Синдром кратког памћења

- Америка ће, дакле, бирати између харизматичног бизнисмена, који је брз и интелигентан, што потврђује његово царство од 4 милијарде долара, које је саградио на кредиту од 10 милиона, које је узео од свог оца и вратио му све до последњег цента, и вашингтонског корумприраног царства Клинтонове династије, која воли да прима поклоне у новцу од Арапа, а не манише ни злато -

mila

Пише: Мила Филиповић, Чикаго
Већ скоро осам година сваког јутра у чуду се питам – ко нам је председник?!? И тамо и овде! Или и овде и тамо, јер сам ја – ни тамо, ни овде! Како ли ћу се тек, у пословично добром маниру лошије француске собарице, ишчуђавати после 8. новембра, када у Америци буду избројани гласови и покупљене пинклице? Председничка изборна трка се захуктава, земља је подељена на Хиларине, Трампове, независне и незаинтересоване, изношење прљавог веша ће тек почети, иако се у овој кампањи отишло и испод веша, постављањем скулптура нагог Доналда. Није то лепа слика, а не верујем ни да би лепша била, ако би се неко досетио да изваја голу Хилари. Далеко је то и од уметности и од доброг укуса (у оба случаја “то мајка више не рађа”), мада се у политици о укусима и љубави не расправља.
Остало је мање од три месеца до председничких избора у Америци, а највећа мистерија је, у ствари, како смо дошли до ова два кандидата, и шта се то, у ствари, дешава са Демократском и Републиканском партијом?! Да ли партије стварно иду под лед и потпуно губе компас, када ће 8. новембра пред бираче са једним изгубљеним топом и мегаломанским социопатом, са једне стране, и корумпираном политичком машинеријом Круеле Девил, са друге. Понуда је равна избору између скока из авиона без падобрана и утрчавања у ватру без ватрогасне опреме. Суштински, биће то избор између америчког национализма и глобализма новог светског поретка, између неинспиративног и неспособног, нешармантног и непромишљеног, неискреног и недокучивог.

Последње две недеље су, према проценама аналитичара, биле најгоре од почетка кампање за Доналда Трампа, који је коначно посегнуо за телепромтером, у нади да ће лично моћи да укроти своју разгоропађеност, да каналише своје говоре, предложи нека политичка и практична решења и придобије углавном независне бираче. Биле су ово и недеље за скоро комплетну замену његовог изборног штаба, а после тектонских поремећаја, изабрао је трећег менаџера кампање, у настојању да се додвори бирачима и смањи предизборну разлику у гласовима.
У исто време, Hillary (Rotten – Трула) Клинтон бије битку са 15.000 избрисаних e-mail порука, које је FBI успела да пронађе и анализира, и сада је у страху од покретања судског поступка, у коме би поново морала да доказује да за њих није знала и да поруке, свакако, нису биле тајне. Неће њој бити тешко да слаже и да не трепне, то им је у породичној мануфактури, а кредибилитет већ одавно није врлина, ни политичара, ни дипломате.
Америка ће, дакле, бирати између харизматичног бизнисмена, који је брз и интелигентан, што потврђује његово царство од 4 милијарде долара, које је саградио на кредиту од 10 милиона, које је узео од свог оца и вратио му све до последњег цента, и вашингтонског корумприраног царства Клинтонове династије, која воли да прима поклоне у новцу од Арапа, а не манише ни злато. Америка ће бирати између статуса кво Хилари Клинтон и жеље за променама Доналда Трампа, који још не зна како ће промене и реализовати. Њему фали структура, а њој кредибилитет.

hilari-klinton

Све Демократе су, за дивно чудо, као у правој комуни, стале уз Хилари, па чак и Барни Сендерс, човек који се, у ствари, никада није вратио из Вудстока, па ће сада, са својим хипицима, Клинтоновој дати ветар у леђа и запети да захуктају либерал-социјализам, у маниру Обаме. Трамп је, на другој страни, скоро одсечен од већине вашингтонских Републиканаца, који не могу да се помире са сопственим неуспехом и прихвате аутсајдера као кандидата, отворено му поручују да не губи време и окане се ћорава посла, а њему преостаје, не потпуно безначајна, подршка Рудија Ђулијанија, Њута Гингрича, Крис Кристија…
Хилари супериорно влада Вашингтоном, убеђена је да ће за њу гласати 95 одсто црнаца и вероватно сви имигранти, па се углавном њима и обраћа, обећавајући куле и градове (и куле и градове од карата) и широм отворене границе, а допустила би да је зову и Мистер Президент! Трамп се додворава белцима и скоро уништеној америчкој средњој класи, обећавајући више послова, стриктну имигрантску реформу и чврсто затворене, такорећи зазидане границе, а себе проглашава за Winner in Chief.
На крају лета кренуће љута борба за неопредељене државе, Флорида, Невада, Охајо, Пенсилванија и овога пута ће, засигурно, пресудити. Хоће ли Трамп успети да сакупи 270 гласова Изборног колеџа и пристане да из свог чаробног Penthouse у Њујорку пређе у много мању Белу кућу, за сада је велика мистерија, као што је скоро несхватљива њихова кандидатура.
Америка је кроз целу своју историју била екстремно подељена, на црне – беле, богате – сиромашне, конзервативне и либералне, а сада је подела још драстичнија – 50 посто Американаца мисле да им је све добро, а 50 посто да им ништа не ваља. Не знам да ли ће тако мислити и сутра, јер су они, заправо, измислили синдром кратког памћења. За њих јуче не постоји, а данас је тако променљива категорија. Сутра могу победити и Трамп и Клинтонка, мада, ово бирачко тело, никоме скоро никада не даје бланко подршку.
Скоро да нико не помиње религијску припадност кандидата. Можда зато што су обоје протестанти (Трамп пресбитеријанац, Хилари методисткиња), што је била и већина досадашњих америчких председника. Нико се више не сећа афера Била Клинтона. Нико више не помиње измишљену салву бомби над Хилари, док је слетала на сарајевски аеродром. Нико више не пита шта се догодило у Бенгазију и колико је, за то што се догодило, крива Хилари Клинтон. Нико се више не сећа многобројних банкротстава Доналда Трампа, јер све што је дозвољено, није забрањено. Тако ће они већ сутра заборавити и силне медаље својих олимпијаца, у ишчекивању почетка нове фудбалске сезоне.
Овдашњи Срби су такође мајстори кратког памћења. Брисање меморије је и наша ужа специјалност. Једнима је Хилари симпатична, нешто као супер жена, Демократе најбоља опција, па ће гласати у том маниру. Ко још памти бомбардовање, Монику, Косово, Босну? Па зар нисмо лично недавно пољубили Бајдена у руку? Они који су за Трампа, надају се бољитку, наивно се хватајући за неки комад истине, да се Трамп извинио Србима и да са нама жели пријатељске односе.
Ја ове јесени нећу гласати, јер немам за кога, а немам ни осећај да се баш сваки глас рачуна. Више верујем да се скоро сваки може украсти. Искрено, волела бих да Трамп Обами каже “You are fired”! И да на инаугурацији видим свих 50 мисица и Меланију у лепој хаљини Росанде Нинчић, него Хилари Клинтон у парном оделу из колекције Оscar De La Renta. Но, то је већ питање укуса, а о укусима уопште није добро расправљати.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.