Piše: Mila Filipović, Čikago
Već skoro osam godina svakog jutra u čudu se pitam – ko nam je predsednik?!? I tamo i ovde! Ili i ovde i tamo, jer sam ja – ni tamo, ni ovde! Kako li ću se tek, u poslovično dobrom maniru lošije francuske sobarice, iščuđavati posle 8. novembra, kada u Americi budu izbrojani glasovi i pokupljene pinklice? Predsednička izborna trka se zahuktava, zemlja je podeljena na Hilarine, Trampove, nezavisne i nezainteresovane, iznošenje prljavog veša će tek početi, iako se u ovoj kampanji otišlo i ispod veša, postavljanjem skulptura nagog Donalda. Nije to lepa slika, a ne verujem ni da bi lepša bila, ako bi se neko dosetio da izvaja golu Hilari. Daleko je to i od umetnosti i od dobrog ukusa (u oba slučaja “to majka više ne rađa”), mada se u politici o ukusima i ljubavi ne raspravlja.
Ostalo je manje od tri meseca do predsedničkih izbora u Americi, a najveća misterija je, u stvari, kako smo došli do ova dva kandidata, i šta se to, u stvari, dešava sa Demokratskom i Republikanskom partijom?! Da li partije stvarno idu pod led i potpuno gube kompas, kada će 8. novembra pred birače sa jednim izgubljenim topom i megalomanskim sociopatom, sa jedne strane, i korumpiranom političkom mašinerijom Kruele Devil, sa druge. Ponuda je ravna izboru između skoka iz aviona bez padobrana i utrčavanja u vatru bez vatrogasne opreme. Suštinski, biće to izbor između američkog nacionalizma i globalizma novog svetskog poretka, između neinspirativnog i nesposobnog, nešarmantnog i nepromišljenog, neiskrenog i nedokučivog.
Poslednje dve nedelje su, prema procenama analitičara, bile najgore od početka kampanje za Donalda Trampa, koji je konačno posegnuo za telepromterom, u nadi da će lično moći da ukroti svoju razgoropađenost, da kanališe svoje govore, predloži neka politička i praktična rešenja i pridobije uglavnom nezavisne birače. Bile su ovo i nedelje za skoro kompletnu zamenu njegovog izbornog štaba, a posle tektonskih poremećaja, izabrao je trećeg menadžera kampanje, u nastojanju da se dodvori biračima i smanji predizbornu razliku u glasovima.
U isto vreme, Hillary (Rotten – Trula) Klinton bije bitku sa 15.000 izbrisanih e-mail poruka, koje je FBI uspela da pronađe i analizira, i sada je u strahu od pokretanja sudskog postupka, u kome bi ponovo morala da dokazuje da za njih nije znala i da poruke, svakako, nisu bile tajne. Neće njoj biti teško da slaže i da ne trepne, to im je u porodičnoj manufakturi, a kredibilitet već odavno nije vrlina, ni političara, ni diplomate.
Amerika će, dakle, birati između harizmatičnog biznismena, koji je brz i inteligentan, što potvrđuje njegovo carstvo od 4 milijarde dolara, koje je sagradio na kreditu od 10 miliona, koje je uzeo od svog oca i vratio mu sve do poslednjeg centa, i vašingtonskog korumpriranog carstva Klintonove dinastije, koja voli da prima poklone u novcu od Arapa, a ne maniše ni zlato. Amerika će birati između statusa kvo Hilari Klinton i želje za promenama Donalda Trampa, koji još ne zna kako će promene i realizovati. Njemu fali struktura, a njoj kredibilitet.
Sve Demokrate su, za divno čudo, kao u pravoj komuni, stale uz Hilari, pa čak i Barni Senders, čovek koji se, u stvari, nikada nije vratio iz Vudstoka, pa će sada, sa svojim hipicima, Klintonovoj dati vetar u leđa i zapeti da zahuktaju liberal-socijalizam, u maniru Obame. Tramp je, na drugoj strani, skoro odsečen od većine vašingtonskih Republikanaca, koji ne mogu da se pomire sa sopstvenim neuspehom i prihvate autsajdera kao kandidata, otvoreno mu poručuju da ne gubi vreme i okane se ćorava posla, a njemu preostaje, ne potpuno beznačajna, podrška Rudija Đulijanija, Njuta Gingriča, Kris Kristija…
Hilari superiorno vlada Vašingtonom, ubeđena je da će za nju glasati 95 odsto crnaca i verovatno svi imigranti, pa se uglavnom njima i obraća, obećavajući kule i gradove (i kule i gradove od karata) i širom otvorene granice, a dopustila bi da je zovu i Mister Prezident! Tramp se dodvorava belcima i skoro uništenoj američkoj srednjoj klasi, obećavajući više poslova, striktnu imigrantsku reformu i čvrsto zatvorene, takoreći zazidane granice, a sebe proglašava za Winner in Chief.
Na kraju leta krenuće ljuta borba za neopredeljene države, Florida, Nevada, Ohajo, Pensilvanija i ovoga puta će, zasigurno, presuditi. Hoće li Tramp uspeti da sakupi 270 glasova Izbornog koledža i pristane da iz svog čarobnog Penthouse u Njujorku pređe u mnogo manju Belu kuću, za sada je velika misterija, kao što je skoro neshvatljiva njihova kandidatura.
Amerika je kroz celu svoju istoriju bila ekstremno podeljena, na crne – bele, bogate – siromašne, konzervativne i liberalne, a sada je podela još drastičnija – 50 posto Amerikanaca misle da im je sve dobro, a 50 posto da im ništa ne valja. Ne znam da li će tako misliti i sutra, jer su oni, zapravo, izmislili sindrom kratkog pamćenja. Za njih juče ne postoji, a danas je tako promenljiva kategorija. Sutra mogu pobediti i Tramp i Klintonka, mada, ovo biračko telo, nikome skoro nikada ne daje blanko podršku.
Skoro da niko ne pominje religijsku pripadnost kandidata. Možda zato što su oboje protestanti (Tramp presbiterijanac, Hilari metodistkinja), što je bila i većina dosadašnjih američkih predsednika. Niko se više ne seća afera Bila Klintona. Niko više ne pominje izmišljenu salvu bombi nad Hilari, dok je sletala na sarajevski aerodrom. Niko više ne pita šta se dogodilo u Bengaziju i koliko je, za to što se dogodilo, kriva Hilari Klinton. Niko se više ne seća mnogobrojnih bankrotstava Donalda Trampa, jer sve što je dozvoljeno, nije zabranjeno. Tako će oni već sutra zaboraviti i silne medalje svojih olimpijaca, u iščekivanju početka nove fudbalske sezone.
Ovdašnji Srbi su takođe majstori kratkog pamćenja. Brisanje memorije je i naša uža specijalnost. Jednima je Hilari simpatična, nešto kao super žena, Demokrate najbolja opcija, pa će glasati u tom maniru. Ko još pamti bombardovanje, Moniku, Kosovo, Bosnu? Pa zar nismo lično nedavno poljubili Bajdena u ruku? Oni koji su za Trampa, nadaju se boljitku, naivno se hvatajući za neki komad istine, da se Tramp izvinio Srbima i da sa nama želi prijateljske odnose.
Ja ove jeseni neću glasati, jer nemam za koga, a nemam ni osećaj da se baš svaki glas računa. Više verujem da se skoro svaki može ukrasti. Iskreno, volela bih da Tramp Obami kaže “You are fired”! I da na inauguraciji vidim svih 50 misica i Melaniju u lepoj haljini Rosande Ninčić, nego Hilari Klinton u parnom odelu iz kolekcije Oscar De La Renta. No, to je već pitanje ukusa, a o ukusima uopšte nije dobro raspravljati.
