Утицај Црвене Звезде на повећање БДП-а

- Елем, поче утакмица, почеше да пљуште голови, неких двадесетак минута касније, потпуно сам изгубио жељу да гледам даље -

ГДЕ КУПИТИ НАЈЈЕФТИНИЈИ WC САНИТАР
У прошлом животу, пре деведесетих, пре неоправданих и ничим изазваних санкција, ратова које нисмо водили, пљачке и отимачине друштвене својине у режији СПС-а и њихових „приватника“, у земљи која се звала Југославија, и ја сам, као и већина, недељом поподне на радију слушао „Време спорта и разоноде“, пратио утакмице Звезде, слушао химну „Хеј, Словени“ кад игра репрезентација, скакао као помахнитао на сваку изгледнију шансу, нервирао се што Стојковић и Сушић увек мрсе и праве дриблинг више; сећам се као да је јуче било када је Каталински дао гол, нервирао се када у „вечитом“ дербију Парни ваљак прегази Звезду. И сад се живо сећам синглице која је, у том прошлом животу, била у продаји, „хеј, хеј, хеј, парни ваљак нека меље, да испуни наше жеље“ и нервирао се што и Звезда нема тако добру навијачку песму. Када је Звезда постала шампион Европe и Света, већ сам поодавно прошао период адолесценције, па ми фудбал више није био „најважнија споредна ствар на свету“, али деценију пре, при крају осмогодишње школе, а у јеку пубертета, када је Звезда играла у Купу УЕФА, ваљда се тако звало такмичење, утакмице су, за мене и моју генерацију, биле питање живота и смрти. И сад се сећам када смо скоро сви из разреда ишли код Оливера Костића испод Каменог корита и чопоративно гледали утакмице, или када смо се на физичком делили на Звезду и Партизан, и ломили цеванице и лактове као да нам је последња утакмица у животу.
И таман када је Звезда постала најбољи тим на свету, практично се и завршио наш претходни живот – почео је хаос у држави која се звала Југославија. И док су обичном народу ратови и санкције дошле главе, криминалцима су биле феноменална развојна шанса, каква се пружа једном у животу. Убрзо су српским фудбалом, као и целокупним животом, почели да господаре криминалци, што прави, што политички; како тада, тако и данас. Пошто сам потпуно нефлексибилан када је олош у питању, а како, упркос искреном труду, ништа нисам могао променити, „мало рука, малена и снага, једна сламка међу вихорове“, решио сам да фудбал, али и многе друге спортове, потпуно игноришем. Потпуно сам престао да гледам уживо утакмице, да се не бих нервирао, ионако ми је сам живот у Србији довољно стресан. Ту и тамо бих погледао коју кошаркашку утакмицу и ту би се, отприлике, исцрпело моје занимање за спортске преносе. На крају је то довело до тога да већ годинама појма немам ни ко у Звезди игра, ни против кога Звезда игра, а о осталим тимовима да и не говорим. Примера ради, тек сам пре неки дан сазнао да више не постоји некадашња кошаркашка лига, као што постоји у целом свету, него се играју неке три-четири лиге, а када је фудбал у питању, и сад не могу да похватам шта је супер, шта је прва, а шта друга лига…
И тако неупућен, пар деценија касније, потроших пола стране да објасним – реших пре неко вече, ничим изазван, да гледам утакмицу Звезде са Париз Сер Жерменом. Искрен да будем, појма нисам имао ко игра у, нити у Звездином, нити француском тиму, али је пресија, и медијска и на друштвеним мрежама, била толико велика, да сам решио да и ја, сламка међу вихорове, погледам утакмицу. Додуше, да будем поштен, да није било поподневног дремежа, можда и не бих био испред телевизора, па бих пропустио и ову утакмицу, а онда не би било ни овог текста, нити бих гледао ону бламажу.
Елем, поче утакмица, почеше да пљуште голови, неких двадесетак минута касније, потпуно сам изгубио жељу да гледам даље. И нисам гледао. Рекох себи, за ову деценију, доста од мене. Није проблем што је Звезду противник разбио, како би некадашња деца рекла, као канту, већ тотална дезоријентисаност и импотенција Звездиних играча. Она је била толика, да сам сасвим сигуран да би једанаест покупљених клинаца са неког провинцијског игралишта показало срчанију и смисленију партију. Гомила дебело, пореским новцем, плаћених дилетаната поптуно изгубљени тумарали су око сопственог казненог простора, повремено немушто и панично ударајући лопту, па је све то личило на дечије „роштиљање“ у стоном фудбалу. Наравно, режимске и мафијашке слуге, који себе називају новинарима, потрудили су се да умање размере бруке и замуте суштину, па су наредних дана вриштали по медијима да је ПСЖ тим који вреди оволико или онолико милиона, милијарди, билиона, али су сви избегли да објасне просту чињеницу – како је могуће да један професионални, из буџета плаћени тим, пола сата не може да добаци лопту до пола терена.
Овај Звездин бродолом је слика и прилика помахнитале Србије, која је потпуно изгубила здрав разум, још онда када је Тадић рекао да је светска економска криза наша развојна шанса. Кад мало размислим, и много пре тога. О шизофренији, опчињености сопственом величином и потпуном одсуству било какве везе са стварношћу, коју међу Србадијом брижљиво негује актуелни Вучићев режим, не треба посебно ни говорити. У Србији је Звезда моћна, страх и трепет, окреће милијарде, гази све редом, навијачи су главне фаце, медији их величају као божанства, они се тако и понашају, а кад та моћна српска екипа оде до Париза, на терену буду потпуно невидљиви, као мале маце мећу тигровима. Баш као што се напредњаци и њихов вођа бахате по Србији, али кад угледају Путина, одмах забију главу у колена. Кад боље размислим, не само напредњаци, него и већина из ове тугомир опозиције. Надобудни, бахати, примитивни, свезнајући, а чим пређу границу, одмах добију пролив кад их ухвате у крађи парфема у фришоповима.

А кад смо код прошлог живота, ових дана води се жучна расправа о необично тупавој реклами Лидла, који отвара продавнице наредне седмице у приличном броју српских градова, па и у Ужицу. Наравно, весели Срби, увек чезну за још једним „престижним“ местом где ће моћи да купе јефтиније паштете, кулен, детерџент, сапун, шварглу, доколенице, млако пиво и друге високософистициране производе, које немају код „кинеза“, па је отварање Лидла произвело озбиљне расправе на друштвеним мрежама. Мислио сам да је наш народ, у ери интернета, огуглао на те суперхипермаркете, јер је то, суштински, само још једна продавница више, која је дошла, не да би нешто донела, већ да заради и профит однесе у иностранство и, наравно, успут, да затвори и оно мало домаћих трговина што је преостало, јер, како од трговине не расте куповна моћ, приницип је прост – док неком не смркне, другом неће сванути, али, биће да сам, као и за многе друге ствари, у заблуди – увек стижу нове генерације, које мисле да све почиње од њих, преко партијице до државне платице, из пироћана право у штиклице, и ето потенцијалне жртве страних инвеститора.
Халабука око Лидла подсетила ме је на расправу другова и другарица новинара тамо неку годину непосредно после петооктобарских промена. Тад у Ужицу није било хипергигамаксиекстрасупермаркета, па су другарице и другови новинари наглас јадиковали над својом злехудом судбином, како ћемо остати једина земља на свету која није осетила чари куповине у великим продавницама без прозора. Посебно се истицала једна, тада, млађа другарица новинарка, која је упорно понављала како је њена животна жеља да има хиљаду динара дневно и да их потроши у некој џиновској продавници! Слушао ја то, гледао, мислио да се не мешам, јер, ко је криву Дрину исправио, али ми онда паде нешто на памет, па упитах – чекајте, Другарице и Другови, о каквим ви прчварницама причате, па зар се ви не сећате Старе робне куће и Београђанке?! Гледају они мене бело, и ја схватим да су сви они одрастали страшних деведесетих, дакле, после нашег прошлог живота, када је Београђанка била закатанчена, а Стара робна кућа полигон за иживљавање оно мало преосталих запослених радника Градине, који су покушавали да исцеде понешто из суве дреновине (неки су то и успели, исцедили су по неколико локала на главној улици, али то није тема овог текста), када се бензин куповао на улици из канти, а главно место где се Србадија снабдевала нису били „кинези“, него бувљаци. Питах их још да ли се сећају старог Драгстора, па новог Драгстора, док још није издељен на ове чудновате локале, чувене Обнове у којој је сад Интеза, Победе, где је сад Сосијет, Нолита у коме је сад Теленор или шта већ, робне куће Металотехна, у којој је сад гомила малецких локала, ушушканог Звечева, у коме су сад ови тугомири из Туристичке, моћног Симпа, Дечије радости, Спорта у Кули… Видим ја, ништа они од тога не знају…. Ја им рекох, децо моја, моји соколови, па само у Београђанки је почетком осамдесетих било више квалитетније робе него у свим данашњим радњама у Ужицу заједно! Сећам се, можда сам имао десетак година, дакле, то је морало бити у првој половини седамдесетих, када сам, пред Нову годину, сам самцит кренуо у Стару робну кућу (за новопечене Ужичане – поред трга где су сад „кинези“ на спрату, а у приземљу она продавница за жене) да купим колт са капислама, тада ултимативни хит, који сам данима гледао у излогу, али зафалио ми неки динар, и стојим ја, тужно пиљим у излог, кад, мојој срећи нема краја, сасвим случајно наиђе мој ујак, и када је чуо за моју пусту жељу, уведе ме и купи ми дуго сањани пиштољ. Ето, пре педесет година у Ужицу смо имали гомилу великих продавница у којима су се продавале озбиљне ствари, чак и аутомобили, а данас, ми, лидери у региону, и шире, одушевљавамо се што ћемо добити још једну продавницу у којој ћемо јефтино купити сардине, брашно, кечап, замрзнутог ослића, гуз папир, киселу воду и грисине. У крајњем, нека и тог Лидла, иако ће, сасвим сигурно, неке локалне породице, које живе од трговине, оставити без хлеба, али, чему еуфорија? А коме је толико стало да осети додир луксуза и богатства, додуше, не и цивилизације, нека оде до Златибора. Оно што горе ниче сваког дана и на сваком месту, ретко где се може видети у свету. Богатство, луксуз, примитивизам и потпуна урбанистичка анархија, све на једном месту. Само им још један омањи Лидл фали…
И да, да се разни бољшевички елементи не би умислили што сам, мимо обичаја, у овом тексту величао наш претходни живот, све побројано уопште не говори да је он био одличан, него говори колико смо данас лоши.
Ако ћемо поштено – нисмо боље ни заслужили.

Тони Станковић (Ужичка недеља 996, октобар 2018.)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.