Пише проф. др Биља Грујичић
Здравац, млечика, зова и још понеке травке треба да садржи ваш ђурђевдански венчић, драге моје, још ако сте га окачиле изнад врата да призовете срећу, наду и здравље у ваш дом, онда тај свечани славски дан може да почне. Мали глас из угла ми говори, остави се ти, Биљана, украшавања, него има ли шта на том овалу, шта је са пецивицом и осталим ђаконијама. Овога пута оставићу мом господину Уреднику да сам израчуна колико кошта један ђурђевдански дан у просечној српској породици и како се то уклапа у ону потрошачку корпу, ипак је он стручан за то, а и ја сам заступник онога “ стручност пре свега“. Ако буде знао формулу, написаће је.
Овај мај као и многи пре њега, отпочео је Празником рада. То је празник за све оне који раде много, али и за оне који раде мало, и за оне који, Богу хвала, не раде пуно, али и за оне који не раде уопште. Нисам рекла да они који не раде уопште нису запослени, већ да су свакако нашли модус вивенди, да им живот прође у миру и благостању. Пало ми је то на памет док сам посматрала средњу траку из правца планинске лепотице, само један дан након Првог маја. Моћни четвороточкаши сведочили су о извештају са Сајма аутомобила, да се прво продају најскупљи. Можда су сведочили и о емпатији оних из аутомобила према онима које су посматрали кроз затамњене прозоре, просудите сами. Много тога у животу је одређено тачком гледишта. И после кажу да не постоје две Србије. Првомајски празници послужили су управо за то: да се види ко, како и за колико може живети од свога рада.
Обилазећи околину, шетала сам малињацима, прескакала по којег слепића. Змија кад види већу змију, уплаши се! То вам је као оно са рибама, драги моји! Пред продавницом друштванце, лименке, унучићи и остало.
– Видиш ли ти, плава, да је оно пут за Верону? – пита ме Стапарац.
Погледам, путокази постоје. Разговарамо о путевима, власти, малињацима. Не верује ми превише. Има своје разлоге: млада сам, плава сам, женско сам, видим му то у очима. Разумем га, често збуним и саму себе.
– Интересује ме цена малине?
-Где је твој? Што да нећеш да береш? (Посматра ми руке). Вероватно не изгледам као просечан берач, има деда око за то. Шта си ти, телектуалка? (Не треба му први слог.) Видим ја све такви долазе на брање. Е, много сте ми ви, паметни. Толике школе свршили. И ви хоћете да водите ову земљу?! У праву је, па апострофира име једног политичара. Око чега сте се ви замислили?
Није имало смисла да му објашњавам, да и ми волимо живот у природи, да нисмо књишки мољци, не дај Боже, они који су се запослили „на државне јасле“ и шта све не. Стапарац је имао своје мишљење и чини ми се, било је непромењиво. Или ми се тако чинило, све док му неко не понуди парче асфалтираног пута? Вама остављам да просудите коме је више веровати, Стапарцу, или интелектуалцима, или деци? Она најчистије виде, зато и постоје оне приче о голишавим дворанима. Толико од мене и срећне вам славе и приславе, драги моји!
(Ужичка недеља 985)
