Piše prof. dr Bilja Grujičić
Zdravac, mlečika, zova i još poneke travke treba da sadrži vaš đurđevdanski venčić, drage moje, još ako ste ga okačile iznad vrata da prizovete sreću, nadu i zdravlje u vaš dom, onda taj svečani slavski dan može da počne. Mali glas iz ugla mi govori, ostavi se ti, Biljana, ukrašavanja, nego ima li šta na tom ovalu, šta je sa pecivicom i ostalim đakonijama. Ovoga puta ostaviću mom gospodinu Uredniku da sam izračuna koliko košta jedan đurđevdanski dan u prosečnoj srpskoj porodici i kako se to uklapa u onu potrošačku korpu, ipak je on stručan za to, a i ja sam zastupnik onoga “ stručnost pre svega“. Ako bude znao formulu, napisaće je.
Ovaj maj kao i mnogi pre njega, otpočeo je Praznikom rada. To je praznik za sve one koji rade mnogo, ali i za one koji rade malo, i za one koji, Bogu hvala, ne rade puno, ali i za one koji ne rade uopšte. Nisam rekla da oni koji ne rade uopšte nisu zaposleni, već da su svakako našli modus vivendi, da im život prođe u miru i blagostanju. Palo mi je to na pamet dok sam posmatrala srednju traku iz pravca planinske lepotice, samo jedan dan nakon Prvog maja. Moćni četvorotočkaši svedočili su o izveštaju sa Sajma automobila, da se prvo prodaju najskuplji. Možda su svedočili i o empatiji onih iz automobila prema onima koje su posmatrali kroz zatamnjene prozore, prosudite sami. Mnogo toga u životu je određeno tačkom gledišta. I posle kažu da ne postoje dve Srbije. Prvomajski praznici poslužili su upravo za to: da se vidi ko, kako i za koliko može živeti od svoga rada.
Obilazeći okolinu, šetala sam malinjacima, preskakala po kojeg slepića. Zmija kad vidi veću zmiju, uplaši se! To vam je kao ono sa ribama, dragi moji! Pred prodavnicom društvance, limenke, unučići i ostalo.
– Vidiš li ti, plava, da je ono put za Veronu? – pita me Staparac.
Pogledam, putokazi postoje. Razgovaramo o putevima, vlasti, malinjacima. Ne veruje mi previše. Ima svoje razloge: mlada sam, plava sam, žensko sam, vidim mu to u očima. Razumem ga, često zbunim i samu sebe.
– Interesuje me cena maline?
-Gde je tvoj? Što da nećeš da bereš? (Posmatra mi ruke). Verovatno ne izgledam kao prosečan berač, ima deda oko za to. Šta si ti, telektualka? (Ne treba mu prvi slog.) Vidim ja sve takvi dolaze na branje. E, mnogo ste mi vi, pametni. Tolike škole svršili. I vi hoćete da vodite ovu zemlju?! U pravu je, pa apostrofira ime jednog političara. Oko čega ste se vi zamislili?
Nije imalo smisla da mu objašnjavam, da i mi volimo život u prirodi, da nismo knjiški moljci, ne daj Bože, oni koji su se zaposlili „na državne jasle“ i šta sve ne. Staparac je imao svoje mišljenje i čini mi se, bilo je nepromenjivo. Ili mi se tako činilo, sve dok mu neko ne ponudi parče asfaltiranog puta? Vama ostavljam da prosudite kome je više verovati, Staparcu, ili intelektualcima, ili deci? Ona najčistije vide, zato i postoje one priče o golišavim dvoranima. Toliko od mene i srećne vam slave i prislave, dragi moji!
(Užička nedelja 985)
