Српски је ћутати

- Да се смејао када му се смејало, плакао када му се плакало, лудирао када му је било до лудирања, можда да је љубио, волео, грлио, можда да се дружио са гласнијима - Можда, и по хиљаду пута можда! -

ХОДАЈУЋА ТЕМПИРАНА БОМБА
Милион и један разлог је за ћутање у Србији! Поготово данас, када у ова турбулентна и несигурна времена није упутно мислити својом главом, а још мање ако си здравомислећи да се не би случајно усудио да проговориш!
Још нам се у оној народној пословици као клинцима сугерише „ћутање је злато.“
Тако отприлике све и почиње. Дриловање од малих ногу.
Ћутиш у основној школи, самотњак си, не правиш нeсташлуке заједно са другом децом, све и да не знаш готово ништа од градива, провућићеш се на ћутање. У средњој то иде мало теже, професори су мало захтевнији, мора понешто и да се зна или друкне по потреби, али, генерално, они који ћуте, лагано пролазе. Заврши се школа, срећнији ћутолози оду на факс, проговоре, социјализују и закораче даље. Они други се мало теже пронађу и за њих тек тада предстоји време правих изазова:

Ћути – не замерај се комшији.
Ћути – чуће те шеф.
Ћути – полиција је увек у праву.
Ћути – никада нећеш на ред доћи.
Ћути – ниси ти најпаметнији.
Ћути – они су власт.
Ћути – он није нормалан.
Ћути – видиш да је пијан/дрогиран.
Ћути – видиш како нас гледа.
Ћути – све ће се то њему вратити.
Ћути – не куни, не псуј, не мрмљај себи у браду.
Ћути насилнику, ћути док те краду банке, држава, инспекције, лопови…

И тако после педесетак година ћутања и гутања глупости због којих си се морао побунити, дође тај један тренутак у животу када те нагомилани бес једноставно убије, или толико сломи, да сву срџбу искалиш на некоме ко то апсолутно не заслужује. Ходајућа темпирана бомба.
Шта му би, деловао је тако мирно и готово неприметно? Додуше, јесте био чудак увек, али се у последње време променио, некако баш затворио у себе и отуђио.
Можда да није ћутао свима и увек.
Можда да је имао став, карактер, достојанство…
Можда да се смејао када му се смејало, плакао када му се плакало, лудирао када му је било до лудирања, можда да је љубио, волео, грлио, можда да се дружио са гласнијима.
Можда, и по хиљаду пута можда!
Њих ми је жао. Искрено и до краја жалим те људе.
Међутим, постоји још једна врста ћутолога, они најгори, подмукли, притајени, користољубиви, они који се смеју са вама, тапшу по леђима, подржавају сваки ваш вид бунта и протеста, додуше ћутећи и из прикрајка, они за које и не очекујете да би се некада усудили да вас продају.
Е, ти и такви најбоље пролазе у животу. Са вечитим осмехом на лицу. Било да га пљујеш, шамараш, вређаш жену, породицу, шта год, они се смешкају и ћуте. Чекају својих пет минута када ће се крвнички осветити за све и што никада нису имали мошнице да се побуне.
Такви напредују, такви се данас траже, порасла им је цена до неслућених висина.
Бунтовници изумиру а са њима нестаје и читав један начин живота.
Добро дошли у век тишине!

Владимир Гредељевић (Ужичка недеља 1008)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.