HODAJUĆA TEMPIRANA BOMBA
Milion i jedan razlog je za ćutanje u Srbiji! Pogotovo danas, kada u ova turbulentna i nesigurna vremena nije uputno misliti svojom glavom, a još manje ako si zdravomisleći da se ne bi slučajno usudio da progovoriš!
Još nam se u onoj narodnoj poslovici kao klincima sugeriše „ćutanje je zlato.“
Tako otprilike sve i počinje. Drilovanje od malih nogu.
Ćutiš u osnovnoj školi, samotnjak si, ne praviš nestašluke zajedno sa drugom decom, sve i da ne znaš gotovo ništa od gradiva, provućićeš se na ćutanje. U srednjoj to ide malo teže, profesori su malo zahtevniji, mora ponešto i da se zna ili drukne po potrebi, ali, generalno, oni koji ćute, lagano prolaze. Završi se škola, srećniji ćutolozi odu na faks, progovore, socijalizuju i zakorače dalje. Oni drugi se malo teže pronađu i za njih tek tada predstoji vreme pravih izazova:
Ćuti – ne zameraj se komšiji.
Ćuti – čuće te šef.
Ćuti – policija je uvek u pravu.
Ćuti – nikada nećeš na red doći.
Ćuti – nisi ti najpametniji.
Ćuti – oni su vlast.
Ćuti – on nije normalan.
Ćuti – vidiš da je pijan/drogiran.
Ćuti – vidiš kako nas gleda.
Ćuti – sve će se to njemu vratiti.
Ćuti – ne kuni, ne psuj, ne mrmljaj sebi u bradu.
Ćuti nasilniku, ćuti dok te kradu banke, država, inspekcije, lopovi…
I tako posle pedesetak godina ćutanja i gutanja gluposti zbog kojih si se morao pobuniti, dođe taj jedan trenutak u životu kada te nagomilani bes jednostavno ubije, ili toliko slomi, da svu srdžbu iskališ na nekome ko to apsolutno ne zaslužuje. Hodajuća tempirana bomba.
Šta mu bi, delovao je tako mirno i gotovo neprimetno? Doduše, jeste bio čudak uvek, ali se u poslednje vreme promenio, nekako baš zatvorio u sebe i otuđio.
Možda da nije ćutao svima i uvek.
Možda da je imao stav, karakter, dostojanstvo…
Možda da se smejao kada mu se smejalo, plakao kada mu se plakalo, ludirao kada mu je bilo do ludiranja, možda da je ljubio, voleo, grlio, možda da se družio sa glasnijima.
Možda, i po hiljadu puta možda!
Njih mi je žao. Iskreno i do kraja žalim te ljude.
Međutim, postoji još jedna vrsta ćutologa, oni najgori, podmukli, pritajeni, koristoljubivi, oni koji se smeju sa vama, tapšu po leđima, podržavaju svaki vaš vid bunta i protesta, doduše ćuteći i iz prikrajka, oni za koje i ne očekujete da bi se nekada usudili da vas prodaju.
E, ti i takvi najbolje prolaze u životu. Sa večitim osmehom na licu. Bilo da ga pljuješ, šamaraš, vređaš ženu, porodicu, šta god, oni se smeškaju i ćute. Čekaju svojih pet minuta kada će se krvnički osvetiti za sve i što nikada nisu imali mošnice da se pobune.
Takvi napreduju, takvi se danas traže, porasla im je cena do neslućenih visina.
Buntovnici izumiru a sa njima nestaje i čitav jedan način života.
Dobro došli u vek tišine!
Vladimir Gredeljević (Užička nedelja 1008)
