio. Oni su čak i u obavezi su da ti odgovore na bilo koje pitanje vezano za gradivo, i to u bilo koje vreme.
Srednju školu u Americi je uspešno završila pre par meseci, kada je sa svojom generacijom otišla na maturu. Odmah posle toga krenule su pripreme za koledž, a zahvaljujući dobrom uspehu u školi, ova mlada i pametna devojka je primljena na čak pet visoko-školskih ustanova.
– Upisala sam koledž odmah posle srednje škole. Bila sam prihvaćena na pet koledža, ali na žalost o nekim nisam mogla da razmišljam jer je cena za mene kao internacionalnog studenta bila nerealna. Moji planovi su da ovde završim koledž i da se vratim u Srbiju – otkriva nam Katarina svoje dalje planove.
S obzirom na to da je u Srbiji imala dosta prijatelja i društva, zanimalo nas je da li je ova mlada devojka već sada pronašla društvo u Americi?
Katarina na ulicama Njujorka
– Da, imam nekoliko prijatelja koji su oduševljeni našom hranom naravno – kaže nam ona, a potom otkriva i šta ljudi misle kada im kaže da je iz Srbije.
– Prvo pitanje kada ljudi čuju da sam iz Srbije pitaju da li je tamo hladno jer misle da sam iz Sibira. Naravno bilo je i jedna neprijatna situacija kada me je jedna starija gospođa nazvala teroristom – kaže Katarina.
Ona je otkrila da su ljudi u Americi oduševljeni hranom iz naše zemlje, koju Katarina i njena sestra često spremaju, ali poručuje da ni hrana u Americi nije loša.
– Hrana u Americi nije tako loša kao što ljudi imaju predrasude. Naravno bolji kvalitet znači veća cena. Ima dosta brze jeftine hrane kao na primer Mek Donalds, koji je kod nas u Srbiji daleko bolji i ne tako jeftin kao ovde. Ljudi se većinom hrane po restoranima i ne kuvaju kući jer im se radno vreme završava u sedam sati uveče – tvrdi Katarina. Iako ima 19 godina, ona voli da izađe sa društvom, bez obzira što u Americi morate da imate 21 godinu da biste konzumirali alkohol i izlazili u barove.
– Izlazim onoliko koliko mi obaveze u vezi koledža dozvoljavaju. Često idem u „Srpsku kafanu“, i naša mesta ovde u Njujorku, jer mi jednostavno fali naša hrana i naš jezik – otkriva Katarina, koju smo potom upitali gde bi nas odvela kada bismo joj došli u posetu.
– Definitivno u „Cheesecake Factory„, a potom i u obilazak grada – sa osmehom nam odgovara.
Poslednje pitanje koje smo postavili našoj Užičanki u Njujorku je da li se već navikla na brzi život u gradu koji nikada ne spava?
– Da, navikla sam se na ubrzan život u Njujorku. Ali daleko od toga da se osećam povezanost isto kao kada sam u Užicu – zaključuje Katarina.
Da li će se njeni planovi o povratku u Srbiju ostvariti, ostaje da se vidi, ali smo mi sigurni da za koji god kontinent ili državu da se odluči, da će ta zemlja biti bogatija za jednu pametnu i lepu devojku.
N. Kutlešić
