Суграђани: Милован Даговић- Дага- академски вајар- професор у Уметничкој школи
Професор Милован Даговић – Дага рођен је 1954. године у Ужицу. Уметничку школу је завршио у Сарајеву, а дипломирао и магистрирао на Академији ликовних уметности у класи професора Алије Кучукалића, на одсеку вајарствa. Члан је УЛУС-а. Ради као професор, магистар, академски вајар, у Уметничкој школи у Ужицу. Живи и ради у Београду и Ужицу. Излагао је на просторима Србије, бивше Југославије и иностранству.
Са професором Даговићем разговарали смо о Ужицу шездесетих и седмадесетих година, када је он започињао уметнички пут, али и Ужицу какво је данас.
– Моје друштво је било необично, другачије, ми смо се понашали слободније, облачили се слободније, али не у смислу да рушимо неке законске норме, већ је то све ишло спонтано. Смешак је доносио плоче из Београда, ја сам доносио из Сарајева. Прву синглицу Бијелог дугмета са блузом „Селма“, коју сам добио на њиховом концерту у Сарајеву, сам ја донео у Ужице. То је тада било незамисливо – каже професор Даговић и додаје да је у Ужицу тих година можда било и посебних људи у спорту, али да то њега и његову екипу тада није занимало.
– Било је ту и неких љубавних веза, које су имале своје место…Ми смо били необични, другачији, и ти људи који су се тада дружили, остали су до данас такви.
Крајем 69. године отишао је у Сарајево, а већ идуће године уписао Уметничку школу.
– Ја сам буквално побегао у Сарајево. То је била и једна породична ломљава, јер су моји родитељи бранили да то упишем, да би на крају прихватили, као и сваки родитељи. Онда сам се у Сарајеву суочио са самим собом, што је било крајње озбиљно… Тада је код мене долазио покојни Вито Смешак и мој брат. У Сарајево су долазили велики бендови и нас је то пуно занимало. Замислите, сваког петка и суботе свирају Индекси, Бијело Дугме, Чичак… Први кафић који је отворен у бившој Југославији, био је у Сарајеву. Отворио га је неки Неско-Неџад, који је држао коњички клуб. Кафић се звао „Ђердап“ и тај кафић још увек постоји.
Све то време није раскидао везу са Ужицем.
– Сећам се, ишао је „Ћира“ из Ужица и стизао у Сарајево у петнаест до седам. И, замислите, долазио је на време. Аутобуси, или су ишли, или нису, али „Ћира“ је тих година стално ишао. Тада су бивши градоначелник Ужица Мирослав Мартић и бивши потпредседник Демократске странке Слободан Гавриловић, стално путовали у Сарајево. Сећам се, поквари се неки аутобус у Вишеграду и нас тројица ноћимо у кафани прекривени столњацима…Они су тада студирали у Сарајеву. Било је то студирање уз рад. И покојни Мида, који је после радио у Музеју, студирао је математику. Ја сам био најмлађи у тој екипи. Било је пуно нас Ужичана тамо, и било је пуно Сарајлија који су долазили овде и трговали робом. Ужичанима је главна пијаца била преко пута Вијећнице у Сарајеву, где су продавали месо и ракију.
На жалост, политика је све те везе пресекла, а рат који се догодио, сматра професор Даговић, био је чисто економске природе.
– Разлог је био да се пресече доток људи и роба из Србије, и да се активира Херцеговина. Укинута је пруга уског колосека, и једно Сарајево, које је један мулти град по свим параметрима, уништиле су будале са све три стране. Ја сам, рецимо, први магистрирао скулптуру у оној Југославији на сарајевском универзитету, код тројице муслимана. И требао сам да добијем посао. Имам више школе него моји професори, али не може, мора по кључу. И они доведу човека који има мање школе од мене. Али, то је тако било, и тако је све почело.
Данас често коментарише, уз одређену дозу горчине, све то што је уништило бившу Југославију и Сарајево у њој.
– Ево, сада су опет неке изложбе у Сарајеву, праве нешто, ревитализују, али нема Срба. Седамнаест мојих скулптура је нестало, али, важно је да је српска амабасада данас поред моје академије. Неки мисле да је Кустурица дошао случајно у овај део Србије. Није. Ужички крај је по менталитету исти као сарајевски. И Сарајево је окружено брдима као и Ужице, иста је клима, исто је све… Отишао је, јер су разни идиоти отровали тај град и данас га трују.
– То је све на мене оставило трага, али није пореметило вертикалу у којој сам одрастао. Иако смо расли у поприличном незнању, у односу на децу која данас расту, не могу, а да се не сетим, када су овде, у Ужицу, дечаке дуге косе јурили по граду да их шишају, да је Тито на тргу рекао, „није важно шта се носи на глави, него шта се носи у глави“. И он је схватио да омладини треба дати извесну дозу слободе. Ми смо је користили на прави начин, да себе образујемо и еманципујемо у сваком погледу. Ја сам, рецимо, веома поносан, што сам из једне сиромашне, радничке куће, стекао одређено звање. Није то само до појединца, већ и до система. Неизбежно је да се то двоје прожима. У оно време, систем је поприлично контролисао ваше понашање, али си могао да искористиш тај систем да се образујеш, да се васпиташ, и да од себе направиш личност. Данас се, на жалост, прво пита шта колико кошта. Питамо и колико кошта живот. Изгубио се хуманистички човек и однос човек-човек. Данас живимо у капитализму, за који кажу да је либералан. Ја не мислим тако. Ја мислим да је систем тако удробљен, да две-три корпорације диктирају живот свим људима на планети. Ако неко мисли да је то демократија, вара се. Ми знамо шта је демократија. Западни систем је заборавио да су Европљани веома образовани, и да је сва култура дошла са истока Европе. Отац психолошког романа је Достојевски, а да не причам о Далеком истоку и кинеском позоришту, које постоји десет хиљада година. Политички запад је бахат, а при том стално има колонијалне претензије. И онда дође да нам прича шта је то демократија.
Но, то је у домену политичког система, каже професор Даговић, јер, друштвене вредности Запада, овај простор је увек прихватао када су оне доносиле нешто ново и нешто добро.
– Ми имамо информацију шта је корисно, не морају они да нам то говоре. Али где је ту човек, где је ту друштво? Није ваљда новац сам себи циљ? Зато ја браним оно време. Мојим ђацима увек причам колико је важно да их људи поштују и колико је важно да се они између себе друже, јер то су копче које остају за читав живот. То су вредности. И још нешто…свака школа је васпитно-образовна, али оно васпитно се загубило. Моје колегинице раде „мало за шминку“, а имамо министре просвете који нису одржали ни један час у животу. Или нам је знање нефункционално или нам нису прави људи на правом месту, трећег нема. Па, ко нам у Ужицу води Градски културни центар, па Галерију… ?Људи који су студирали по десет година, али који су сада у политичком колу. Ја нећу да будем део тога. Хоћу да критикујем. Човек насликао једну слику у животу, и директор је пет, шест година. Где то води?
Када се вратио у Ужице 2002. године, професор Даговић је започео рад са предшколском децом, едукујући их колико су важни уметност и екологија. Све је то, каже, нестало.
– Деца су нам окренута површним информацијама и лакој литератури. Ја сам у животу обишао све. Нисам био само у Енглеској и Португалу, а све сам друго у свету видео што ме је занимало. И то је моја лична ствар. Али, ако ви имате овде човека за културу, који не зна за Пинк Флојд, који је прочитао три књиге у животу, и његово је само што је он у некој странци, ту онда почиње трагедија једног града, који је изванредно леп. Када таквом човеку предложите да одржимо вајарску колонију, он одмахне руком. Па, не може тако. Знање је моћ. Као пирамида…
– Предлагао сам да се простор Рајских отока заштити, да то буде парк природе, али овде за то нема свести. Имао сам идеју да направим зид од књига на тргу, и да тај бедем знања буде брана примитивизму и незнању. Опет ништа. Надам се да ћу направити изложбу у тунелу на Рајским отоцима, то ми је идеја. Јако волим ужички трг, али није то место на коме треба да стоји петсто столица. Ако већ стоје ту, нека њихови власници купе сто књига у Библиотеци. Ако имате циљ у животу, ви сте пола пута прешли. На жалост, ми циља немамо. Имамо образовни систем који само лиферује кадрове. Двеста учитеља на Учитељском факултету у Ужицу! Па, где ће та деца? Да продају гаће и чарапе на улици или да раде у хамбургерији. Је ли то циљ? С друге стране, они који раде су страшно уплашени за свој посао. Каква је то земља? На шта то личи?
Данас, каже професор Даговић, људи купују ципеле број веће да би лакше другом подметнули ногу. Зато је, закључује, велики изазов, и цркви, и образовном, и политичком систему, како да приђу човеку данашњице и сачувају га.
Љ.К.
http://uzickanedelja.rs/pilot-frixion-ball-olovke-u-petru-panu/
