ЗЕМЉА РЕПРИЗА И КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА ШТАМПУ
Ако изузмемо оне које, како кажу, не занима, ни политика, нити било шта друго, изузев њиховог једног, јединог – дупета, можемо јавну сцену практично поделити на две групе – оне који подржавају власт из све снаге, што због глупости, што због личне користи, и оне друге, који критикују сваки потез Вучића и његових. Тако смо дошли у апсурдну ситуацију, иако је какофонија опште присутна, практично не постоји јавна расправа о било којој важној теми. Медији нас затрпавају фотографијама и изјавама неважних личности, а за њима баш нимало не заостаје ни власт, која свакодневно, и за најмању ситницу, сазива конференције за штампу. Једна конференција другу сустиже, али су теме или бесмислене или факултативне, а у друштву се, ама баш ништа, суштински не дешава. Не прође дан да се Вучић не хвалише некаквим тешким реформама, а истина је потпуно супротна, ниједна реформска одлука до сада није спроведена. Наравно, то не изненађује, свакоме иоле промућурном било је јасно да Вучића ништа осим голе власти не занима, али је зато апсолутно забрињавајуће што ни народ не занимају никакве промене. Просто, као да је постигнут консензус власти и поданика, не мењамо ништа, држимо се постојећих позиција, па нека траје док траје, а, ако једног дана пукне, гледаћемо како да санирамо губитке, али, ни тада, од зацртаног пута одустати нећемо. Суштински, и даље се, уз ситне уступке, чврсто истрајава на социјалистичком друштвеном уређењу. Ако и постоји каква јавна критика, она је усмерена ка томе како би се тај самоуправни пут још фанатичније и изворније следио. Нема дана да се не чује жалопојка за Титом и Његовим временом, у коме су „имали све“. Зато је разумљиво, али и тужно, што су практично сви наши водећи економисти једноставно ућутали. Одустали су од јавних наступа, да буде апсурдније, не толико због власти, колико због критичара из виших образованих кругова, који сва решења виде искључиво под државним скутима, а свако, иоле економски писмен, зна да је то основни разлог зашто већ деценијама тапкамо у месту. Зато су данас наши главни извозни адути базична пољопривреда, јефтина радна снага и неколико индустријских артикала, које, захваљујући повољним светским трендовима, производе некадашњи гиганти. И све то у проглашеној Години предузетништва… 
И, гле апсурда, уместо да се власт критикује што не јача привреду и приватну иницијативу, са свих страна се чују крици зајапурених левичара против суровог неолиберализма у Србији. Неолиберализма у земљи, у којој је, осим трговине и нешто страних фирми, и даље скоро све у државним рукама. Уместо да Вучића критикују што их не спроводи, критичари га нападају што се усуђује да понекад прича бајке о реформама, а што њега још више уверава да никакве реформе и нису потребне. Ко је луд да сече грану на којој седи и да се бори против народне воље? Зато, у крајњем, ни Пинк не треба осуђивати, они само народу дају оно што он хоће. И док је у свету озбиљна полемика да ли ће медији опстати, поготову штампани, у Србији је та тема апсолвирана, неки профит имају једино револверашки медији, док сви остали, поготову локални, једу из руку политичара, јер, захваљујући њима, добијају коју кинту од пореског новца, да преживе до сутра. Дакле, новинарства одавно нема, и, хвала на питању, неће га ни бити. А оно мало оних који се због тога нервирају, никако не схватају да секирација није довољна, медији коштају, а и новинари имају ружну навику да једу, а бесплатан ручак не постоји. Занимљиво, њима је потпуно нормално да државном Телекому или неком другом интернет провајдеру, уплате по 4-5 хиљада динара месечно, а није им ни на крај памети да за медије дају 200-300 динара, али су зато пуни праведничког гнева, зашто та новинарска банда неће ништа да „истражује“.
Зато је у Србији ужасно досадно. Годинама једни исти политичари прежвакавају једне исте приче, на телевизијама бесомучно репризирају једне исте емисије, радио станице врте у круг већ деценијама исте песме, и старо и младо, и кусо и репато, свакодневно, већ три деценије, призива Бравара… И Левичари и десничари без престанка маштају о Држави, браћи Русима… А ево, ускоро ће и председнички избори, идеална прилика да нам тим циркусом проћердају још 5-6 месеци наших живота, које никада нећемо надокнадити…
Забавније и живахније је у дому за старе на Забучју, него у Србији, а и слични су погледи на блиску и далеку будућност….
Шалу на страну, у овој земљи је већ одавно успостављен потпуно погрешан систем вредности, који последњих година достиже врхунац. Овако нешто наопако не постоји нигде на свету… И сви се, из петних жила, труде да ово лудило буде што јаче и и што дуготрајније.
А, кад народ воли, ко смо ми, мали провинцијски новинари, да станемо на пуг народној срећи?
Тони Станковић
