INTERVJU: DR MIHAILO MARTINOVIĆ
Rođen je u Užicu, ali je osnovnu školu i gimnaziju završio u Ivanjici. Osnovne i master studije završio je na Fizičkom fakultetu u Beogradu. Doktorat je radio u komentorstvu između Pariske Opservatorije i Univerziteta u Beogradu. Kako kaže dr Martinović ovaj tip komentorstva podrazumeva da se na dve institucije provede po 6 meseci godišnje, a da se na svakoj ispune kriterijumi u vidu administrativnih zahteva (upisi i finansiranje akademskih godina, prijave i pripreme teze, postupak odobrenja teme i odbrane od strane Nastavno-naučnog veća itd.), položenih ispita i naučnih rezultata koji važe i za druge doktorante.
– Recimo, srpska strana zahteva veliki broj ispita i samostalan naučni rad, dok francuska strana ne traži ništa od toga, ali je potrebno znatno više konkretnih naučnih rezultata. Za odbranu teze se formira jedinstvena komisija sa predstavnicima obe institucije, te se teza brani jednom, na jednu temu, ali se usled zadovoljenih zahteva obe institucije od strane svake od njih dodeljuje po diploma. Dakle, iako imam dve doktorske diplome i zaista sam morao ispuniti primetno više od onog što se za doktorat zahteva na svakoj od institucija, nemam dva doktorata. Smer doktorskih studija zove se „Astronomija i astrofizika“.
UN: Zašto ste odlučili za fiziku i astronomiju?
– Moja ideja je bila da nakon gimnazije postanem profesor u srednjoj školi, ne zato što me je neka nauka posebno privlačila, već zato što je način života ljudi koji rade u prosveti relativno linearan i jednostavan, a takođe i uglavnom oslobođen stresa na radnom mestu. Od svih predmeta, najbolje sam razumevao fiziku prema količini uloženog truda, pa sam tako poželeo da postanem profesor fizike. Ipak, nisam upisao smer opšte fizike, koji školuje kadrove za prosvetu, već primenjene fizike, jer sam želeo da imam i „rezervnu varijantu“ ukoliko se tokom četiri-pet godina predomislim. I jesam se predomislio, pa se opcija rezervne varijante pokazala korisnom.
UN: Koliko je bilo teško postati doktor i to dve veoma teške nauke?
– To je posao kao i svaki drugi. Naime, doktoranti u Srbiji (osim onih koji, nažalost, rade bez plate čekajući zaposlenje za koje nisu sigurni kada će započeti) zaposleni su i troškove njihovih primanja snosi Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ali niko od njih nije tamo zaposlen, već su raspoređeni po institucijama koje se bave naučnom delatnošću (ovo će prestati da bude tačno tokom 2020. godine, kada će se promeniti model finansiranja istraživača). Ono čega se sećam kao najtežeg i najstresnijeg dela rada na doktoratu nije ni multidisciplinarna priroda nekih ispita, ni naučni zadaci, već izuzetno komplikovana i troma administracija. Imao sam priliku da sretnem određeni broj ljudi u birokratiji, naročito sa srpske strane, koji su imali stav koji je svim Vašim čitaocima, verujem, dobro poznat, a koji je Mićko Ljubičić opisao sa „fali ti jedan papir“. Drugim rečima, kada imate posla sa ljudima koji očigledno ne poznaju detalje svog posla, a donosite im specifičan slučaj kao što je međunarodni doktorat, tada oni, u strahu da ne naprave grešku zbog koje bi možda mogli biti sankcionisani, traže i potrebne i nepotrebne obrasce i potvrde od kojih je neke nemoguće dostaviti, pritom ne pokazujući nikakvo ili skoro nikakvo razumevanje za stranku ili generalnu želju za upotrebom zdravog razuma pri rešavanju problema. Onda sam morao trošiti silno vreme na razjašnjenja sa njihovim nadređenima. Sa druge strane, postoji vremensko ograničenje u okviru kojeg kandidat mora doktorirati ili će mu finansiranje biti prekinuto. Ono u Srbiji iznosi 6 godina (uz mogućnost produženja na različite načine), što je sasvim dovoljno vremena da se, ukoliko je kandidat revnostan, svi ispitni i naučni uslovi ispune i da se disertacija odbrani. Sa druge strane, kao stipendista Francuske vlade sam imao finansiranje za period od tri godine i morao doktorirati u tom roku, uz eventualno maksimalno produženje od jedne godine. Ovo stvara nezgodnu situaciju u kojoj na raspolaganju ostaje veoma ograničeno vreme da se izađe na kraj sa problemima u nauci sa kojima se niko ranije nije bavio i teško je predvideti koliko će vremena biti potrebno za njihovo rešavanje, što sve skupa stvara dodatnu dozu stresa koja kod standardnih doktorata nije prisutna. Kasnije sam uložio puno truda da ljudi koji dolaze posle mene ne moraju da prolaze kroz slične situacije i delimično u tome uspeo, ali je procedura i dalje vrlo komplikovana, naročito sa srpske strane. Izuzetak su Studentska služba i Sekretarijat Matematičkog fakulteta u Beogradu, koji su zaista jedne od retkih administrativnih službi koje svoj posao rade stručno i odgovorno.
UN: Kako je bilo istovremeno studirati na Beogradskom univerzitetu i na Pariskoj opservatoriji?
– Moji planovi su se nekoliko puta menjali, kako su se menjale i okolnosti. Ja sam posle master studija upisao doktorat na Fizičkom fakultetu u Beogradu sa temom vezanom za pražnjenja u laboratorijskoj plazmi. Paralelno sam studirao Matematički fakultet, smer Astrofizika. Tokom tih studija sam polagao dva ispita kod profesora Steve Šegana, koji mi je preporučio da konkurišem za doktorat po principu komentorstva. Otišao sam u Pariz na nedelju dana da se upoznam sa potencijalnim mentorima i saznam više o problemima na kojima se radi, a zatim ponovo na probni rad u trajanju od dva meseca, posle kojeg mi je ponuđeno da započnem doktorske studije. Prilika je bila jako dobra i, kada sam dobio ponudu, prihvatio sam je misleći da se komentorstvo može ostvariti sa Fizičkim fakultetom kao srpskom stranom. Međutim, kako diplome u obe zemlje moraju biti ekvivalentne, morao sam žrtvovati jednu akademsku godinu i upisati se na Katedru za astronomiju Matematičkog fakulteta, gde se upravo profesor Šegan prihvatio mentorstva. Ovde moram naglasiti, kao i mnogo puta ranije, da je Laboratorija za fiziku i tehnologiju plazme na Fizičkom fakultetu, koju vode profesori Kuraica i Obradović, mesto gde sam se „rodio“ kao naučnik, i da nije bilo njih i njihovih saradnika, ja najverovatnije ne bih imao potrebno znanje za početak u Parizu.
– Osim gore opisanih brojnih administrativnih problema, dinamika od po šest meseci godišnje u svakoj od zemalja je vrlo prijatna, barem za mene lično. Ona omogućava da se zadrže svi poslovni i lični kontakti u Srbiji, a pritom dobiju sve beneficije rada u inostranstvu. Tokom rada na doktoratu sam se oženio i, iako je moja supruga radila u nekoliko gradova u Srbiji (pola godine i u Užicu) uz retke prilike da me poseti u Parizu, to nije predstavljalo nikakav problem jer ni ja nisam nikada bio neprekidno odsutan duže od par meseci. Sa druge strane, cena koja se za to plaća je, kako sam već naveo, uvećan obim posla.
UN: Vaš doktorat je iskorišćen za pripreme za jednu od dve misije u kojima učestvujete. Šta to znači u naučnom svetu?
– Moj rad nije slučajno iskorišćen, već je od početka planiran za tu svrhu. Jedan od mojih mentora u Parizu, Milan Maksimović (čiji su roditelji iz Topole), odgovoran je za jedan od 10 instrumenata na misiji Solarni Orbiter. Pod „odgovoran“ se podrazumeva da on rukovodi najpre izvedbom (pravljenjem) instrumenta, a zatim i isporukom i inicijalnom obradom podataka dobijenih iz merenja nakon lansiranja. Moja teza je bila deo priprema za poslednji od navedenih koraka. On je i godinama pre lansiranja dužan da takvu vrstu priprema izvede i odškoluje ljude koji će moći da preuzmu deo odgovornosti kada za to dođe vreme, ili da se uveri da će taj zadatak obaviti neko od njegovih saradnika, koji se nalaze na različitim pozicijama širom Evrope. Bilo kako bilo, ili on ili neko drugi iz tima mora na vreme izabrati nekoliko mlađih ljudi i početi da ih priprema za zadatke koji dolaze. Ja sam bio jedan od tih mlađih. Prirodan sled događaja je da se mladi priključe timu jednom kada ostvare rezultate koji su se od njih zahtevali.
UN: Kako ste stigli u tim naučnika Evropske svemirske organizacije?
– Za zvanično priključivanje timu potrebna su tri uslova. Prvi je da se kandidat izabere u naučno zvanje. U Srbiji se nakon doktorata (u 90% slučajeva) stiču uslovi za izbor u zvanje naučnog saradnika ako radite u nauci ili docenta ako radite u prosveti. Sam izbor se može pokrenuti odmah nakon odbrane teze i relativno je jednostavan što se tiče odlučivanja, ali zbog tromosti administracije traje između šest meseci i godinu i po dana. Drugi uslov je saglasnost principijelnog istraživača, odnosno vođe tima instrumenta na kojem kandidat radi (nisu svi ljudi koji rade na određenom instrumentu članovi tima). Principijelni istraživač saglasnost daje time što Evropskoj Svemirskoj Agenciji šalje zahtev za priključenje kandidata timu. Treći uslov je pozitivan odgovor Evropske Svemirske Agencije. Svaki od članova tima ima jasno definisana zaduženja, bilo pri izgradnji instrumenata, kalibraciji ili obradi određenih naučnih tema na osnovu izvršenih merenja. Konkretno moj zadatak je obrada prvih merenja i potvrda njihove ispravnosti, kao i davanje specifikacije specifičnosti tih merenja i problema koji su za njih vezane. Na ovaj način se definišu smernice sa kojima se svako ko nadalje koristi instrument treba detaljno upoznati.
UN: Šta je njihova misija?
– Evropska svemirska agencija rukovodi razvojem i implementacijom nauke i tehnologije u svemiru zajedničkim naporima zemalja članica. Neke od tih zemalja (Nemačka, Francuska, Italija…) takođe imaju i svoje nacionalne agencije koje samostalno rukovode nekim manjim projektima. Smisao njenog postojanja je čisto praktičan. Naime, posle 2. svetskog rata evropskim zemljama postalo je jasno da nemaju kapacitete, bio kada su u pitanju finansije, stručni kadrovi ili infrastruktura, da drže korak sa velikim zemljama koje imaju svoje zaokružene svemirske programe. Tu ne mislim samo na SAD i ranije Sovjetski Savez, a sada Rusiju, već i na Kinu, Indiju, Brazil i još nekoliko zemalja koje su u ovaj oblasti daleko iznad nivoa koje bi evropske zemlje individualno mogle da dostignu. A ukoliko se taj korak ne održi, onda Evropska Unija i zemlje za nju vezane postaju zavisne od drugih kada su u pitanju komunikacije, civilni i vojni nadzor i bezbednost, kontrola statusa biosfere itd. Stoga se potrebni kapaciteti dostižu udruženo, gde svaka zemlja doprinosi finansijskim sredstvima kroz članarinu i stavljanjem na raspolaganje ljudstva i infrastrukture. Ukupan godišnji budžet je oko 5 milijardi evra (plus minus 10% zavisno od fiskalne godine), od čega je oko 10% namenjeno istraživanju.
UN: Šta je to Solarni orbiter i kakva je njegova funkcija?
– Orbiter je u finalnoj fazi priprema za lansiranje. Satelit je dopremljen na Floridu, raketa je spremna i lansiranje je zakazano za 5.2.2020. godine u 23:30 po lokalnom vremenu. U prvih godinu i po dana („faza krstarenja“) satelit će se približavati svojoj glavnoj orbiti, koja podrazumeva kretanje oko Sunca na sličnoj udaljenosti kao planeta Merkur, što je oko 30% astronomske jedinice (AJ -razdaljina između Sunca i Zemlje). U toku centralne faze misije Orbiter će kružiti oko Sunca dve i po godine, polako izlazeći iz ekliptike (ravni Sunčevog ekvatora u blizini koje se, uz neke male nagibe, i planete kreću) da bi u „produženoj misiji“ dostigao nagib od približno 35 stepeni u odnosu na Sunčev ekvator. Sa ove heliografske širine će u vidnom polju nekih od instrumenata biti i regioni na Suncu bliski polovima. Satelit je opremljen sa 10 instrumenata, od kojih 6 posmatraju Sunce i njegovu neposrednu okolinu (koronu) kamerama koje su osetljive na različite regione u elektromagnetnom spektru, odnosno na različite vrste elektromagnetnog zračenja. Ostala 4 instrumenta će meriti karakteristike plazme (naelektrisanih čestica i elektromagnetnog polja) u neposrednoj blizini satelita. Na ovaj način će se direktno posmatrati izvori Sunčevog vetra (pod Sunčevim vetrom se podrazumeva plazma koja se emituje sa površine Sunca u međuplanetarni prostor) kao i sam sunčev vetar kada stigne do satelita.
– Ciljevi misije su da se detaljno opišu i razumeju izvori Sunčevog vetra i uticaj njihove promenljivosti na međuplanetarni prostor. Posebno će se posmatrati uloga erupcija na Suncu i mehanizmi pomoću kojih se u njima proizvode čestice visokih energija. Odgovori na ova pitanja bi trebalo da rasvetle vezu između događaja na površini Sunca i karakteristika plazme Sunčevog vetra koja se širi kroz međuplanetarni prostor i dolazi i do Zemlje.
UN: A Parkerova solarna sonda?
– Parkerova solarna sonda je lansirana u avgustu prošle godine. Ova misija je jedinstvena po tome što će satelit prići bliže Suncu nego ijedan pre (na oko 4.4% AJ). Blizak kontakt sa zvezdom se mora izvesti sukcesivnim obilaženjima oko Sunca na svakih nekoliko meseci, kada satelit priđe veoma blizu, intenzivno vrši merenja desetak dana, a zatim „izleti“ na 70-90% AJ, odakle šalje podatke na Zemlju. Za sada smo imali tri prolaska oko Sunca, najbliže do 12% AJ, dok se famoznih 4.4% očekuje u 24. prolasku, krajem 2024. godine. Zbog visoke temperature na kojoj satelit radi, na Sondi je nemoguće imati instrumente sa kamerama, pa tu imamo samo 4 instrumenta koja vrše merenja neposredne okoline satelita. Izuzetak je koronograf kojem Sunce nije u vidnom polju, već se nalazi iza toplotnog štita i posmatra koronu i Sunčev vetar isključivo bočno, daleko od površine.
– Sonda ima zadatak da jasno definiše mehanizme grejanja Sunčevog vetra i korone, kao i da opiše rane stupnjeve razvoja visokoenergetskih čestica, povezujući i jedno i drugo sa karakteristikama površine Sunca koju mere drugi sateliti. Grejanje Sunčevog vetra je centralni problem fizike Sunčevog sistema u poslednjih pola veka. Naime, međuplanetarni prostor nije ispunjen samo česticama, već i elektromagnetnim talasima različitih vrsta i karakteristika. Ti talasi nose veliku količinu energije, koju mogu pod određenim uslovima delimično preneti česticama. Zahvaljujući ovom procesu je temperatura međuplanetarnog prostora značajno viša u poređenju sa scenarijom u kojem talasi ne bi imali nikakav uticaj, što definiše Sunčev sistem kakav poznajemo. Kada ovog transfera energije ne bi bilo, temperatura na Zemlji bi bila približno -250 stepeni Celzijusa, na Merkuru oko -100, i ceo Sunčev sistem bi bio skup zaleđenih nebeskih tela, bez ikakvih izgleda za održavanje i najjednostavnijih oblika života. Međutim, iako je fenomenologija jasna, konkretni fizički mehanizmi su nepoznati. Mnogobrojne teorije su mahom približne i često međusobno protivrečne. Jedini način da se približimo odgovoru su kvalitetnija merenja, koja Parkerova Sonda ima zadatak da obezbedi.
UN: Da li funkcioniše naša istraživačka grupa koja se bavi istraživanjem plazme sunčevog sistema?
– Grupa kao adekvatan naučno-pravni entitet ne postoji, već se sav rad na ovu temu u Srbiji svodi na pojedinačne saradnje sa strancima. Nažalost, iako je bilo dobre volje u zemlji i inostranstvu da se ovakva grupa oformi i u sklopu velikih misija preuzme poslove shodno svojim kapacitetima, ona nikada nije osnovana. Razlozi za to su delimično administrativne, a delimično upravne prirode, i o njima ovom prilikom ne bih detaljnije govorio.
UN: Da li ste sada u Arizoni i šta je sada delatnost Vašeg rada?
– Trenutno sam na privremenoj poziciji u Laboratoriji za istraživanje Meseca i planeta, na Univerzitetu Arizone u Tusonu. Istovremeno sam naučni saradnik na Matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i pridruženi član Pariske Opservatorije. Ova zvanja znače da u Beogradu i Parizu imam status veoma sličan stalno zaposlenim naučnicima, uz pristup njihovim resursima, ali bez ikakve zarade, u vidu plate ili honorara, sa ovih institucija.
– Moj rad je vezan za tri misije od kojih su dve Solarni Orbiter i Parkerova Sonda. Pored gore opisanih zadataka koje imam kao ko-istraživač na Orbiteru, takođe koristim merenja Parkerove Sonde sa ciljem da od nekoliko predloženih fizičkih mehanizama izolujem jedan, pod nazivom „stohastičko grejanje“ i da procenim njegovu važnost u formiranju konfiguracije Sunčevog sistema u odnosu na ostale fizičke mehanizme predložene u naučnoj zajednici. Posle jednogodišnjeg „embarga“ na podatke, gde su merenja i njihova interpretacija bili držani u okviru tima Parkerove Sonde, prvi izveštaji i radovi su postali dostupni javnosti početkom decembra. Preliminarni rezultati ukazuju da je pomenuti mehanizam nebitan za grejanje Sunčevog vetra daleko od Sunca, ali kako se približavamo Suncu postaje sve važniji i važniji. Na osnovu ovih rezultata sam dao prognozu da stohastičko grejanje može biti dominantno u neposrednoj blizini Sunca, gde se odvija ogromna većina prenosa energije od talasa ka česticama u međuplanetarnom prostoru. Pored dve aktuelne misije, trećina mog aktivnog vremena (4 meseca godišnje) je finansirana direktno od NASA-e za rad na radio merenjima misije Wind. Ovaj satelit je operativan od 1994. godine. Radio instrument meri karakteristike svoje neposredne okoline na svake 4.4 sekunde i do sada je prikupio bazu od preko 200 miliona rezultata, koji su nažalost skoro pa neupotrebljivi usled vrlo specifičnih karakteristika instrumenta. Moj zadatak je da, između ostalog, koristeći prethodno iskustvo stečeno radom na sličnim instrumentima, ove probleme otklonim i napravim upotrebljivu bazu podataka.
UN: Gde je Srbija u svetu u toj sferi nauke?
– Srbija nije član Evropske svemirske Agencije i naši pojedinci i pravna lica, bilo da su u državnom ili privatnom sektoru, nemaju pristup zajedničkim resursima. Način na koji smo ovaj problem zaobilazili je bilateralna saradnja sa velikim laboratorijama u zemljama članicama, pre svega u Francuskoj i Belgiji. Ovo je prelazno rešenje koje daje rezultate kada su u pitanju pojedinci, ali ne može funkcionisati kada su u pitanju veći poslovi. Posledično, pošto nema naučno-pravnih entiteta koje Evropska Svemirska Agencija, i svetska naučna zajednica u ovoj oblasti generalno, prepoznaje, to se slobodno može reći da Srbija na mapi istraživanja Sunčevog sistema ne postoji.
– Međutim, ovde moram iskoristiti priliku da ukažem na jedini ispravan način da se ovom problemu pristupi. To što bi eventualno neki političar upotrebio tuđi novac iz budžeta (kada kažem „tuđi“, ne mislim da novac ne pripada njemu lično, već da se država Srbija za ta sredstva zadužila umesto da ih zaradi), i sa tim novcem nas učlanio u Evropsku Svemirsku Agenciju, to bi bilo ne samo pogrešno, već i potpuno beskorisno. Razlog tome je što Srbija, kao siromašna zemlja, ima mnogo većih prioriteta od svemirskih istraživanja, i kada bi mi iz državnog vrha neko ponudio sredstva za učlanjenje u međunarodne organizacije, ja bih ga zamolio da ih preusmeri na odeljenja dečje onkologije i porodilišta, kao i na rešavanje drugih gorućih problema. Jedini adekvatan način da se pristupi razvoju ove grane nauke u Srbiji jeste ulaganje u kadar koji je sposoban da preuzme zadatke u okviru velikih projekata i da za posao koji obavi bude plaćen iz inostranstva. Tek kada imate objektivnu procenu da ljudi koje zapošljavate u Srbiji imaju kvalitet da donesu više novca nego što potroše, odnosno da doprinesu zemlji umesto da joj budu na teretu, ima smisla platiti kartu za ulaz u međunarodnu utakmicu.
UN: Vi ste 2017. godine bili jedan „od mladih heroja Srbije“. Šta je to značilo za Vas?
– Da preskočim opšta mesta gde treba da kažem kako sam počastvovan nagradom i kako ona predstavlja veliko priznanje, želim da kažem da, za mene lično, biti nazvan mladim herojem ostavlja sličan utisak kao i biti nazvan mladim reprezentativcem. Dakle, u prevodu na svakodnevnu konverzaciju, ono što osoba koja je dobila taj epitet radi je lepo i pohvalno, za sada, ali realan doprinos od te osobe još uvek ne postoji. Postoji samo potencijal da se taj doprinos dogodi u budućnosti. Drugim rečima, mislim da mladi heroj ima odgovornost da učini sve u njegovoj moći da bi jednog dana postao pravi heroj onde gde je to zaista bitno, u „seniorskoj konkurenciji“.
– Ipak, moram navesti i jedno opšte mesto, a to je da odam priznanje ljudima iz EXIT fondacije i Naftne industrije Srbije na ogromnom trudu i entuzijazmu koji ulažu u promociju mladih ljudi koji, barem u nekom aspektu života, mogu da posluže kao primer onima koji dolaze posle njih.
UN: Da li nekada dolazite u svoj rodni kraj?
– Kada god dobijem priliku. Čak sam imao i par perioda kada sam mogao raditi van kancelarije na neko vreme, i mahom sam tada boravio u Ivanjici sa porodicom. Užice takođe posećujem kada god mogu radi posete rodbini i prijateljima, a naročito sestri koja tamo studira Učiteljski fakultet. Radujem se sledećoj poseti Užicu koja bi trebala da se dogodi u dogledno vreme, uz naravno neizostavnu komplet lepinju, bez koje se boravak u vašem gradu prosto ne može zamisliti.
UN: Na kraju, imate li vremena za hobi?
– Što se hobija tiče, nalazim sve manje vremena za njih, ali se maksimalno trudim da održavam zdravlje i fizičku kondiciju kroz trening borilačkih veština. Pored toga, čitam istoriju i filozofiju, i amaterski igram šah.
Zvezdana Gligorijević
