PIŠE: PREDRAG KOVAČEVIĆ
Neki piju od radosti, neki od tuge, a neki od jutra
Treba živeti potpuno, prirodno, i neće biti potrebna nikakva religija, neće biti potrebni sveštenici, neće biti potreban Bog, koji se ionako ne meša u ljuske gluposti. Neće biti potreba ni ideologija. Neće postojati niko ko će iskorišćavati i uništavati našu inteligenciju, život, i činiti nas patološki bolesnim… Vidite li sada zašto sam ja opasan? Neke sam razočarao? Samo jednostavne stvari i jednostavni ljudi nikada ne razočaraju. Nisam ni ja mnogo komplikovan, samo se tako činim.
Nešto se jutros razmišljam uz kaficu i novine, u pripremi za neko ozbiljnije piskaranje, da li postajem staro zakeralo, jer svakim danom postajem sve sumnjičaviji ili me je uhvatila neka psihička boleština. „Ne“ ili „da“, svakodnevno mi prolaze kroz glavu, sprečavajući me u površnosti odluka, jedino je sumnja put do istine. Logično je da su „da“ i „ne“ suprotnosti, ali u stavrnosti nisu, izgledaju suprotno ali obe reči ne pokušavaju da otkriju u čemu se radi. Sećam se nekada su komunisti verovali koliko i hrišćanski vernici da ima Boga, da ga nema. Može se to nazvati i neverovanje, ali to je verovanje komuniste. On ne istražuje, ne meditira; ne čini ništa da otkrije da Bog postoji. Ni hrišćanski vernici ne čine ništa. Obojica su odabrali, a da nisu napravili ni jedan korak do istine. Zato se događaju ta čudesa, kad osoba ateist postane vernik ili kad vernik postane nevernik u jednom jedinom trenu.
Ovo bi bila analiza činjenice: Negativnost i pozitivnost su verski sistemi. Sumnja je protiv oboje. Sumnja je nastojanje pojedinca da želi da proba, da iskusi istinu. Sumnja nije spremna da to prihvati od bilo koga drugoga, na ovaj ili na onaj način. Ako malo bolje razmislim, u Srbiji su veoma retki ljudi koji sumnjaju, zato sam i pomislio da nisam otkačio. U stvari, u trenu sam shvatio da nisam ni zakeralo ni da sam ludnuo… Kod mene, koji svakodnevno nešto proučavam, sa znanjem raste sumnja. U stvari blagosloveni smo mi koji sumnjamo, jer često dolazimo do istine. Naporno je sumnjati, to je rizično, to je opasno. Čovek ulazi u nepoznato, bez ikakve pripreme, bez predrasuda. Ulazi u mračnu rupu, čak i bez vere da postoji drugi kraj tunela iz kojega će izaći iz mraka. Tu nema verovanja; on jednostavno preuzima izazov. Tu postoji samo traganje, pitanje. On sam postaje pitanje. Veoma je ohrabrujuće imati odgovor, a ako je još on i slobodno dostupan, kao što je … a Isus kaže: „Samo verujte meni i ne treba da brinete: ja ću o vama brinuti. Ja ću vas odabrati Sudnjeg dana. Ja ću vas preporučiti Bogu i reći ću mu da ste vi moji ljudi i da treba da vas pusti u raj. A sve što vi treba da radite je samo da vjerujete.“! E zato je Isus jedna od mojih omiljenih istorijskih ličnosti, jer je uspeo to što niko drugi nije, da postane Bog. Drugo je pitanje da li je Isus postojao ovakav kako ga religija prikazuje, to je stvar lične sumnjičavosti. Zaista prava prečica – samo verovati. Zbog toga hiljade ljudi u svetu veruju, a hiljade drugih su neverujući. Njihovi izvori su različiti, ali osnovni pristup je isti… To je sva strategija svih religija. Prvo oni stvore očaj, bol i krivicu, a onda ljudi moraju da dođu i da dođu sveštenicima, jer su vekovima samo sveštenici čuvali njihove svete knjige – koje uopšte nisu nimalo svete – kao njihov monopol… Slično je i sa političkim ideologijama, koje na nas navaljuju svakodnevno.
Hvataju nas, uvlačeći nas u te ideologije, na svašta, pa čak i na hrabrost. Hrabrost može postati navika kao i strah. U stvari, herojstvo je očajnički postupak uplašenog čoveka, danas se često može videti kod navijača huligana. Sećam se kad ono bi na ovim prostorima građanski rat, većina tadašnjih huligana vikala je: „Uraaaa!“ Nisu mogli da shvate da ćemo u ime naroda istrebiti sami sebe. I baš tada, dok je ta bezumnost trajala i dok sam se trudio da program TV5 učestvuje, da bude što manje žrtava, hteo sam reći svetu samo jednu rečenicu: – Nema u životu pobednika, ima samo preživelih. Kako mi to nije uspelo, počeo sam da pišem. Posledice tog rata? Naročito je mržnja i danas prisutna i to je dovoljno za propadanje… Zašto većina ćuti? Najverovatnije da im ne kažu da lažu.
Koja je kob naroda koji živi u Srbiji? Mi ovde kada biramo između dva zla moramo da isprobamo oba. Ima nas mnogo neobaveštenih, da ne kažem glupih, koji tako izgledaju, tu je i polovina koji maskiraju svoju glupost, pa na prvi pogled ne izgledaju glupi. Obično se bave politikom kroz manipulacije i misle da su najpametniji. Hvale one kažu „dosledni“, koji nikada ne menjaju mišljenje. Ne znaju da samo glupi i mrtvi nikad ne menjaju svoje mišljenje. Iskustvo menja mišljenje, da nema iskustva još bi visili po drveću. U svakom slučaju, svi imamo mogućnost da promenimo jedan kutak svemira, to smo mi sami, ako znamo da je samo istinito lepo.
Mislim da treba živeti potpuno, prirodno, i neće biti potrebna nikakva religija, neće biti potrebni sveštenici, neće biti potreban Bog, koji se ionako ne meša u ljuske gluposti. Neće biti potreba ni ideologija. Neće postojati niko ko će iskorišćavati i uništavati našu inteligenciju, život, i činiti nas patološki bolesnim…Vidite li sada zašto sam ja opasan? Neke sam razočarao? Samo jednostavne stvari i jednostavni ljudi nikada ne razočaraju. Nisam ni ja mnogo komplikovan, samo se tako činim. Zar bi se komplikovan čovek tako lepo zezao na Fejsu kačio muzičicu, fotkice i razne zezalice i dobio grdnju od nekih prijatelja kako gubim orginalnost… Ha, ha, ha, bio lepo raspoložen, jer su mi nešto platili što sam pisao… Moji utisci su se i u tom trenutku vrteli oko ovog štrajka advokata koji traje, traje, traje… Uglavnom znam sa advokatima nema šale, lično gledam da sa njima imam što manje posla kao i sa doktorima. Ima jedna francuska poslovica koja kad se malo razmisli pojašnjava većinu nastalog problema sa advokatima, kaže: „Kuće poznatih advokata sagrađene su od glava budala.“ Jes u Srbiji, kao i većina drugog, i advokati bili raspušteni i mnogi od njih su manipulisali ljudima i ostvarili veliku imovinu. Ali imaju i oni vredni i radnih advokati koji nisu manipulatori i koji su svoj posao radili najpoštenije moguće… E, problem je što su sad zajedno i jedni i drugi, uglavnom kad je reč o advokatima to nije igrarija, i ne treba donositi brzoplete odluke.
„U zemlji slepaca ćoravci su kraljevi“, kaže druga francuska poslovica, da li to znači da su ovi u Vladi progledali što se tiče sređivanja u pravosuđu i ostalog što ide sa tim. Ili su u događanju sa advokatima krenuli nešto na svoju ruku van poznatog u EU. Iskustvo je oduvek pokazivalo da svaki čovjek koji ima vlast u rukama, ima i predispozicije da je zloupotrebi. On će ići toliko daleko, sve dok ne naiđe na ograničenja. Uglavnom svi nešto štrajkuju, ne rade, zezaju krizu sam penzionera. Penzosi ćute i trpe, pomažu deci i plaćaju račune na vreme, okrećući svaki dinar po tri puta pre nego ga potroše, da svima bude bolje. Da li je ova država korektna prema svojim penzionerima? Neka proveri one koji su se putem korupcije domogli dobrih penzija i neka pokuša da bude korektna prema penzionerima koji su u normalnim državama u dokolici koju su i zaslužili…
Zazvoni mi mobilni i prenu me iz mog mudrovanja i kuckanja na tabletu, uz jutarnju kaficu i novine, navede me da prospem kafu na tek ispeglani stoljnjak, i mačka me prekorno pogleda… Kad jedan pijani, ali poznati glas kaže: „Kovačino šta radiš? Eve nas kod „Ere“ slavimo, Gude se razveo“… Šta tu ima da se slavi? Pitam… „Dosta je tugovao opijao se od tuge, baš ga maltretirala“… – Možda ga ne bi maltretirala da nije toliko tugovao u kafanama? – „Zezaš, izađi jednom iz te tvoje učmalosti, dođi do kafane…“ – Sutra, ovih dana, samo vi slavite… Znam, sutra se neće ni sećati da me zvao… Neki piju od radosti, neki od tuge, a neki od jutra. Piju da je zaborave uz Tominu pesmu, ali ne zaborave da piju. Zatim govore o stvarima koje ih ostavljaju bez reči. Uglavnom samo im se može pomoći tako da im se uopšte ne pomaže, imaju to što su zaslužili. Usput, većina ostane bez žene. Žena i alkohol ne idu zajedno, ukoliko i ona ne pije. Uglavnom se sve svodi na jednu mudrost, to je umerenost u svemu i u ženama i u alkoholu. A ja sam se poremetio gledajući iz ugla nekih poznanika, sit sam kafana kao i gluposti. Nažalost, u kafanu mogu da prestanem da idem, a glupost me svakodnevno proganja, preživljava u svim mogućim uslovima, može da se kaže da je priglupa i da umre. Nisam ja toliko mudar da mogu da likvidiram glupost, razlika je između mene i većine je što to znam, oni to ne znaju.
